Ogledajući se u našoj ljubavi dete stvara sliku o sebi, pravi temelj za buduće odnose, odnos prema sebi, svojim obavezama, partneru. Naša ljubav uliva detetu životnu energiju potrebnu za savladavanje mnogobrojnih razvojnih zadataka. Bezuslovna ljubav se daje bez obzira na objektivnu vrednost osobe koja se voli, daje se bez ikakvih dodatih uslova. Takva ljubav je moguća jedino u odnosu roditelja i dece.
Erih From sužava još više i kaže da su majke jedine koje takvu ljubav mogu da daju, te dete takvu ljubav oseća ovako :
“ Voljen sam zbog onog što jesam ili preciznije voljen sam zato što jesam. Nema ničeg što bi trebalo da radim da bih bio voljen – majčina ljubav je bezuslovna. Sve što treba je da postojim – da budem njeno dete. Majčina ljubav je blaženstvo, mir, ne moramo da je steknemo niti zaslužimo.“
Bezuslovna ljubav se vidi u ponašanju i načinu na koji se obraćamo, u pogledu, dodiru, usredsređenoj pažnji, razumevanju i aktivnoj zainteresovanosti za upoznavanje ličnosti deteta (autentičnih sklonosti, potreba, osobina) . Takođe, kroz dobro poznat termin- kvalitetno provedeno vreme, ali to nije jedino i dovoljno, jer se uglavnom odnosi na slobodno vreme. Bezuslovna ljubav se pokazuje i za vreme obroka, dok se dete sprema da pođe u školu, na putu do treninga ili kada se zadrži duže napolju nego što ste dozvolili, vidi se u načinu naših reakcija i kontakta koji ostvarujemo sa detetom. Ako smo po dolasku kući odvojili 1o minuta za kratak razgovor sa detetom o tome šta se dogodilo u toku tog dana (u školi, drugim aktivnostima, njemu lično i sl.) i usredsredimo se na taj razgovor, gledamo dete u oči, gledamo što nam pokazuje, slušamo, pokušamo da razumemo tačno šta nam govori, ne gledamo u mobilni telefon, laptop, televizor... ako nas neko usred razgovora prekine, a mi kažemo da ćemo se javiti za 10 minuta, dajemo poruku detetu da je u tom trenutku za nas važno i vredno naše pažnje. Možda ovaj primer izgleda banalno i veštački, ali ilustruje kako se u jednostavnim, svakodnevnim prilikama šalju važne poruke, ne samo deci, već i partnerima, prijateljima i sl.
Gledanje u oči , blagi fizički dodir, čak i sa tinejdžerima – blagi dodir po ramenu ili kosi daje detetu poruku : „Volim te samo zato što si moje dete. Nije potrebno ništa drugo da uradiš da bih te volela“. Što su deca starija sve manje žele da pričaju o tome šta im se dogodilo u toku dana, ali to ne mora da se završi na njihovom odgovoru „ništa naročito“. Možemo da iskoristimo situaciju i podelimo sa detetom nešto iz „našeg sveta“, jer kako dete raste mi bolje upoznajemo njega ali i ono bolje upoznaje nas ili bolje rečeno nove delove nas, koje nije moglo da shvati na ranijem uzrastu.
Kada pokazujemo ljubav prema detetu tako da ono oseća da ga prihvatamo i volimo bez obzira da li ono ispunjava naša očekivanja u tom trenutku, pružamo mu slobodu da se osamostali, razvija u skladu sa svojim sposobnostima i afinitetima, gradi pozitivnu sliku o sebi i oseća se dobro. U suprotnom će postati svesno da prihvatanje njega kao vrednog bića zavisi od toga da li je ispunilo naša očekivanja, a mi ćemo uvek imati neka očekivanja , kada se ispune jedna stvaraju se nova i ispada da nikada nije dovoljno.
Neka deca koja se nađu u ovakvoj situaciji dođu do zaključka da moraju uvek da budu bolja nego što jesu da bi bila vredna ljubavi. Nastavljaju sa trudom kako bi to postigla, odnosno „zaslužila“ ljubav (što se kasnije ponavlja i u partnerskim odnosima), dok neka odustanu i prestanu da rade i ono dobro što su radila, prihvativši ideju da nikada neće biti dovoljno i da je svaki trud uzaludan, što stvara osećaj bespomoćnosti, bezvoljnost i može da vodi u depresiju.
Za početak prihvatimo osobu, dete, sebe, drugog, kao celinu – istovremeno svesni svega što čini tu osobu. Kada volimo bezuslovno, volimo celu sliku te osobe i uvek , bez obzira na to šta osoba trenutno radi, da li trenutno pokazuje svoje dobre ili loše osobine. Prilazimo celokupnom biću s ljubavlju, bez obzira da li joj govorimo“baš si lepo nacrtala crtež“ ili „nije lepo da bratu ne daš da se igra sa tim…“. Isti stav počinje od odnosa prema sebi. I sebe doživljavamo kao celinu. Volimo sebe imajući u vidu da smo mi istovremeno dobre osobe, mršave ili debele, ljubomorne, vredne, lepe, sa borama ili celulitom, sposobne da uradimo određene stvari, mejke, supruge, srećne/ tužne itd itd. Sve to u jednom.
Neki ljudi i neki roditelji su skloni da misle da ta celina treba da bude savršena, da postoji idealan roditelj. Ovakva ideja jeste u skladu sa savremenim vrednosnim sistemom koji glorifikuje savršenstvo u svakom smislu. Mediji stvaraju iluziju da je realan cilj ostvariti savršenstvo, što bismo mogli opisati u nekoliko reči: lep, srećan, uspešan i mlad. A ovaj deo uspešan se dalje grana u: uspešan roditelj, uspešan na poslu, uspešan na razgovoru za posao, u krevetu, u vezi…
Naravno, pritisak i netolerancija na nesavršeno vodi u bipolarno razmišljanje (ili si idealan ili si gubitnik) i do toga da se roditelji plaše da neće biti dovoljno dobri roditelji, samim tim što imaju propuste, nisu idealni- znači da su ono drugo. Isto tako,sa druge strane, deca imaju osećaj da nisu dovoljno dobra, takođe imaju predstavu o savršenstvu, ne prihvataju neuspeh, odnosno znake nesavršenstva kao normalnu pojavu. Vremenom, neki shvate a neki ne, da roditelji nisu savršeni, oni sami nisu savršeni, svet oko njih nije savršen (onakakav kakav su zamišljali da jeste/da treba da bude). Kada prihvatimo dete sa svim njegovim osobinama i pružimo mu bezuslovnu ljubav ono može samo sebe da prihvati kao nesavršeno biće i da voli to nesavršeno biće, bez prezira, borbe sa samim sobom i odbacivanja delova sebe.
Vreme brzo prolazi i mnogi nastavljaju da žive „okovani“ idejama koje su roditelji u nekom trenutku procenili kao najbolje za njih, i nakon napuštanja roditeljskog doma čak i kad roditelji više nisu živi. Nakon ovog čujem roditelja kako kažu : „ali ja želim najbolje za njega“. I to je tačno. U našim planovima i vizijama naša deca jesu uspešna, srećna, oženjena/udata itd. Nije sporno da su da su naši planovi dobri po nekog ali je sporno što su naši. Onda bismo mi trebali i da ih sprovodimo. Ukoliko nema bezuslovne ljubavi i prihvatanja potrebno je dosta vremena i truda da se osoba oslobodi, spozna svoje autentične sposobnosti, sklonosti, osobine i živi u skladu sa tim. A vreme , kao što rekosmo, brzo prolazi.
