Zašto je Dan zaljubljenih izgubio čar?

Kako se približava 14. februar, kao da se svet deli na  dve polovine: jedni koji hoće da iskoriste čari potrošačkog društva i ubede vas da kupite poklon, uplatite putovanje, romantičnu većeru, učinite sve da oduševite voljenu osobu, i oni koji  se sa cinizmom i omalovažavanjem govore o prazniku koji se obeležava u celom svetu.

Gde se to usput izgubila radost i vera u ljubav?

Da, jasno mi je, cela potrošačka mašinerija koja iz nas cedi i minimalne ostatke novca koji su preživeli novogodišnje ludilo, ume prilično da živcira. Još više blazirano usiljeno ukazivanje pažnje baš na taj dan, naročoto ako je nema u izobilju ostalih dana. Može se reći da  danas ni „jača“ ni „lepša“ polovina ne očekuju da se obavezno uklopimo u kliše i baš 14. se pojavimo sa buketom ruža, tortom, kozmetikom, pozivom na večeru, ili pak skupim poklonom. Ali, ne moramo, da zaista ne moramo ni da se odamo jednom potpuno suprotnom trendu – sprdanju i „hejtu“ prema prazniku koji milioni ljudi širom sveta slave.

Ne slave pritom, verovatno ni profite maloprodajnih lanaca, ni cvećara, ni restorana, ne slave samo da bi bili viđeni i ostavili status na Fejsbuku, slave zato što osećaju radost i što imaju emocije koje žele da podele sa osobom za koju ih ta osećanja vežu.

Nema nigde pravila o tome šta se mora i ne mora kupiti, ni koliko novca potrošiti, čak ni kako da izgleda to obeležavanje da se ne bi nazvalo usiljenim. Ali ako osećate potrebu da svoju ljubav ili zahvalnost izrazite, zašto da to ne učinite? Makar samo slaveći princip – kakve su ti misli, takav ti je život. Toliko je dana u godini kad smo ljuti, povređeni, nervozni, kada se čudimo i ljutimo na ljude i pojave oko sebe, naopake običaje, na nedostatak novca i nemogućnost da uživamo u životu.

Pa kad nas sve to okružuje, to život blato po čijim ivicama hodamo, ogorčeni i otupeli, zašto sebi ne damo za pravo malo da maštamo i da uživamo? I mada ne verujemo u mantre i ne mislimo da se lepe misli mažu na hleb, zašto sebi ne damo za pravo da onima koje volimo to i pokažemo – pisamcetom, stihom, poljupcem, jednim jedinim mafinom koji smo sami spremili, ili potrebom da makar taj dan ugodimo voljenoj osobi i recimo odradimo sve obaveze umesto nje?

Dn zaljubljenih je ništa. On je samo još jedan dan. Dan u kojem će neki podleći čarima potrošačkog društva, neki će ismejati slavljenje Dana zaljubljenih, neki će se prikloniti Svetom Trifunu i njegovom vinu, a neki će, kao i mnogo puta do tada pokazati osobi koju vole da im je stalo. Dan u kojem ne moramo da budemo nadrkani, ljuti i beznadežni. Probajmo, možda nam pređe u naviku.