Ako pratite ovaj blog i moje društvene mreže, videli ste da postavljam puno slika prirode. A u stvari se trudim da ne preterujem i da ne zasipam ljude našim kratkim i slatkim putešestvijima u prirodu i lepa mesta širom Srbije. Naša nova, velika ljubav je planinarenje, jer spaja našu želju da boravimo u prirodi, avanturizam i izazove. Deca su već dovoljno velika da možemo da šetamo satima, nema više dnevnog spavanja, a i zahvaljujući bavljenju karatetom, u dobroj su kondiciji.
Prošlog leta smo, umesto svih planova za sređivanje kuće i dvorišta, čim je počeo dečiji raspust, rešili da svaki slobodan vikend provedemo u prirodi. Uživali smo na Adi ciganliji, Zemunskom Lidu, Košutnjaku, Avali, Kosmaju, Ovčaru, Tari, uživali na Goču i Vrnjačkoj banji, išli u Zasavicu…
A poslednji lep jesenji vikend, krajem oktobra odvojili smo da osvojimo divnu i prilično divlju planinu u mom rodnom kraju – Kablar.
Prvi put s najdražima na – Kablar
Sramota me je da kažem, ali ja sam nedavno napunila 40 godina, od toga sam prvih 18 provela u Čačku i prvi put sam se prošle jeseni, zajedno sa mužem i decom popela na Kablar. Dolazim iz porodice gde se na fizičku aktivnost nije mnogo polagalo, i tek kada smo dobili decu osetila sam na pravi način šta znači uživati u prirodi. A mi smo sve petoro u fazonu – što više divlje i što dalje od civilizacije, to bolje. Makar na dan ili dva 🙂
Kablar nije gostoljubiv
Jutro je obećavalo – posle lepog doručka u mom rodnom domu, krenuli smo u, kako smo mislili, laganu šetnju Kablarom. Obećali smo da ćemo se vratiti do ručka. Parkirali smo u Ovčar Banji, tj. kod restorana Planinarski dom i krenuli peške ka Planinarskoj kući, odakle počinju pešačke staze. Planinarski dom PD ,,Kablar,, nalazi se u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, pored asfaltnog puta Ovčar banja – Vidova. U njegovoj neposrednoj blizini je manastir Nikolje, a od Ovčar banje je udaljen 2 km.
?
Krenuli smo stazom broj 3, koja je relativno laka i može se ići njome sa decom, bez problema. Kako izgledaju staze na Kablaru i mapu možete pogledati na sajtu Kablar.org.rs.
Dan je bio predivan, a boje prave jesenje. Uživali smo, svi skupa. Da ova ne mnogo visoka planina nije baš mnogo gostoljubiva shvatili smo jedno dva sata kasnije, kada još nismo bili ni blizu vrha, a već smo bili dobro umorni, i deca i mi.
Kad smo konačno stigli na vrh Kablara, znali smo da je vredelo truda.
Pogled je spektakularan, iako pomalo moraš da izigravaš divokozu da bi u njemu zaista uživao. Jer, bio je vikend, pa je na vrhu bila gomila drugih planinara (a i onih koji varaju, pa kolima dođu dokle mogu, a preostali, kratki deo puta peške 🙂
I tu zapravo tek kreće naša avantura. Poverovali smo na reč čiki u planinarskom domu koji nam je rekao da je staza broj 2. sasvim ok i da njome možemo bez problema da siđemo s decom. Što bi rekli, pretpostavka je majka svih zajeba a mi smo pretpostavili da čika zna šta priča.
I krenuli dvojkom.
Avantura niz Kablar, uz poneku suzu
Tu naše putovanje postaje avantura u pravom smislu te reči.
Staza je bila strma (malo je reći), toliko da kada se okrenete, pomislite „o, nadam se da neću morati da se vraćam ovuda“. Ni idilične boje, ni mekoća tla po kojem smo hodali, nisu nam pomogli da se malo opustimo. Prvo smo se nadali da je taj strmi deo kratak, jer, čovek, iskusan nam je rekao da je staza sasvim o.k. za spuštanje s decom. Malo kasnije smo shvatili da je vreme da kao porodica se udružimo i pokažemo da smo zajedno jači. Kako je zbog mekanog tla i manjka oslonca deci bilo teško da se spuštaju, mama i tata su preuzeli ulogu onih koji vuku i polako smo se spuštali.
Kada idemo u prirodu s decom, uvek smo jako oprezni, i dobro smo opremljeni za dug boravak u prirodi (ranac s vodom, hrana, barovi koji daji brzu energiju, slojevita odeća). Ovog puta smo samo u jednom pogrešili – poslušali smo tuđ (netačan) savet.
Ove slike su iz dela kada je sve još bilo zabavno, ali malo kasnije, shvatili smo da deci nije svejedno. Već su se umorili, nogice su počele da im klecaju, a strmina je bila sve veća. Pale su čak i neke suze, od umora, i nečega što ranije nisu doživeli – neizvesnosti i zavisnosti od prirode i njenih ćudi.
Moj snagator <3
?
Po prvi put, otkako šetamo u prirodi, nije mi bilo svejedno što sam negde sa decom, i da nam je potrebna dodatna oprema. A najgori je taj osećaj neizvesnosti da ne znaš kakva je staza do kraja, jer tom stazom nismo ni planirali da krenemo. Sada kad vidim slike, deluje mi sve predivno, ali se sećam svoje zebnje da li ćemo uspeti da se spustimo pre mraka, jer o vraćanju nazad ka vrhu nije bilo ni govora. Čak smo i naše klesane planinarske štapove, koje smo dovukljali s Tare, u nekom momentu bacili, jer su nam smetali da se pridržavamo (čitaj visimo s grana tražeći oslonac za spuštanje). Ostao mi je doduše i snažan osećaj koliko naša deca imaju poverenja u nas i naše odluke u to kako ih vodimo, pa je malena Sara bukvalno visila tati na ruci u nekoliko navrata, bez i najmanje naznake straha u očima <3.
Skrivena mesta, vredna truda
Pri kraju staze smo došli do ovog predivnog mesta, skrivenog u stenama, isposnice Svetog Save. Ovde sam osetila neverovatni mir, odjednom je sve počelo da dobija smisao, i zašto smo se tako namučili da stignemo tu, i zašto smo po tuđem savetu završili na pogrešnoj stazi… Sve u životu ima smisla, to što nama možda trenutno izmiče ne znači da ga nema. Tu smo se odmorili i okrepili pred nastavak puta. Ostatak nije bio tako uzbudljiv, mnoogo krivudave stazice delilo nas je od podnožja.
Napisaću poseban tekst o tome koliko i zašto volimo planinarenje i zašto svaka porodica treba da barem povremeno beži u planine, za sada, nadam se da ste posle ovih slika i naše avanture poželeli da i vi osetite planinu pod cipelama. Ono što svakako mogu da vas posavetujem:
- unapred isplanirajte svoje rute
- nosite uvek dovoljno vode i hrane
- naoružajte se strpljenjem i dobrim raspoloženjem
Posle skoro 7 sati provedenih u nedrima pomalo divljeg momka Kablara, spustili smo se umorni, preumorni ali srećni. Kao u onom crtaću, ali ne i bez ulova- divnih uspomena i osećaja da smo još jednu prepreku prešli zajedno. To je, uostalom jedan od razloga zašto sa decom šetamo planinama. Želimo da iskuste da ništa u životu nije ravna crta, da svuda ima uspona i padova, da se uvek moraš dobro pomučiti da dođeš do vrha, a i naš narod često kaže „koliko nizbrdo, toliko uzbrdo“.
Ako mene pitate, ništa boklje nisam mogla da uradim za sebe, svog dragog i našu decu tog vikenda od predivnog, uzbudljivog i pomalo izazovnog dana provedenog u prirodi, zajedno.
Koja je sledeća avantura koju ste isplanirali, dragi moji?
