Ili zašto četiri nedelje nisam napisala nijedan tekst na blogu 🙂
Ovaj prozorčić za pisanje teksta otvarala sam prethodnih dana bar 10 puta. Bila sam na više nego zasluženom dvonedeljnom odmoru i priuštila sebi veliki luksuz – da se odmaram od interneta, društvenih mreža i pisanja. Oo, da, čak i ja ponekad osetim zamor materijala i poželim da malo pauziram s pisanjem. Posle povratka sa predivne Tare, napunjenih baterija i odmorna, osetila sam kako u mojoj glavi mali crvić radi “ nisi napisala post skoro tri nedelje, hajde napiši nešto, duguješ to čitaocima“, “ ne možeš tako, ti si neki vajni profesionalac, moraš da budeš redovna, da pišeš redovno, bla, bla, bla“.
Shut down.
Zatvorim računar i upitam sebe: da li ti MORAŠ da napišeš još jedan tekst? Ako žele da pročitaju nešto lepo na tvom sajtu, tamo je 1.400 tekstova, naći će sigurno nešto lepo i nadam se pametno. Dakle, ne moraš.
Znam, ako moraš sešćeš, napisaćeš taj tekst. I onda će tvoji čitaoci prepoznati da si ga na silu napisala (da ne kažem, preko one stvari), i pitaće se koji je tvoj problem, pomisliće (s pravom) da si naporna i da nisi autentična. I biće u pravu.
Daj sve od sebe, ili nemoj to da radiš
Već mi se događalo da mi moi čitaoci jave da su osetili da sam se „vratila na pravi put“ i da u mojim tekstovima osećaju opet inspiraciju i energiju, emocije i snagu. Žao mi je što mi nisu javili onda kada su zaključili da u mojim tekstovima toga nema. To bi bio pravi pogodak.
Da ne davim, ovaj blog me je osim osnovama vođenja posla naučio i kako da svoju kreativnu energiju vodim i čuvam, kako da sebe sačuvam od pregorevanja i kako da pravilno određujem prioritete u poslu i životu, kad već znam da ne mogu sve da stignem. Tako sam i naučila da ne pišem tekstove tek da bih nešto pisala, ili zato što neko to od mene očekuje. Naučila sam da odbijem saradnje od brendova, kada podrazumevaju da odstupim od bilo čega što je meni i čitaocima važno, iako bih mogla lepo da zaradim.
Jedna od najvrednijih stvari koje sam naučila za ovih sedam godina blogovanja je da moram da više volim i pazim sebe i da kada sam ja zadovoljna i svoja, i mojoj porodici će biti dobro. Biće nam odlično.
Zašto smo podložne „moram,“ maniji
I onda mislim kako toliko mnogo nas žena, naročito mama, pati od manije moranja. Od nekih čudnih merila i kriterijuma, od očekivanja koje drugi stavljaju pred nas. Ili još gore, mi stavljamo pred sebe, svesno ili nesvesno.
Moram da budem savršena mama, moram da stignem sve, kuća mora da mi blista, moram da… dopišite same.
Iako to ne izgovorimo ili čak ni ne pomislimo na svesnom nivou, ponašamo se baš kao da neko stoji nad nama sa bičem i tera nas, tera, i preti kaznom.
Dugo sam posle rođenja prvog deteta živela u „moram“ modu. Dugo sam se potpuno jalovo trudila da naš dom izgleda kao da u njemu ne živi malo dete. Koliko samo energije potrošene uludo! Trebalo mi je mnogo suza, nerviranja, nezadovoljstva, da shvatim da ja ne moram ništa! Da samonaša mala zajednica, moj muž i moja deca, da mi zajedno odlučujemo šta nam je važno i šta prioritet i kako želimo da nam život izgleda. Ne niko sa strane, ni komšiluk, ni ljudi koje ne znamo, poslodavac.
Mi sami.
Zato je važno da mazimo i pazimo nas same, da sebe otrgnemo sa začelja cele kontrole potreba i postavimo na pijedestal makar na momenat. Da preslažemo u svojoj glavi šta je važno, i šta su prioriteti. Da dozvolimo sebi da stanemo i stisnemo pauzu onda kada nam to treba.
Kako se izlečiti od „moram“ obrazaca
Drage moje, neće se svet srušti.
Neće se ništa strašno dogoditi ako legnete u krevet a kuhinja ne blista. Ili ako vam u sobi planduje planina veša. Ako niste 150 dan za redom posvetili sve slobodno vreme detetu, a knjiga koju volite vas čeka nepročitana. Ako priznate sebi da imate previše obaveza, da nešto nećete stići i da je to tako. Ako ste umesto prekovremenog rada da bi se umilili šefu izabrali da kažete – ne mogu u subotu, imam neke porodične planove.
Neće se dogoditi ništa.
U stvari hoće. Vi ćete se promeniti. Shvatiti da ako ikome na svetu dugujete, dugujete sebi. Da nasmejana, zdrava, naspavana, zadovoljna mama može sve. Da je produktivnija, brža i srećnija. Da je takva mama divan motor i pokretač za srećnu porodicu.
Zato do danas nisam napisala nijedan tekst u celom avgustu.
Jer znam da sam zaslužila odmor. Jer sam želela da budem u prirodi, slušam cvrkut ptica i uživam u osećaju divnog umora posle celodnevnog pešačenja. Jer nisam htela da budem rob modernih tehnologija ( od kojih živim), niti da ponavljam uobičajene dnevne obrasce ( jer suština odmora je da se izmestite od uobičajenog životnog stila, i odvojite od rutine). I jaaako mi je prijalo da se prepustim duhovnom lenčarenju, da jednostavno ne mislim i ne budem u modu rasporeda, to do lista, objava… Tri nedelje nisam ništa upisala u svoj planer i zaista sam zahvalna i srećna zbog toga.
Zato, drage moje, ako ste i dalje u začaranom krugu moranja, pozivam vas da zajedno prekinemo taj lanac. Ničemu ne vodi osim našem osećaju griže savesti i neispunjenosti. Zato, kada poželite, pritisnite pauzu bez razmišljanja. Ugodite sebi. Zaslužile ste.
Volela bih da čujem vaša mišljenja na ovu temu, radujem se unapred svakom komentaru 🙂
2 comments
Zaista , i ako nisam majka, sam se pronasla u barem 80% teksta, i dodala bih jos kojesta na tak koncept „moranja“!Kao novopecena supruga, citavih sedam meseci srece, izuzetno ogromno opterecenje sam stavila sebi na vrat da sve bude cakum-pakum, sto bi se reklo! Da budem domacica, da sve blista, majka rece ne idi u krevet ako nisi sudje oprala, ono ce te prvo docekati kad ustanes ujutru, ne dopusti da ti se ves kamara, kad vidis koliko ima za peglati smucice ti se! I ne dopusti da ikada u kuci budes bez hleba, kakav je to dom! Prasina se brise svaki dan, a ne jednom u sedmici, usisavanje redovno, i svakodmevni rucak! A ja, koja radim od ponedeljka do petka od sest ujutru do sest navece, zavrsavam masters studije, ne vidim svetlost dana ponekad , sa muzem koji je na putu od ponedeljka do petka (da kamion je u pitanju) , ne znam gde udaram. Nikad nisam dozvolila da mi gosti dodju a da nema nesto da se „prizalogaji“, da mi majka dodje u posetu a da frizider nije ne samo CIST ko suza, vec pun, da kada mi je svekrva dosla oseti da nisam sposobna da se brinem o njenom sinu i da mu nista ne fali! Obe su mi zene uzor ogroman, one su kraljice, one stizu sve, i ja ne znam kako uspevaju, valjda godine iskustva i to sve ide u roku sluzbe; ali ja se trudim maksimalno da sve sto se mora , nije ni tesko jel’te !? Ama se raspado , i nadam se da cu uspeti jednog dana da „iskuliram“ Do tada, drzi te mi palčeve!
Još kada sam dobila prvo dete, ukapirala sam da je najvažnije što za sebe mogu da uradim u toku dana, da skuvam kafu onog momenta kada zaspi. Zaista mislim da mi je to dragocena odluka bila. I sada, kada ih imam troje, prve minute kada ostanem nasamo bilo tokom dnevnog spavanja ili noću, ne koristim ih da sredim kuhinju, veš ili slično. Nego 15 minuta za sebe, za kafu, štrikanje, seriju, knjigu, internet… Ručak može da se kuva jednom rukom dok je beba u drugoj, dok pričate šta je bilo u vrtiću se slaže veš… mnogo toga se u paketu obavlja, ali slobodno vreme bilo 5 minuta ili 2 sata uveče mi je neprocenjivo da se osećam normalno.