Taman se malo slegla prašina oko nejasnog i dvosmislenog zakona koji treba da pruži zdravs
tveno osiguranje trudnicama i porodiljama, jer ostavlja prostor da se tumači da država pravi nekakav registar žena koje abortiraju, kad su me nove vesti, ovog puta iz Španije – zapanjile. Prvog februara pred španskim poslanicima naći će se predlog restriktivnog zakona koji žene u Španiji i celo njihovo društvo vraća u 1985. godinu – jer će abortus, ponovo moći da se legalno uradi samo žena kojoj je ugroženo psihičko ili fizičko zdravlje, ili je trudnoća posledica silovanja. Ali ni to čak nije sve, kao da se mračni Srednji vek povampirio – jer, čak i da je bila žrtva silovanja, pre nego dobije odobrenje da se pored celokupne traume još i podvrgne prekidu neželjene trudnoće, žena mora prethodno da podnese tužbu. Slična, restikrivna pravila važe i u ostala dva slučaja kada je abortus dozvoljen.
Čije je moje telo – prava koja nam se ponovo uskraćuju
Abortus sam po sebi mora da bude krajnja mera sprečavsnja, tj prekidanja neželjene trudnoće, ali kao takav mora da ostane dostupan i legalan. Ono što bi državama a bogami i crkvama bilo pametnije je da više novca i vremena ulože u obrazovanje i promociju sigurnih načina kontracepcije i seksualno odgovornog ponašanja, kako bi što manje žena uopšte dolazilo u situaciju da je prinuđeno da razmišlja o abortusu.
Ali, posebno je poražavajuće što ovakav zakon nije donet zbog želje da se broj abortusa smanji zbog zdravstvenih, emotivnih i drugih posledica koje ostavlja, već isključivo iz verskih razloga, kao posledica uticaja Katoličke crkve. Za mene kao religioznu osobu to je poražavajuće. Jer, svaka individua treba da živi život u skladu sa svojim uverenjima, ali to podrazumeva da mu osnovna prava, pa i pravo na izbor šta će učiniti sa soptvenim telom, budu omogućena.
Abortus je teška odluka ali žena mora da ima pravo na njega
Abortus je svakako jedna od najtežih odluka koje žena treba da donese, čak i kad je medicinski indikovan, nije lako prelomiti i preživeti sve to. Ali, on mora da bude osnovno pravo žene – odluka (pa i eventualne posledice te odluke) mora da bude u rukama žene (i muškarca, na čiju se odgovornost skoro pa uvek zaboravlja), a ne crkve, države niti bilo koje druge institucije (ovde izuzimam naravno situacije kada je abortus medicinski indikovan).
Umesto da kao pojedinci i društva napredujemo i postajemo bolji, mi se vraćamo u nekakve nejasne sisteme „kažnjavanja“ ljudi za životne izbore koje prave, i ograničavanja sloboda koje su im decenijama pre toga bile zagarantovane. Na mene je poseban utisak ostavila galerija fotografija, gde su ljudi širom sveta sa vešalicom u rukama – jednim od simbola ilegalnog abortusa. Postavljanje fotografija ogranizuju aktivisti i aktivistkinje širom Evrope, koji su pokrenuli ovo pitanje i potpisuju peticiju protiv ovakvog nazadnog zakona.
Jer, svaka zabrana legalnih abortusa, ne dovodi do smanjena broja abortusa, već samo do sman
jena broja legalnih abortusa, dok počnu da cvetaju ilegalni načini prekidanja trudnoće. To naravno ostavlja brojne emotivne, zdravstvene posledice pa izaziva čak i smrt. Ogroman je spisak „metoda“ od kojih su većina opasne po život, kojima žene rade mehanički abortus, ako im nije dostupan legalan. Nekada je čak problem i to što im abortus nije finansijski dostupan, jer se ta procedura svuda plaća.
Centar modernih veština je u znak solidarnosti sa ženama Španije i znak protesta protiv narušavanja prava na odlučivanje o sopstvenom telu pokrenuo peticiju. Predlažemo da ako ste protiv ograničavanja na abortus na ovaj način, potpišete peticiju.
