Kako „preživeti“ odvajanje od deteta?

U situacijama kada se majke prvi put odvajaju od deteta na duže vreme, više sati u toku dana ili odsustvuju nekoliko dana (najčešće je to povratak majke na posao, odlazak na kraći put, u bolnicu i sl.) javljaju se različita neprijatna osećanja.

Vrlo često se javlja strahovanje majke da će do tada uspostavljena veza između nje i deteta oslabiti (od strane deteta), da će se ono vezati za drugu osobu, koja sada radi ono što je radila majka  i na taj način „prebaciti“ svoja osećanja na nju ili čak zaboraviti majku.

Tačno je da će se dete vezivati i za druge osobe, osim emocionalne vezanosti za majku stvaraće i druge emocionalne veze. Ali, neće zaboraviti majku dok je ona na poslu ili ako otputuje na dva dana. Daleko od toga.

Međutim, vezivanje deteta za druge osobe može da tišti majku i iz drugog razloga. Ako je ona po prirodi nesigurna i strahuje od prekida odnosa (sa drugima), te smatra da bi dete trebalo da bude emotivno vezano samo za nju- može se javiti i velika ljubomora, što nije dobro ni za nju ni za dete, a ni za osobu koja brine o detetu kada je majka odsutna. Jedno od mogućih loših rešenja majke u toj situaciji je da često menja osobe koje angažuje da brinu o detetu, odnosno sprečava da dete ostvari vezanost za drugog.

Drugi problem leži u takođe  iracionalnoj ideji majke da „mora uvek da bude sa svojim detetom“, jer kada nije-  dete negoduje, plače, ne može da zaspi , te ona svojim postupkom privremenog odlaska u stvari nanosi štetu detetu i stvara mu neprijatne osećaje, strahove i bol,  pa je samim tim ona loša majka. Ovakvo razmišljanje stvara osećanje krivice. Umesto toga majka može misliti ovako: „Kada nisam sa detetom, znam da ono plače ili da ne može da zaspi, da me traži, to je loše i žao mi je zbog  toga ali to ne znači da sam ja loša majka“.

Osećanje krivice je još veće ako majka ima doživljaj da je ona jedina odgovorna za svu brigu i negu deteta, kao i za sve što se njemu dešava, kako se oseća i što će mu se u budućnosti desiti (kako će se aktelni događaji odraziti na njegovu budućnost). Činjenica je da majka i njen odnos prema detetu imaju veoma veliki uticaj na „sudbinu“ deteta, tj.na njegov emotivni i socijalni razvoj itd. Ali majka nije bog, nema toliku moć i nije jedina odgovorna . Važno je da ona realno sagleda dokle doseže njena odgovornost, a samim tim i njena moć.

Osim ovog pritiska apsolutne odgovornosti, situaciju još više pogoršava mogućnost da majka spada u osobe koje inače misle da niko ne može raditi stvari tako dobro kao one. Ovakvu odrednicu često vezujemo za svektve , ali i neke majke mogu biti takve (uostalom i one će jednog dana biti svekrve).  Tako, prema njenom mišljenju,ni  u  ovoj situaciji niko je ne može adekvatno zameniti, niko nije dovoljno sposoban za to.  Opet, loše rešenje je da zbog toga odustane od separacije, planiranog vraćanja na posao, traženja posla,  putovanja, operacije i sl. Priznaćete, ovakav stav ne ide u prilog razvoju porodice , može da dovede majku, dete, a i celu porodicu u lošu situaciju ( da pogorša njeno zdravstveno stanje, smanji finansijsku moć porodice, dete nema prilike da ovlada osnovnim razvojnim zadacima i dr.).

U svim navedenim slučajevima u osnovi su ideje -mišljenja, koja nisu sasvim logična i realna. Sreća je da način mišljenje možemo da menjamo . Šta dobija majka promenom načina mišljenja?

1. Oslobađanje od osećanja krivice – napuštanjem ideje da je nešto zgrešila, da nanosi štetu detetu i da je zato loša majka.
2.  Prihvata separaciju kao prirodan proces za nju i njeno dete. Kad – tad će doći u tu situaciju, čak i ako čeka polazak u školu ili do prve rekreativne nastave, kada će dete opet uz plač tražiti svoju mamu, ali sada ono nema godinu ili dve već 7, 8,9 ili 10 godina.
3. Dobija realnu procenu lične odgovornosti. Tako, majka može u okviru svojih kompetencija da se potrudi i dâ sve od sebe, ali neće osećati gružu savesti i kriviti sebe, ni biti u strahu da će se detetu nešto dogoditi dok ona nije pored njega, jer prihvata i odgovornost drugih osoba uključenih u odgajanje deteta.
4.  Majka se osnažuje, tako da  u situaciji kada njena okolina ne podržava ideju o njenom angažovanju i odvajanju od deteta, ipak  može da donese realnu, objektivnu odluku.

Da do toga ne bi došlo, odnosno, da bi separacija prošla što lakše i za majku i za dete:

1. Dok ste još sa detetom, bez obzira da li postoje planovi za vaše odsustvo od kuće ili ne, pripremite dete i okolinu (najpre supruga) na tu mogućnost (prosto nikad se ne zna ). Kako?

Nemojte voditi dete svuda sa sobom ako ne morate. Navikavajte dete i druge na vaše otsustvo, najpre na sat-dva a onda i duže. Na taj način aktivirate i njegove adapacione mehanizme i fleksibilnost (ne mora baš uvek da radi onako kako to radi sa mamom: da se uspavljuje, kupa, šeta i sl.). To znači da, dok ste još kod kuće, uključite pre svega supruga, ali i druge ukućane, u brigu oko deteta, što bi značilo da ste sigurni da otac zna kako da spremi kašicu, šta dete uopšte jede u tom uzrastu, koji su mu ritauli i sl. Nije potrebno da otac to radi svaki dan ali se angažujte da ga spontano upoznate sa tim, odnosno da samostalo uradi bar jednom, dok ste vi tu, kako ne biste došli u situaciju da odlučite da krenete negde, a sa vrata vas vrate rečenice: „ja to nikad nisam radio“  i „ne znam ja to, požuri kući da bi bila tu kada dete bude trebalo da jede/spava“ i slično.

2. Ako planirate odsustvo od kuće ili povratak na posao angažujte se u pronalaženju adekvatne zamene. „Adekvatne“ znači  one osobe koja je spremna da prati vaša uputstva i nastavi sličan oblik nege , kako biste bili mirni i imali osećaj da će detetu biti kao da ste vi tu

3. Vreme koje vam bude preostalo, nakon posla i vikendom, iskoristite maksimalno u kontaktu i interakciji sa detetom, a manje u sređivanju kuće, drugim rečima odredite prioritet, čak i  ako to podrazumeva punu sudoperu  i gomilu neispeglanog veša u trenutku kada je vreme za šetnju, jer kao što smo već rekli -to neće automatski značiti da ste loša …supruga, žena, domaćica.

Foto