Čini se da roditelji nikada nisu bili zbunjeniji. Stari metodi vaspitanja i odnosa s decom, na kojima smo mi odrastali, više ne daju rezultate ili nećemo da ih koristimo. Sa novima se ne snalazimo, i kao da smo u nekom vakuumu zbunjeni jer nam se čini da ne držimo konce u rukama.
Nije toliko problem u starim metodama vaspitanja koliko je problem to što smo preplavljeni informacijama i što roditelji podlegnu pod pritiskom bezbrojnih „saveta“, ispobavaju sve ne bi li postali savršeni. A deci to uopšte ne treba! Šta će njima savršen roditelj?
kaže mi Dragana Aleksić, family coach. Iza naziva koji zvuči možda čudno ili fensi, krije se žena sa jako velikim iskustvom, od koje kao roditelj i kao osoba možete mnogo da naučite. Neko ko vam može pomoći da pre svega poboljšate svoju komunikaciju s decom, a samim tim i mnoge izazove zajedno prevaziđete. Draganu znam jako dugo, još iz vremena kada je kao urednica časopisa „Mama“ i „Trudnoća“ imala sluha za naše tek osnovano Udruženje Roditelj i teme kojima smo se bavili. Pošto i sama imama mnogo dilema oko vaspitanja, pogotovo kako su deca sve veća, umesto da vam dajem savete o stvarima za koje ni sama nisam sigurna, popričala sam s njom o roditeljstvu, poslu koji obavlja i tome kako joj je posao porodičnog trenera ili konsultanta promenio život.
U ovom našem zbunjujućem roditeljskom svetu ne znamo odakle da počnemo kako bi izgradili koliko toliko čvrst roditeljski pristup?
Uvek treba početi od sebe. Svaku promenu koji roditelj želi da vidi kod deteta neophodno je da prvo napravi kod sebe. Ne možemo vikati na dete i tražiti od njega da ne viče, ne možemo očekivati da kaže “hvala, molim, izvini…” ako to ne čuje od nas, ne možemo zahtevati da bude otvoreno i iskreno ako ga za to što nam kaže kaznimo… Druga važna stvar je da se roditelji oslobode straha od greške, straha od tuđih procenjivanja njihove uloge, straha da neće dete izvesti na pravi put.
Danas svakako jeste izazovnije biti roditelj, ali najviše zbog toga što se upravo pred ovim strahovima roditelj udaljava od sebe i svoju ulogu gradi na osnovu spoljašnjih faktora, a ne na osnovu instinkta koji mu je dat onog trenutka kada je dobio dete.
Nije toliko problem u starim metodama vaspitanja koliko je problem to što smo preplavljeni informacijama i što roditelji podlegnu pod pritiskom bezbrojnih „saveta“, ispobavaju sve ne bi li postali savršeni. A deci to uopšte ne treba! Šta će njima savršen roditelj? Kada biste pitali decu šta žele iznenadili biste se koliko ona zapravo malo toga očekuju (da budu zajedno, da im čitaju, da se poigraju), a to svaki roditelj može da da. Deci treba podrška, poverenje, usmeravanje, zdrave granice.
Gubimo se u pokušajima da budemo savršeni roditelji
Još jedna otežavajuća okolnost je što roditelji uvode bezbroj pravila u pokušaju da sve drže pod kontrolom, kao da je roditeljstvo posao u firmi, a ne deo životnog procesa. A ta potreba za kontrolom ih uskraćuje da se opuste i uživaju sa detetom. Oni tada postaju neko ko trenira strogoću a ne neko ko podržava dete da traži rešenja kada pogreši. Tada se taj famozni strah od greške prenosi i na dete i onda i ono pokušava da bude „bezgrešno“, što uvek vodi u dve krajnosti. Jedna je da dete pod pritiskom postane buntovno, druga je da postane osoba koja udovoljava drugima. I onda su roditelji nezadovoljni ili sobom ili detetom…
Dakle, roditelji će držati konce u rukama kada se usaglase prvo sa sobom i kada donesu odluku kakav odnos žele da grade sa detetom.
Čini se da od načina na koji komuniciramo sa decom zavisi mnogo toga u građenju odnosa s njima. Da li i koliko teško može da se promeni matrica komunikacije s decom, ako smo učeni drugačije i ako smo već drugačije komunicirali?
Odgovor je apsolutno da! Svaka navika može da se promeni ako procenimo da nam ne daje rezultat kakav želimo. Mi zaista mnogo toga radimo po šablonima, a retko kad zastanemo da se preispitamo zašto nastavljamo sa nečim što nam ne daje korist. Isto je i sa komunikacijom. Tu je najbolji primer „Sto puta sam ti rekla, a ti opet ne slušaš!“ Ako nam nešto nije dalo rezultat posle toliko ponavljanja, pa zašto to i dalje ponavljamo? Ljudi misle da je nemoguće reći nešto na drugačiji način, jednostavno nemaju ideju. Na mojim predavanjima i radionicama se prosto iznenade kada čuju na koje sve načine možemo reći istu stvar. I kada to isprobaju odmah imaju rezultate.
Znamo se dugo, sećam se tvoje bogate novinarske karijere. Šta te je motivisalo da u potpunosti promeniš pravac karijere?
U svakom poslu u jednom trenutku se dođe do mesta odakle više ne može da se ide dalje, dakle dođe do stagnacije i tada ulazimo u rutinu. Tako sam ja za šesnaest godina u redakciji prošla sve pozicije, na kraju došla i do uredničke i shvatila da je vreme za promenu, jer ja sam neko ko uvek voli da ide dalje. Olakšavajuća okolnost da presečem i krenem svojim putem bila je i ta što je došlo do sistemskih promena u firmi u kojoj sam radila, tako da sam zapravo dobila „vetar u leđa“, tj. potvrdu da stvarno treba da idem dalje. To se desilo 2014, a nekoliko godina pre toga, potpuno slučajno, mada duboko verujem da nema slučajnosti, 2009. sam krenula na NLP edukaciju, zatim i na brojne koučing edukacije i potpuno se zaljubila u ove metodologije.
Deci treba podrška, poverenje, usmeravanje, zdrave granice
Meni je tada bilo zanimljivo kako moj sin reaguje na promenu načina na koji pričam sa njim. Odjednom je sve postalo lakše u našoj komunikaciji iako je on tada imao već četrnaestnaest godina, dakle dugo je bio „izložen“ moji starim navikama i šablonima. Ovo je samo potvrdilo da nikada nije kasno za promenu i da definitivno ona mora da krene od nas roditelja. S obziromna to da sam imala veliko iskustvo u redakciji koja se bavila porodičnim temama, a i uverila sam se kako je moje dete pozitivno reagovalo na moju promenu, prepoznala sam u kojoj meri bi upravo roditeljima bilo korisno kada bih napravila programe koji sve ovo povezuju u celinu. Tako sam 2014. kreirala program za roditelje i sve one koji rade sa decom „Umetnost komunikacije sa decom“, i opredelila se za zvanje family coach. Prema trenutnim informacijama kojima raspolažem, sada sam jedina u Srbiji koja se bavi koučingom na ovaj način.
Na koje načine je sve ova promena uticala na tvoj život?
Na prvom mestu dobila sam slobodu da radim ono što volim i u šta duboko verujem, postala sam kreativnija, svakodnevno učim, proširujem svoja znanja, upoznajem nove ljude koji celu moju priču dodatno obogaćuju i imam osećaj da zaista mogu da budem od pomoći roditeljima i deci. Naravno i dalje sebe razvijam u roditeljskoj ulozi iako moj sin ima 21 godinu, ali verujte i dalje ima izazova. Jednom roditelj, uvek roditelj, zar ne?
Zašto baš deca i porodica, zašto su to teme kojima se baviš i za koje si se specijalizovala?
Mislim da je pritisak koji roditelji danas osećaju prevelik, da trpe previše kritika, stalno se komentariše kako ne rade dobro ovo ili ono, ali im zato niko ne kaže KAKO da to isprave. I upravo zato se dešava onaj strah od greške, jer ako dođe do nje, ne znaju kako će je popraviti. Tu ispaštaju i oni i deca. Moj cilj je pre svega da im „popustim“ pritisak, a onda da im dam opcije, rešenja, alate kako mogu da rade i govore drugačije i da imaju bolju komunikaciju, jer sve to zajedno vodi ka njihovom boljem odnosu sa detetom. Ne trebaju nam generacije dece otuđene od roditelja, jer će izrasti u nesigurne ljude. Šta ćemo onda? Zato organizujem radionice, i individualne konsultacije, za sve koji žele da nauče kako drugačije da komuniciraju s decom.
Šta daješ na svojim radionicama roditeljima a šta dobijaš?
Na početku roditeljima uvek dam objašnjenja za neka, za njih nedopustiva, ponašanja dece i objasnim zašto je to očekivano i normalno za određeni uzrast i razvojnu fazu. Onda im objasnim zašto oni kao roditelji tako reaguju i da znam da daju najbolje od sebe, što je i istina. Svako od nas u datom trenutku daje maksimum sa resursima koje poseduje. Znači uvek radimo najbolje što možemo i znamo. Kada ovo razumeju prvo što osete je olakšanje i tada se promeni energija grupe. Iz ove pozicije je mnogo lakše da usvoje neka nova pravila ponašanja, kao i praktične i efikasne alate kojima odmah mogu da naprave promenu u svojoj komunikaciji i odnosu sa detetom.
Ono što ja dobijam je fantastična energija koja se pokrene kada roditelji shvate da su promene koje treba da uvedu praktične i zabavne, da nisu velike i teške i da je dovoljno samo da ih vežbaju dok im ne postanu nov model komunikacije. Nakon nekoliko dana počnu da mi stižu mejlovi sa primerima šta su radili i kako su deca reagovala na te promene. I naravno nakon svakog susreta dobijam od njih ideje za nove teme od kojih kasnije pravim programe radionica i predavanja.
U poslednje vreme radionice organizuješ zajedno sa Sanjom Rista Popić, na koji način se dopunjujete?
Ponoviću još jednom da u životu ništa nije slučajno, a najbolje stvari se dese kada ih ne očekujete. Sanja je pedagoškinja koja živi i radi u Novom Sadu, a ja sam u Beogradu. U istoj smo grupi na fejsbuku i nas je zapravo povezala mama koja prati i Sanjin i moj rad. Predložila je u jednom komentaru da ja dođem sa svojim programom u Novi Sad. Pomislila sam „Što da ne“, kontaktirala Sanju i već posle mesec dana nas dve smo održale prvi susret sa roditeljima u Novom Sadu. Odmah smo „kliknule“. Moji programi su komunikacioni i uklopili su se u sve što Sanja radi kao pedagog, tako da smo obe obogatile svoj rad novim detaljima, a naši programi su dobili na kvalitetu.
Predavanja za sve zainteresovane roditelje su danas, 28. februara u Novom Sadu i 1. marta u Beogradu, a tema je „Kako uspostaviti autoritet“. Ovu temu su zapravo izabrali roditelji koji su prošle godine učestvovali na našim radionicama.Više informacija mogu pronaći na mom sajtu www.aleksicdragana.com. Zbog velikog interesovanja, zakazali smo već još jednu radionicu u Novom Sadu za 9. mart.
Sanju i Draganu možete da pratite na njihovim FB stranicama, naučićete mnogo toga korisnog, a ja ću se potruditi da najavim i neku od narednih radionica.
FB Dragana Family coach , FB Sanja strana Pametni roditelj.
