Da li su batine jedino „oružje“ u rukama roditelja?

Svako malo, vlast zamahne zakonom u kojem će roditeljima biti zabranjeno fizičko kažnjavanje dece. i to izazove čitave salve negodovanja, jer ko šta ima nama da se meša u vaspitanje, i zato su nam deca ovakva i sve tako redom. Kako još nisam sela da vam opričam šta me sve na tu temu muči, prenosim vam tekst svog prijatelja Siniše, koji je neke stvari jako lepo sumirao i ogolio mnoge naše izgovore:

Telesno kažnjavanje: laž,navika, panika

Povodom: ovog teksta Zorana Milivojevića:

Gospodin Milivojević nije naučnik, i nemojte da se zbunite i njegov lični stav shvatite kao naučno zasnovan. Istina je da u obimnoj naučnoj literaturi možete, ako ste uporni, da pronađete sve što poželite i što vam je potrebno, i da (naravno) ne postoji apsolutna zakonitost po kojoj dete koje je telesno kažnjavano postaje nasilnik. Takođe je istina da ima dece koja u porodici nisu telesno kažnjavana, a koja su postala nasilnici. Ipak, ovo je nepošteno razmišljanje. Bilo bi to divno da je nasilje tako jednostavna pojava i da zavisi samo od te jedne stvari.

Ipak, koliko god to neko inteligentan mogao da relativizuje, nauka nedvosmisleno ukazuje na to da telesno kažnjavanje kao stil vaspitanja dovodi do nasilja kao stila ponašanja. Kvantifikatori kao „dve trećine“, „većina“ i slično ovde služe samo da vam zamažu oči u pravcu u kom želi gospodin Milivojević. Ne dobiju svi pušači rak pluća. Ne slupaju se svi pijani vozači.

On čak pominje logiku, a sam se bavi strahovitim logičkim skokovima – da bi „ovakva zabrana onemogućila roditelje da uspostave svoj autoritet prema detetu“ (?), „poništila neka od osnovnih roditeljskih prava“ (?!) i dužnosti (!!!), doprinela širenju epidemije „nemoćnih roditelja“ (gde su podaci o ovoj epidemiji? A onda i podaci da je izaziva baš nedostatak batina? A potom i da kod nas postoji nedostatak batina?).

Ukratko, po Milivojeviću, telesno kažnjavanje kao da je JEDINO što roditelj ima u vaspitnom arsenalu, i jedini način da roditelj bude autoritet! Već samo ovo potpuno diskvalifikuje Milivojevića kao kompetentnog sagovornika na temu roditeljstva.

Milivojević uporno i pogrešno izjednačava odsustvo telesnog kažnjavanja sa tzv. permisivnim vaspitanjem u kom je detetu „sve dozvoljeno“, a roditelji „nemoćni“. Iako je ovo izjednačavanje suprotno logici i činjeničnom stanju, postoji skriveni motiv koji stoji iza toga (da upotrebim reči slične njegovim).

Jer, kad smo kod „logike“ i „nauke“, on kaže: „Usvajanje zabrane roditeljima da telesno kazne dete bi moglo ne da smanji, već da POVEĆA stepen nasilja u školama i društvu“. Ovo je šokantno čuti iz usta nekog ko pretenduje da govori iz pozicije autoriteta nauke i logike.

Milivojević uporno izbegava da govori o bogatstvu načina da se teškoće u podizanju deteta savladaju bez batina. Takvo roditeljstvo možda iziskuje više bavljenja detetom i mnogo strpljenja, pa je ponekad napornije. I dolazimo do skrivenog motiva – verujem da se tu krije tajna Milivojevićevog ličnog stava o batinama, koji on maskira u naučni: sa svojim knjigama, nastupima i praksom, on je popularan kod određenih roditelja, jer im umiruje savest. „Evo, doktor kaže da je to ok.“

Ako roditelj ne može da uspostavi „autoritet“ drukčije osim batinama, to samo znači da je već odavno propustio priliku da postane autoritet kao roditelj. Jer batine su instant zamena za autoritet, ne sredstvo za njegovu izgradnju.

Strah od batina je surogat autoriteta, štaka o koju se oslanja nemoćni roditelj, koji je nemoćan jer detetu nikada nije ni bio stvarna i dosledna podrška puna razumevanja i ljubavi. Jer da je bio, već mrštenje i povišen ton bi izazvali strah mnogo veći od batina – da će tu podršku izgubiti. A ovde se ne govori čak ni o mrštenju i vikanju – što je isto vid kažnjavanja. Trebalo bi da se govori o onome mnogo pre toga – ogromnom arsenalu vaspitne moći doslednog roditelja koji je posvećen svom detetu. O tome Milivojević, po svemu sudeći, ne zna apsolutno ništa.

I zato (da još jednom upotrebim reči slične njegovim) sa ovakvim stvarima ne treba eksperimentisati jer je reč o budućnosti naše dece. Da ne bismo došli u situaciju da stavljamo na tas šta je „dozvoljeno telesno kažnjavanje“ a šta „zlostavljanje“, nasilje treba staviti van zakona, a roditeljima pružiti veliku podršku u vaspitavanju, i pozvati prave, stvarne stručnjake da pomognu roditeljima da pruže bolje vođstvo svojoj deci. Jer o tome se radi, ne o oduzimanju dece ako ih pljusnete po guzi.

O svemu ovome smo već pisali, i to mnogo detaljnije (dakle, na žalost, još napornije za čitanje za nestrpljive roditelje, zbog kojih uostalom sve ovo i jeste tema)

[su_frame]Da se razumemo: teško je danas biti dosledan i posvećen roditelj. Ne krivim nikoga. Ne mislim da će pljus po guzi napraviti manijaka. Ne mislim da roditeljima koji ga pljesnu po guzi, dete treba oduzeti. Mislim da je roditeljima potrebna pomoć. A sve dok ne prestane da govori o „dužnosti“ roditelja da telesno kažnjavaju decu i počne da govori o alternativama batinama (a ima ih mnogo), Milivojević samo odmaže.[/su_frame]

Autor teksta: Siniša Soćanin