Kako zamišljate odnos sa svojom decom kroz 10, 20, 30 godina…ko kome daje i šta? Verovatno jedno drugom ono što budete mogli. Zašto sada ne bi bilo isto tako? Ako mislite da malo dete nema šta da učini za Vas varate se, bez obzira na urast, svako ima nešto da dâ.
Šta deca imaju da daju roditeljima?
Na početku mogu da daju zagrljaj, osmeh, crtež, recitaciju, igru, ples, kreacije, kasnije mogu da daju brigu o mlađem bratu, sestri, kućnom ljubimcu, svojim stvarima i igračkama, odgovrnost , da poštuju pravila u kući , da se zalažu u aktivnostima koje ste im obezbedili, poštovanje, vreme, strpljenje, mogu da pomognu u nabavci i kućnim poslovima, itd.itd.
Dugačak je spisak svega što deca mogu i hoće da daju svojim roditeljima.To je u njihovoj prirodi. Ali tu mi odrasli umešamo svoje prste i poremetimo prirodan tok stvari. Kako? Tako što im ne dozvoljavamo da nam daju. Nećemo ili ne znamo da primimo ono što imaju da nam daju. Kao da ćemo im onda ostati dužni ili kao da će se onda umanjiti vrednost svega što smo mi učinili za njih. Podarili smo im život i mnogo što šta, ali ipak postoji onaj procenat verovatnoće koji nas koči u primanju-možda bolje ne, „bolje da ja njemu sve dam pa će on kad poraste, a kad ja budem star valjda da mi vrati nešto od toga“-razmišlja roditelj. Greška. Zašto da uzvrati kad bude stariji, ako mu to ne dozvolimo dok je još pun želje da nam pruži ono što ima.
Roditelji se razlikuju prema očekivanjima koja imaju od dece:
- Postoje roditelji sa prevelikim očekivanjima – Očekuju da deca uvek poštuju pravila, da pohađaju veliki broj sekcija i da u svakoj budu najbolja u grupi, da im uvek bude uredna soba, da nikada ne budu ljuta ili nezadovoljna, da imaju odličan uspeh u školi, da uvek imaju razumevanja, da kad nešto daju, daju samo najbolje. Akcenat je na „uvek“ i „naj“. Ali i pored svog truda ove dece roditelji često budu nezadovoljni i ljuti, jer im deca ne daju „uvek“ i „naj“ . U odraslom dobu ova deca nastavljaju da ulaze u odnose sa zahtevnim partnerima, koje je teško zadovoljiti, trude se da zadovolje nadređene, a da pritom ne uživaju u poslu koji obavljaju.
- Roditelji sa premalim očekivanjima i to oni koji:
a) mnogo daju , malo očekuju – ne podstiču dete da prihvati i prevaziđe poteškoće na koje nailazi, štede ga, rade umesto njega mnoge stvari za koje je samo sposobno (da se „ne muči“), neki izlaze u susret svim željama deteta, potežu sva moguća i nemoguća sredstva da se te želje i ostvare, sve u svemu – mnogo daju a ne očekuju od deteta ništa ili ništa naročito. Kada se to ovako postavi zvuči jako loše, što zaista i jeste. U takvoj raspodeli uloga dete nema ništa ili ništa naročlito da dâ. Zar? Ovi roditelji mogu imati nalete očekivanja, kada im dođe „žuta minuta“ , kada imaju izlive nezadovoljstva zato što su im deca nezahvalna, bezobzirna ili lenja. Nakon toga se vraća sve na staro, radi se za decu šta god i koliko god se može. U odraslom dobu ove dece roditelji ipak imaju očekivanja, jer dao- sam –mu- sve-što-mogu roditelj valjda treba da dobije nešto zauzvrat, ako ne dobije to bi bio krajnji bezobrazluk ove sada već velike dece. Međutim, davno ugušena potreba za davanjem se sada teško aktivira, ovi roditelji bivaju uskraćeni za minimum koji kasnije očekuju od deteta (da pozovu, dolaze, sami ponude pomoć ili angažovanje)
b) oni kojima je svejedno – ovi roditelji su uglavnom ravnodušni na ono što dete daje, ne oduševljavaju se, sve im je jedno, nemoguće ih je oduševiti, ali ni razočarati. U odraslom dobu ova deca umeju da budu korektna , da uzvrate, ali radi reda, rutinski, bez osećaja za stvarne potrebe drugog.
- Roditelji sa optimalnim očekivanjima – očekuju da dete brine o sebi, svojim stvarima, obavezama… u skladu sa svojim uzrastom, podržavaju ga u naporima da to nauči, ali su pritom fleksibilni, obraćaju pažnju na stanje u kom se dete nalazi, detetove sposobnosti i potrebe , u skladu sa tim donose odluke , daju pohvalu za trud, očekuju od deteta da dâ svoj maksimum u važnim aktivnostima (bez uslova da bude najbolje u grupi), prihvataju ono što dete ima i da im dâ, pritom ispoljavaju zadovoljstvo i ponos. U odnosu ove dece i njihovih roditelja postoji uzajamnost, u kome deca dobijaju (mogućnost, podršku, sredstva) ali i daju (trud, zalaganje, zahvalnost) . Ovakvim odnosima teže i kasnije u odraslom dobu.
Klučni element u kvalitetnom odnosu jeste „uzajamnost“, ali ne i trgovina u odnosu „sada ću ja tebi, a zato ćeš sutra ti meni“, već ravnoteža, balans, koji je neophodan kako bi odnos bio pošten, odosno kako ni jedna strana ne bi bila oštećena. U današnje vreme veoma je čest odnos gde roditelj puno daje a malo dobija.
U ovakvom odnosu su obe strane oštećene, ona koja previše daje – jednog dana biva razočarana, ona od koje niko ne očekuje i ne želi ništa da uzme – ponižena je. Ako vam ove reči deluju kao preterivanje probajte da zamislite da vam komšinica svakog dana donosi nešto od svojih specijaliteta da se počastite, a kada vi jednom odlučite da odnesete njoj, ona vam zatvori vrata uz reči „ne treba mi, to mogu i sama da napravim“.
