Šta kada mislite da se sve raspada i ne stižete ništa?

Neizmerno mi je drago što je moj predugi i preopširni post o tome kako je nastao Mamin svet i o mom „razvojnom putu“ kao novinarke, mame i blogerke, naišao na tako divne reakcije! Koliko mi se žena samo javilo, u nekom momentu sam se rasplakala zbog navale pozitivnih emocija. Jer, ma koliko je blog kao platforma a i društvene mreže sa njima interaktivan, nemate često priliku za pravu povratnu informaciju i emociju.

A ja sam se zahvaljujući vašim reakcijama napunila pozitivnom energijom, koja mi je u prethodnom, izuzetno napornom periodu, mnogo značila.

Ali, kad pročitam kako ste oduševljene time koliko stižem, ili mislite da ja mogu sve, to mi zazvuči kao da sam neka super mama. A nisam. Niti bih volela da steknete taj utisak. Ja se zapravo sve ove godine na blogu borim protiv sindroma „super žene, super mame“ u koji sam i sama upadala na početku svog roditeljstva. Misija mog pisanja na ovom blogu je upravo da svim onim mamama koje ustanu ujutru i ne znaju gde će pre i legnu uveče a znaju da nisu uradile ni pola sa to do liste, dam podršku i ohrabrenje. Da znaju da nisu same i da to što ne uradimo SVE u svakom trenutku nas ne čini lošim majkama, lošim osobama ili ženama.

Jednostavno je –  previše toga je danas u našim agendama. Za nešto od toga moram priznati smo i same krive – postavljamo ciljeve previsoko, previše preuzimemo na sebe.

I onda vidimo da nam ništa ne ide – preumorne smo i neispavane, kuća je u haosu, dečije obaveze jedva postižemo a o društvenom životu da ne govorimo.

Znate ono kad jako trčite ili mašete krilima, i sve jače a mislite da – stojite u mestu? E, to!

Nedavno sam i sama prolazila kroz veoma težak period, kada sam zaista pomislila da se sve raspada – nevidjeno mnogo obaveza, koje ne možeš uspešno da balansiraš sve i da si Hudini. Gotovo u isto vreme sam na poslu dobila duplo više zaduženja i to se odužilo daleko izvan mojih trenutnih mogućnosti, frilens posao nije jenjavao niti obaveze koje sam preuzela na sebe, išla sam na časove stranog jezika i pripremala se za ispit, a deca su imala naporan period u školi i bila im je potrebna moja pomoć.

Nekoliko dana sam se osećala jako loše i stara anksioznost je počela opet da se budi i da me jede i kljuca mi u glavu „nisi dovoljno dobra, ne stižeš ništa“. Činilo se da ceo sistem koji mi omogućava da postignem tako mnogo – ruši, jer na kraju svakog dana, iscrpljena i preumorna sam gomilu obaveza prebacivala za sledeći dan. Kako sam se svih ovih godina dobrano naučila na svojim greškama, trebalo mi je neko vreme da se pregrupišem i napravim novi sistem i rutine, koje su mi pomogle. Kako ih ja zovem – rituali za preživljavanje.

Kako sam pomogla sebi?

Prilagođavanje rutine

Još na početku, kada je najstarije dete bilo beba, shvatila sam da ako dnevne obaveze oko kuće i deteta uvedem u rutinu, mogu ne samo da mnogo olakšam sebi, već i da uštedim na vremenu, i postignem više. Ali, rutine nisu slovo urezano u kamenu, možete i treba da ih menjate u skladu sa životnom fazom i okolnostima u kojima ste se našle.

Moja jutra kada deca idu u školu i sada kada su na raspustu nisu ista, niti sada kada mi je radno vreme od 10 u odnosu na period kada sam na poslu bila u 8.30. O važnosti rituala za dobru organizaciju, pisala sam već, možda će vam biti korisno.

Dakle, promena rutine.

Nemojte se nervirati ako ne možete da promenite sve odjednom. Ili ako se vaši rituali ne uklapaju u tuđe rutine. Nedavno mi je pisala mama koja ima problem jer ujutru spava do kasno, pa onda ima utisak da ne stiže ništa. Njoj moj ritam ne znači mnogo, jer ja nikada nisam volela da spavam dugo, i to mi je čisto gubljenje vremena. Ali, za nju će možda raditi to što će spavanje shvatiti kao poklon sebi, a onda u budnom delu dana se bolje organizovati tako što će završavati obaveze i kada su deca budna ne samo kada spavaju. Svako od nas ima svoj sistem, ali mora sama da ga stvori. Za mene, neke sitnice su bile potpuno revolucionarne kada je organizacija dana u pitanju.

Dovoljno sna

Ranije, kada bih htela da stignem više – spavala sam manje. Danas, kada želim da stignem više – spavam više. Jer, možda i možete da izdržite neko vreme sa manjkom sna (o da, ja sam godinama spavala jako, jako malo, ali ne zato što mi je to dovoljno već što sam morala), ali će vam to kad – tad stići na naplatu. Zato, moj savet, priuštite sebi makar 7 sati sna. Bićete bistrije glave, odmorniji i spremniji da uradite više. Jednostavno je. Ako vam treba ekstra vremena, skratite vreme koje provodite ispred TV-a ili na internetu, izbacite neku manje važnu obavezu da biste postigli nešto što vam je bitno, ali nemojte krasti od sna. Verujte mi.

Razgovor sa sobom o prioritetima

Prosvetljenje u mojoj roditeljskoj i porodičnoj organizaciji desilo se još davno, onog momenta kada sam shvatila da nikada neću stići sve. Da i ne moram da stignem sve, jer živimo u svetu gde smo mi žene na sebe preuzele gomilu ogromnih i važnih uloga i na nas se vrši pritisak da u svemu budemo savršene: divne mame, odgovorne žene od karijere, posvećene žene, vrsne domaćice, potpuno fit i spremne. Ne moramo ništa, drage moje, osim onoga što je nama važno.

Kunem se u liste. Na papiru ili u glavi, svejedno. One koje određuju šta nam je zaista važno. I u periodima kao što je ovaj iza mene, na toj listi ostaje samo ono esencijalno, i to će za svaku od vas drage moje, biti nešto drugo. Za mene to je da  imamo šta da jedemo (domaće i skuvano, mada i tu nalazim prečice da uštedim vreme i da se snađemo), da barem malo svakog dana porazgovaramo međusobno i grlimo se dovoljno da preživimo dan, da na poslu stignem makar najvažnije (jer sam za pola radnog vremena trebala da radim ono što neko radi za jedno i po radno vreme, a ja nisam Supermen (Superwoman) i da pravim što manje grešaka, da makar jednom nedeljno odvojim veče koje ću posvetiti samo sebi i mom dragom i da u svakom danu najmanje pola sata spremam ispit. SVE ostalo je moralo i moglo da sačeka.

Pazite čime hranite svoje telo

I ovde sam mnogo izvukla iz ranijih grešaka. Dok su deca bila mama, često sam na umor dodavala lošu hranu, i tešila se ugljenim hidratima, jer je to uz kafu, bio najlakši način da se „podignem“. Problem je što i jedno i drugo vam pruži kratkotrajno povećanu energiju, a onda vas tresne o zemlju, pa se osećate još gore.

Zato sam sada mudrija, i kada je moje telo pod najvećim stresom pažljivo biram šta ću jesti – što više povrća, voće umesto slatkiša, meso da me drži sitom i što manje (idealno nimalo) hrane koja je prerađena i videla je fabriku. Setila sam se onda i magnezijuma, koji može da mi pomogne da budem izdržljivija i bolje reagujem na napore, ali i omega 3 kapsule, koje u mom slučaju mnogo bolje otklanjaju umor i pospanost nego kofein.

Nahranite i svoju dušu

Prethodnih meseci mnogo mi je falilo što nemam onaj osećaj ispunjenosti i svrhe na kraju dana, kada znam da sam stigla (skoro) sve: i završila obaveze, posvetila se voljenima a i SEBI. Za mene je to nekada jako malo i skromno, ali mi nemerljivo znači -kafa u mom dvorištu u jutarnjem miru, odlazak na trening koji me regeneriše, ili samo 2,3 stranice knjige umesto još jednog usisavanja i glancanja kuće u pokušajima da izgleda kao da u njoj ne živi petočlana porodica sa troje male dece.  Važno je da volite i mazite tu osobu od koje tako mnogo zahtevate ne samo vi, već i svi oko vas. Onu ženu, bez koje vaš dom ne bi izgledao isto, a ni na poslu bogami, onu bez koje bi o svemu što je na vašoj prepunjenoj to  do listi morao da brine neko drugi, neko ko nije vi. Zamislite samo, ta i takva žena zaslužuje kraljevski tretman, makar samo 10 minuta dnevno.

Kada bura prođe…

Bure nikada ne traju beskrajno. Stišaju se, vi malo račistite tu gomilu stvari i obaveza koje pritiskaju i možete da prodišete.

Dišite. Duboko, punim plućima, dajte im vazdugha i prostora. Uputite sebi neku lepu reč. Jer, zaslužile ste.

Jedva sam dočekala leto, kraj školske godine i skidanje bar malog dela tereta sa mojih leđa. U nekim stvarima sam bila uspešna, neke me uče strpljenju i teraju da se prestrojim i krenem dalje, ponovo, i sa još većim entuzijazmom. Ali sam ponosna što, za razliku od nekih ranijih perioda preopterećenja, nisam počela da sumnjam u sebe, nisam se osetila neuspešnom i nesposobnom. Ispit nije prošao kako sam želela, ali:

Pregrupisala sam snage i mogu sa radošću da se okrenem iza sebe i kažem „hej, bravo svašta si postigla“, umesto da kukam za onim što nisam. Zato, drage moje, niko vas neće osuditi niti vas više kritikovati do vi same sebe. Što pre strgnete sa sebe taj plašt super mame i priznate sebi da ste obična mama koja pravi greške, i ne stiže sve i to je sasvim u redu sve dok stiže ONO ŠTO JOJ JE VAŽNO, pre ćete početi da dišete.

Punim plućima.

Ljubi vas Angelina.