Sećate li se golubice i reklame za »Palomu«? Meni je i danas asocijacija na ovaj brend mekoća i nežnost. Nešto slično upravo i sada je moto za njihove nove proizvode iz linije »Sensitive care« – Brižni dodir nežnosti. Osim osobina proizvoda koji podupiru ovaj slogan ( izuzetno mek papir, uz losion sa prirodnim ekstraktima badema, dermatološki testirano, bez mirisa i boje), mene je asocirao na na najvažnije nežnosti iz mog roditeljskog života. Jer, sve što radim, činim upravo za njih, pa makar to bio izbor papirnih maramica koje neće iziritirati prehlađeni nosić.
Ovo je moja priča inspirisana Palominim Brižnim dodirom nežnosti:
Poželim da vratim vreme. Dok nju, najstariju, skoro jedanaestogodišnjakinju pokušavam da spakujem u naručje. Da je ljubim po čelu, nosu i malom ožiljku pored oka, u obliku leptira, koji je zaradila davno, nestašlukom i padom sa stolice. Da je nežno, najnežnije grlim, dok na sve strane vire preduge ruke i noge sa stopalima 37. Već.
Da se zagnjurimo u gomilu plišanih igračaka, poslaganih po obodu njenog kreveta. Da se glupiramo dok mi ona na moje nežnosti, tobož stidljivo kaže »boože mama, pa što se glupiraš«. Da zna i upamti, jednom za svagda, da nežnost ne boli i da njome kao i ljubavlju, i beskrajnom pažnjom treba obasipati one koje volimo. Ma koliko godina imali. Ja sam mama, imam tapiju na nežnost i nikada mi neće biti »dovoljno« matori da ih ne ljubim.
Ja sam mama tinejdžerke. I osmogodišnjaka. I skoro pa petogodišnjakinje. I sve mi je nešto malo vremena, malo nežnosti i ljubavi.I nekad panično gubim dah. I morim se sumnjama – da li sam dovoljno dobra mama, da li sam ih dovoljno ljubila, da li sam ih podjednako mazila, da li sam mogla brže, lepše, bolje?
Plašim se da će tek kao tren, kao dlanom o dlan proći svi ti naši divni momenti, kada se topim od nežnosti i miline i srce mi je kao planina visoko i samo bi da se razvuče do pucanja, od ljubavi i ponosa. Nisam ja od onih mama što misle da je roditeljstvo sve i da je to jedini životni uspeh. Ali, bar u svoje ime mogu da kažem da nikada ništa lepše, ni teže, ni divnije ni strašnije zbog odgovornosti koju nosi nije kročilo u moj život. Moja ljubav i ja pravimo ljude, ima li veće i divnije stvari od toga?
I koliko nežnosti, ljubavi i straha, paničnog straha to nosi! Plašim se da neću umeti tako dobro kao što sam povijala pelene, brisala guzu i slinave nosiće, znati da nežno obrišem suze zbog prve nesrećne ljubavi, da budem uteha i drug, ali ipak roditelj i mnogo više i dublje od drugarice.
Imamo moj muž i ja jedan ritual. Noću, pre nego što odemo u krevet, svratimo u njihovu sobu, da vidimo da li su pokriveni i da li je sve u redu. A znate i sami da ne postoji tako spokojna i lepa stvar kao što je pogled na usnulo dete. Svako uz glavu po plišanu igračku, usnuli meko i mirno dišu u snu i planiraju da nam prebrzo odrastu i odlepršaju. Pogledamo tako našu »trojku« i zapitamo se – da li je moguće da su toliko divni, toliko lepi, toliko naši. Mantra roditelja, zatelebanih u svoju decu. Oni su dokaz da svaki čovek na ovom svetu može da stvori umetničko delo.
Doduše, slabo šta mi od toga prolazi kroz glavu, dok podvikujem u momentima ljutnje tako da se tresu prozori do kraja ulice. Taj roditeljski poklič i krik, često je ništa više do napad panike – šta ako to moje dete, taj biser koji sam čuvala, pazila, nosila u neprospavanim noćima bez kraja, stigne negde gde ne želim da dođe, do puta o kojem ne želim ni da mislim, to će biti moja roditeljska krivica. Težak je teret na plećima roditelja.
I mislim i s ljubavlju se sećam svega, pokušavajući da razlučim šta je čija uspomena, i čije odrastanje i koliko ja odrastam uz njih.
- Prvi poljubac, u porodilištu, na njih usnule, još nesvesne sveta i željne jedino majčinog mleka i otkucaja njenog srca u blizini.
- Prvo sedenje dok ponosni roditelji bebu nesvesnu svog ogromnog uspeha slikaju, okruženu gomilom plišanih igračaka, kao podupirača za nesigurno sedenje.
- Prvi koraci i nesigurno geguckanje koje se neminovno završava »elegantnim« spuštanjem na guzu.
- Marljivo učenje da noša ne služi da stavi na glavu, kao šlem, i da svrha toalet papira nije da se njime obmotamo i maskiramo u mumiju, već da nežno i potpuno obriše cenjenu dečiju pozadinu.
- Dom sindikata i presvlačenje na klupi, »Mišelin« bebe kojoj je pelena procurila u svim mogućim pravcima. Brisanje od glave do pete, najnežnije moguće
- Sekund nepažnje i povreda glave. Bolnica, vrisak, ušivanje, griža savesti. Ožiljak
- Još ožiljaka. Prvi tup po guzi. I griža savesti, i osećaj nemoći, jer znam da nisam umela ništa drugo.
- Osip od glave do pete dok panično prebiram po sećanju da li smo prethodnog dana jeli nešto zabranjeno, promenili papirne maramice – ( i prisećanje da li smo koristili baš one koje su prilagođene osetljivoj koži i imaju zaštitni sloj, a hipoalergenske su), ili mleko za telo, ili su to ipak boginje.
- Beskrajne šetnje po Beogradu, i osećaj da smo živi, da moramo da pokažemo, naučimo, prepustimo se životu i svoj njegovoj lepoti. Pitanja, milion pitanja.
- Učenje kako se pravilno briše nos i zašto se dodiruje samo najnežnijim maramicama
- Prvi cvetovi ubrani za mamu. Zagrljaji, beskrajni zagrljaji.
- Borba za pažnju, koga mama više voli, više ljubi, s kim se tata više šeta. Prve ljubomore i bratsko sestrinske čarke.
- Prvi treninzi karatea. Prvi pojas. Prvo takmičenje i prvo zlato. Ponos, kao da smo mi nešto važni u svemu tome. Cmizdrenje, naše, zbog svega toga
- Prvi dan škole. Osmesi, nesigurni koraci, moji nesigurniji no njihovi, mada ne bih priznala za živu glavu. Prve petice.
- Odrastanje, suočavanje sa bubicama, tuđim i svojim.
- I potreba da se bude svoj, da se bude »kul« i pred drugarima i pred roditeljima, koji su odjednom postali tako dosadni. I pričaju neke priče koje ne bih baš da sluša. I pokušavaju da te ljube kao da si neka beba
Svaki minut njihovog odrastanja je i moje odrastanje. I strašno se upinjem da ne pomešam te važne osmehe, reči, poljupce, da mi ti momenti budu jedinstveni za svakog od njih troje. Jer, koliko god oni sumnjali da mi nisu jednaki i da moju ljubav moram da delim na troje, nisu u pravu –ljubav množim sa tri. I želim, silno želim da što duže budu moji mali pilići, koje mogu da stisnem u naručju, golicam i govorim da ih volim najviše na svetu.
Ja sam od one dece čije je detinjstvo prekinuto u trenu. Dete koje nije imalo privilegiju da odrasta uz nežnost i pažnju oba roditelja. Ja sam ona koja i danas pati što moja mama ne može da poljubi moju decu pred spavanje. Što ne zna koji broj cipela ja nosim, kako mi se zove muž i koji sam fakultet studirala. I zato još više i snažnije stežem svoju decu i želim im da odrastaju dovoljno sporo da stignemo da se nauživamo i da zapamtimo sve te važne momente.
Zato mi je važno da odrastam sa njima i uz njih, i da me imaju još dugo. Da im pružim najviše što mogu od sebe, da im omogućim najnežnija sećanja, i brižni dodir nežnosti. Da ih naučim da veruju u nežnost i da uživamo u svim našim momentima, čak i kad nisu najbolji. Da se grlimo čak i kada te ruke ne budu dovoljno velike da obgrle te velike ljude, koje smo mi, ovim rukama stvorili.
Za sve vas koji se sećate omiljene plišane igračke koja je vama ili vašoj deci pomagala da zaspite, možete da učestvujete i u nagradnom konkursu koji je Paloma organizovala na svojoj FB Strani. Koristite i heštag #PALOMASENSITIVECARE i objavite fotografiju omiljene igračke za laku noć.
Napomena: tekst je napisan u partnarstvu sa kompanijom Paloma Srbija
