Da li su nam deca trofeji?

Nedavno sam bila na hm, godišnjici mature (dvadesetogodišnjici, ako baš morate da znate). Radovala sam se što ću posle dve decenije videti neke drage ljude, s kojima sam provela četiri godine druženja i učenja. I bila sam nemalo razočarana kada sam shvatila da je od celog odeljenja (a bilo nas je 37 u prvom razredu Čačanske gimnazije), došlo samo nas devetoro. Dobro, i ja sam bila odsutna na prva dva okupljanja, ali imala sam sasvim opravdane razloge-  prvi put neko unapred uplaćeno letovanje, a drugi put sam bila u porodilištu sa trećim detetom.

I baš o deci se i radi. Kada sam drugare koji su došli, dok smo evocirali uspomene i pravili preseke naših bogatih, često i luckastih životnih puteva i odluka pitala zašto pojedini ljudi nisu došli, shvatili smo (a neki su i eksplicitno rekli) da eto, nemaju sređene živote, osećaju se neuspešno, nemaju decu…  Jasno mi je da su takva okupljanja između ostalog povod i da se šacne kako smo i dokle stigli, da li je ona nekadašnja simpatija ipak završila fakultet, ali, deca? Zar to nije nešto što ne može da se predvidi, što mnogo zavisi od sreće i biologije i što je zapravo u celoj priči najlakše (posle rođenja dolazi onaj teži deo, ali :). Bilo mi je čak malo neprijatno da pričam (samo) o svojoj deci, najviše iz razloga što sam ja potpuno neočekivano ona koja je ponajviše radila na natalitetu (obradovala sam se kada sam shvatila da još dve školske drugarice imaju po troje dece).

A onda kada sam kasnije razmišljala, shvatila sam da mi roditelji često našu decu doživljavamo kao sopstvene trofeje i da se svesno ili nesvesno tako ponašamo.Da, mi smo ih rodili, da oni su naša krv i duša, volimo ih najviše na svetu bez potrebe da to bilo kome dokazujemo i trudimo se da uz našu pomoć izrastu u čestite i dobre ljude. Ali, da smo za njihove uspehe, radosti, za ono što jesu ili nisu, baš zaslužni mi? Ili oni?

Nije ni čudo što nas prijatelji koji nemaju decu posmatraju čudno ili izbegavaju naše društvo. Da, deca jesu divan, ispunjavajući deo života. Ali nisu život ceo, niti jedini uspeh i način da se u životu uživa. Nisu ni trofeji, ni moneta za potkusurivanje u praznim hvalisanjima sa društvom iz mladosti.

Naša deca – naše vlasništvo i ogledalo

Foto

Da li su naša deca naše vlasništvo i naše ogledalo, poligon za naša neispunjena nadanja i ambicije?  Da li ih svesno ili nesvesno guramo u pravcu u kojem smo mi želeli da idemo. Koliko, ma kako se trudili da se tome odupremo, svesno ili nesvesno svoju decu stavljamo na policu sopstvenih trofeja i uspeha, i često na pijedestal tih uspeha.

Da, rodila sam troje dece. Da, tri (ne baš lake) trudnoće, tri porođaja. Bezbroj besanih noći, uspavljivanja, mora suza – radosnica i onih iz očaja. Radost, tuga, nestrpljivost da se javi prvi osmeh, prva reč, prvi korak. Seta što prebrzo rastu. Prvi trening, prva slova, prve medalje. Najdivnija duga osećanja i sećanja. Moj ponos i radost.

Ali. Ali svi ti uspesi moje dece su samo naši, naša porodična stvar. Oni nisu i ne treba da budu merilo kojim procenjujemo jedni druge, mi odrasli. Oni nisu način da me drugi vide kao bolju, pametniju, uspešniju. Moja deca su mera moje radosti, a ne tuđeg divljenja ili zavisti. Sve ono što oni postignu i urade u životu, važno je pre svega meni i mom mužu,  a ostalima, tek toliko da se poraduju nečem lepom.

To tako svi mislimo (ili govorimo pred drugima). Ali, smem da potpišem da mnogi od vas, a i ja sama sasvim sigurno smo bar nekada u životu izvukli naše roditeljstvo i našu decu kao „kec iz rukava“ da se pohvalimo, uporedimo i pokažemo da smo eto sjajni, super i strava, jer imamo tako divnu decu. Od nadmetanja keva u parku čija beba je prva počela da sedi, i onih beskrajnih monologa koji uvek počinju sa moja beba, moje dete, pa do hvaljenja njihovim peticama, takmičenjima i sportskim uspesima. Da, mi smo roditelji koji rastu kao kvasac što su nam deca lepa, pametna i uspešna. Ali, dragi moji varamo se ako mislimo da smo samo mi zaslužni za sve to. Ili čak i da smo zaslužni u većoj meri.

Da ne govorim o onim roditeljskim primercima koji potpuno izgube kompas, pa sa oreolima mučenika koriste svaku priliku da deci spočitavaju kako su se oni mučili i žrtvovali zbog njih. Ili ih sektaški posvećeno guraju u sportove u kojima ima novca, pokušavajući da od njih makar i na silu naprave nove Đokoviće i Ronaldinje. Ili od njih prave pravnike i ekonomiste dok deca maštaju o slikarstvu ili pak karijeri u bendu.

Najveći značaj vaspitanju davala sam dok nisam postala majka. Onda sam videla da smo mi tu da čuvamo, pazimo, volimo, bdijemo, pričamo, pričamo, pričamo, učimo razlici dobra i zla, želimo najbolje, budemo podrška i oslonac, volimo i sve to. Ali da mnogo, najviše zavisi od njih. Da nemamo pravo da mi živimo njihov život.

I to pokušavam da ponovim svakog dana sebi. Da, oni su divni. Da, ja sam ih rodila, i volim i pazim i želim sve najbolje. Moje je da posejem seme dobrote i lepote u njima. A sve ostalo – od njih zavisi.