Moje iskustvo kao #CCBNA blogera, godinu dana kasnije

Danima već odlažem da napišem poslednji, završni tekst u okviru  „Coca cola bloggers network“, društveno odgovornog projekta koji je okupio i promovisao 9 regionalnih blogera. Projekat nam je pružio priliku da svoje blogovanje podignemo na viši nivo i da oni koji još nisu, počnu razmišljati o blogu kao profesiji. Odlažem, jer je kraj, a ko još rastanke voli. Pogotovo, kada znam da smo mi poslednja „generacija“ ovog projekta.

Mamin svet se rodio pre skoro sedam godina. Nekako u tajnosti, više kao ventil od svakodnevice i mesto za održavanje britke misli pisca, tj mene nego što sam imala u svesti ideju o nekakvom pravljenju posla od blogovanja. Pre toga sam pisala blog Piskaralo.com, ali sam želela da pišem o onome što me je tada najviše zanimalo i ispunjavalo – roditeljstvu. Dugo sam čak blogovala anonimno, iz straha da mi tadašnji poslodavac ne zameri. Dok su drugi trčali sprint, ja sam kao ona kornjača malo po malo trošila tu stazu, sve uz put žonglirajući između troje dečice, glavnog posla, novinarskih tezgi od kojh se živelo i svih obaveza kao spiritus movens naše porodice imam. I sad zapravo, ovaj tekst pišem u pauzi peglanja (i paralelno gledanja epizode moje omiljene serije), vodeći se mantrom, da nam živi, živi rad.

Šta sam naučila tokom ovih godinu dana CCBNA projekta?

O cilju do kojeg se stiže uvek prvim korakom

I sve ove godine, nekako su dobre prilike i nova blogerska iskustva, sponzorstva i klijenti, više dolazili sami nego što sam ja jurila njih. Konkurs za Bloggers network bio je jedna od retkih prilika gde sam sama napravila prvi korak i prijavila se. Gde sam prevazišla tu večitu strepnju da nisam dovoljno dobra i da „sigurno neće mene među tolikim prijavljenim odabrati“. Pre toga sam dugo razmišljala da li je meni uopšte mesto u takvom projektu  i nalazila sam 101 izgovor. Ipak, nisam se poslušala, to jest, poslušala sam savet onog koji je moja mirna luka i ko me drži na zemlji ili me spušta na nju, u zavisnosti od prilike, mog dragog. Napravila sam taj prvi korak, i shvatila  da se u životu svaki korak računa.

Nisam bila u pravu, i našla sam se među 9 sjajnih blogera i ljudi (to ću tek kasnije shvatiti, jer osim Krempituške, svi ostali su mi manje više bili nepoznati) u projektu zahvaljujući kojem smo svi mnogo napredovali. Ja, rekla bih i ponajmanje.

Naravno, ne da se nisam pokajala, nego mi CCBNA ne samo doneo priliku da dodatno profesionalizujem svoj blog i da on sada ravnopravno stoji uz moje ime kao posao, već sam kroz projekat upoznala i nove, sjajne ljude, koje verovatno nikada ne bih srela da Bloggers networka nije bilo.  I svi oni su toliko drugačiji i toliko svoji, da sam imala priliku  iako ih većim delom nisam lično upoznala, da od svakog od njih ponešto naučim.

O blogovima i divnim ljudima iza njih

Tekstovi kolega su me inspirisali, kao i način na koji su oni koristili prilike koje im se pružaju, i koliko su napredovali.  Neki su poput Matta Marenića i Nade Piliškić mnogo napredovali u pisanju, neki su poput Brankice čiji su mi tekstovi uvek pravili tektonski poremećaj,  na žalost zatvorili jedno poglavlje da bi napravili mesto za nešto tako fenomenalno poput Lole. Nekima je blogovanje, kao Aleksandri, bukvalno promenilo život.  Neki su mi bili velika inspiracija, poput Ingrid jer su uradili nešto što se ja još nisam usudila.  Nada mi je bila velika inspiracija da konačno vežbanje uvedem u rutinu, za šta mi je trebalo mnogo vremena i truda, i evo zahvaljujući CCBNA i inspiraciji koju mi je doneo, konačno je sve kliknulo i došlo na svoje mesto a ja jedva čekam svaki novi trening.  Marija,  draga, vidimo se na nekoj body pump konvenciji 🙂 Marija je inače bila koordinator i duša našeg malog blogerskog tima.

Jovana Miljanović i Jelena Kaluđerović, su devojke kojima bezmalo mogu da budem mama, a od kojih sam mogla samo da učim i „prepisujem“ kako se blog vodi ka ozbiljnom biznisu, a od Mitka Čabevskog da „kradem“ tehnološke fore i fazone. 

Ako razmislim šta je tih 12 tekstova koje sam pisala na manje više zadatu temu meni donelo, i ako prođem kroz sve te redove, vidim da sam u velikoj meri uspela da svoje srce na tanjiru poslužim vama, dragi čitaoci, a na to su me inspirisale baš CCBNA teme. Nekako sam se osećala pozvano i prozvano da sam sve od sebe, da vam budem inspiracija i putokaz.

O odlukama koje su nas čekale, da skupimo hrabrost

Ovaj projekat ispratio je i neke naše velike životne odluke. Ciljeve za koje se zajedno borimo. Jer smo moj dragi i ja shvatili da možemo još više i još bolje.  Ali, znamo kako hodamo i da nam taj put ne presedne i ne bacimo sve karte na njega.  Dogovorili smo se, moj najdraži i ja, a pre toga sam se sama dogovorila sa sobom, da nećemo pustiti život da nam prođe čekajući bolje sutra. Živećemo sad, i ovde, uživati svakog minuta,  čak i kada ne ide po planu, čak i kada bi vrištali do neba. Jer, to je život, zato ga i volimo.

Čak i kad boli toliko da ti dođe da se raspadneš. Ali se sastaviš, skupiš, otplačeš turu, nabaciš osmeh i uđeš u dečiju sobu. 

I ostane ti još dovoljno snage da ustaješ i padaš i da kažeš deci šta bi voleo da ih naučiš. Šta ti je roditeljska misija.

O roditeljstvu koje najviše uči iz grešaka

O roditeljstvu sam, logično najviše pisala. Ali, čini mi se da sam po prvi put uspela da se bavim malo i raspremanjem sopstvene duše i stavljam sebe među prioritete. Da bih  bila bolja njima.

Jer, „mi smo te koje sebe stavljamo na poslednje mesto, na kraj lestvice udovoljavanja, mi uvek idemo principom da sve mora da bude pospremljeno, kuća da blista, svaki dan jelo kašikom, deca okupana, mirišljava i čista, muž zadovoljan, prijatelji ispoštovani. Samo ne mislimo o raspremanju sopstvene duše, o  ljubavi prema sebi.” Jer, nema lošeg vremena za novi početak.

O sebi, najviše

• Ne, mama ne može
• Izvini, bila sam gruba…
• Sutra ćemo.
• Deco, idemo da treniramo!

Ovo su rečenice koje sam ove godine usvojila ili usavršila. Zvuče tako obično, ništa posebno. Ali nose u sebi mnogo snage potrebne da se postignu tako obične stvari.  Učinile su da prodišem. Da budem lakša samoj sebi a verujem i drugima. Da naučim da kažem ne.

I tako…

Mislim da ovoj priči ne treba ništa više, pa ni zaključak. Osim zahvalnosti organizatorima projekta CCBNA i blogokolegama na inspiraciji, htela sam da se zahvalim i vama drage mame ( i tate i devojke i svi koji me čitate), što ste ove tekstove čitali i u njima uživali, što ste ih delili, jer ste valjda prepoznali da vam onako, bez straha ogoljujem sebe.  I možda za vas ovo neće biti dobra prilika, jer niste blogerke i projekat se završio, ali je suština ista – ne propuštajte dobre prilike uz životu, zbog straha ili oklevanja. Uvek, uvek će se iz toga izroditi nešto dobro.

A za one kojima ja ovakva Angelina, nesavršena ali srećna mama, žena, blogerka i onlajn čarobnica uspe da izmami osmeh dok čitate Mamin svet, otkriću vam tajnu:

Usudila sam se da pokušam da sve te tajne i savete, sve te dileme i muke, sva moja blagogolagoljiva roditeljska naklapanja spakujem u jednu knjigu.

Opa, eto ga još jedan prvi korak.

Voli vas Angelina

Ovo je bio moj 12., poslednji tekst u okviru projekta Coca Cola Bloggers network, projekta koji je okupio 9 regionalnih blogera. Više o projektu i priče mojih kolega možete videti na sajtu Coca Cola Bloggers network.