Kako smo postale mame koje su promenile zakon u Srbiji

Krajem prošle godine konačno je Skupština usvojila promene Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom. Osim što donosi niz pozitivnih novina u zakon čija je namena da koliko toliko roditeljima finansijski olakša roditeljstvo, ovaj Zakon je veoma značajan jer su njegovu izmenu inicirale i pobedu izvojevale – mame! I to po prvi put u ovoj našoj klimavoj i često kroz istoriju samo formalnoj demokratiji direktno razgovarajući sa poslanicima, koji po slovu Ustava bi trebalo da imaju najveću vlast, jer smo po uređenju Parlamentarna Republika (mada znam da se često budimo pitajući da li je ovo neka nenasledna kraljevina u kojoj iznova i iznova pojedinci preuzimaju vlast, al da ne skrećem sa teme ).

Prvi put. Mame i poslanici „jedan na jedan“

Ovo je jedna od najvažnijih kampanja u kojoj sam učestvovala i jedna od najvećih promena koje je moje Udruženje Roditelj iniciralo za 11 godina postojanja iniciralo. Zašto onda ja tek sada pišem o tome?

Osećam se kao izduvan balon, osećanja su mi pomešana i iako sam svesna da je ovo istorijska stvar i generalno gledano uspeh, jer će značiti mnogim mamama u budućnosti, ja se ne osećam zadovoljno, jer verujem da je sve moglo brže i bolje. Da žene i mame ovde zaslužuju mnogo više. Da poslanici mogu i treba da budu više od proste glasačke mašina kojoj mora da se zvoni da bi glasala.

Ali, imam potrebu da sam napišem kaka se odvijala kampanja, jer mi se čini da medii niti su posvetili dovoljno pažnje, niti je ljudima jasno šta je tu tako epohalno 🙂

Zašto smo htele da promenimo član 13. Zakona?

Imala sam sreću da sam za vreme svih svojih trudnoća radila u „Večernjim novostima“. Sve moje plate za vreme trudnoće stigle su na vreme, kao i porodiljske nadoknade pre toga. Ali, u Udruženje Roditelj svakodnevno su stizale žalbe očajnih majki kojima su porodiljske nadoknade kasnile mesecima, a neke ih nikada nisu ni dobile!

Zato smo se udružili sa sestrinskim udruženjem koje takođe okuplja mame, Centrom za mame, i Srbijom u pokretu, Udruženjem koje se bavi organizovanjem građana, i osmislili kampanju za promenu tog spornog člana zakona. Uplatom mamama na račun, direktno, kao u slučaju roditeljskog dodatka, izbegava se gubljenje vremena, skupljanje silne papirologije i da na kraju primanje te nadoknade zavisi od dobre volje poslodavca.

S druge strane, olakšava se poslodavcima, jer nije svim firmama ni lako ni isplativo da plaćaju dve plate za jedno radno mesto, čekajući da im država nadoknadi novac za porodiljsku nadoknadu.

Jer, verujte, imali smo mame u kampanji koje ni dinara od novca koji im po zakonu pripada nisu videle, a moja drugarica je umesto novca dobila – nameštaj! Pa ako joj se ne sviđa, njen problem…

I tako smo krenule. budžet je bio 0. Krenuli smo simbolično, 8, marta, događajem ispred Narodne Skuštine.

Pozvale smo mame da nam se pridruže i učestvuju u kampanji.  I javilo se mnogo njih. Ljute, razočarane, sa bebama u naručjima, nije ih mrzelo da dolaze na sastanke, obuku za razgovor sa poslanicima i javni nastup koju smo organizovali, da daju izjave i svaka sa svojim znanjem doprinesu kampanji. Ideja nam je bila da to ne budu samo mame iz Beograda, nego iz što više mesta u Srbiji, naročito onih odakle su dolazili poslanici tadašnjeg saziva Narodne Skupštine.

A šta kada ti kasni?

Ja sam, sa koleginicama koje su se bavile odnosima s medijima i javnim licem kampanje, imala pune ruke posla. Bilo je izazovno, ali i ekstremno naporno (tada sam imala full time poslao, novinarske tezge i dva bloga), da sve organizujemo i koordinaramo, da uskladimo lice kampanje tako da šalje jednu poruku – Mame nisu same!

I tako smo 15. maja, na Svetski dan porodice počele razgovore s poslanicima. Gledala sam stare tekstove i slike i suze su mi same krenule. Jer znala sam da možemo. Ali nisam znala da smo mi žene takvi zmajevi!

Pogledajte šta kažu mame, zašto su se pridružile kampanji i razgovorima.

Svi su hteli da se slikaju sa mamama

Na početku, bilo je strašno teško da dopremo do ikoga. Razni partijski funkcioneri, aparatčiki i pomoćnici visoko su utrenirani da obični ljudi do njih ne dođu. Snalazile smo se na razne načine, pisale imejlove po 10 puta, cimale političare po društvenim mrežama, koristile svoja poznanstva i veze da dođemo do brojeva telefona. Sve je bilo potpuno suludo i puno adrenalina. Mame su sa bebama u rukama telefonirale, pisale, spremale se i išle na sastanke.

Pritom smo sve vreme pažljivo pokušavale da ostanemo distancirane od svih političkih opcija, da neko ne kapitalizuje ono što smo same uradile. Prvih nekoliko Da došlo je od poslanika koji su iz opocizije, ali s vremenom je i stranka na vlasti shvatila da predlog uopšte nije loš. Sa istim novcem imali bismo pravedniji sistem, zadovoljnije mame i njihove porodice, kao i poslodavce. Da ne pričamo o dobrom PR-u – slikanjem poslanika i mama, koji im se toliko dopao da su se do kraja kampanje utrkivali da se sastanu i slikaju s mamama, a neki zvali da se žale kako ih „njiihova“ mama još nije zvala i nisu imali sastanak.

Kako se sve ne bi pretvodilo u cirkus, čim smo osvojile većinu tadašnjeg saziva, za nas su razgovori bili završeni. Uspeli smo da dobijemo većinu!

Na stranici kampanje možete videti sve slike mama i poslanika 🙂

Šta posle većine?

Kada su videli kako stoje stvari, dobili smo poziv od tadašnjeg ministra finansija Lazara Krstića, kao i podršku ministra  rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja Aleksandra Vulina. Na sastanku u leto 2014. godine je obećano da  će zakon biti promenjen do kraja godine, ali da je neophodno da se formira radna grupa za izmenu zakona, zato što postoji potreba da se izmene i drugi članovi zakona.

Evo utiska moje koleginice Jovane Ružičić, iz Centra za mame:

Na primeru radne grupe, u čijem radu su učestvovale predstavnice sva tri naša udruženja, videlo se najbolje zašto mnoge stvari u Srbiji jednostavno ne  funkcionišu. Predstavnici različitih resora koji su učestvovali na zasedanjima radne grupe dolazili su, ako su uopšte dolazili, bez važnih informacija i bez ovlašćenja da samostalno istupaju. Eksperti i ekspertkinje nisu se dovoljno glasno čuli, radna grupa nije imala osnovne informacije potrebne za rad, međusektorska komunikacija je bila vrlo ograničena, a odgovornost se preuzimala samo kada je baš moralo.

Učestvovanje u ovoj radnoj grupi za izmenu zakona moje je prvo iskustvo te vrste. Kao građanki, bilo mi je neverovatno da su mame građanke bile bolje organizovane od državne administracije.

(Ne)radna grupa

Posle godinu dana rada, tokom kojeg su često dobri predlozi dolazili od mama nego od onih koji su plaćeni da nađu dobra rešenja, i dosta kompromisa kako bi novac namenjen za ova davanja ostao isti, jer država neće da zavlači dodatno ruku u džep, predložene su i druge izmene, koje sveukupno gledano mogu da olakšaju život bar nekim mamama u Srbiji. Izvdojiću samo neke:

• Pravo na porodiljsku naknadu po prvi put dobijaju i žene koje su u periodu od 18 meseci pre rađanja ostvarivale prihode, a u momentu rađanja deteta su nezaposlene i nisu primale naknadu po tom osnovu.
• Pravo na porodiljsku naknadu dobijaju i majke koje su koju su obavljale samostalnu delatnost, koje su nosilac poljoprivrednog porodičnog gazdinstva
• Po prvi put zakon prepoznaje i žene koje su radile po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ugovoru o delu i autorskom delu, što je takođe bio jedan od zahteva kampanje „P/Bravo za mame“
• Osnova za isplatu nadoknade zavisiće od uplaćenih doprinosa na osnovu neke vrste prihoda koje su imale u poslednjih 18 meseci.
• Roditeljski dodatak i dalje ostaje, s tim što je dodatak za prvo dete porastao sa 39.000 na 100.000 dinara i biće kao i do sada jednokratno isplaćivan. Roditeljski dodatak na drugo, treće i četvrto dete i dalje će biti isplaćivan na 24 rate
• Umesto povraćaja PDV, novim zakonom predviđena je jednokratna naknada svakom novorođenčetu od 5.000 dinara, što je prosečni iznos koliko su povraćajem PDV prosečno dobijali roditelji koji su podnosili zahtev. Paušal će se isplaćivati uz roditeljski dodatak.
• Po prvi put i majke strani državljani koje su stalno naseljene u Srbiji imaju pravo na roditeljski dodatak.
• I otac može da bude korisnik roditeljskog dodatka, osim u dosadašnjim slučajevima (smrt majke ili njeno napuštanje deteta) i u situaciji kada je majka strani državljanin.
• Rok za predaju za roditeljski dodatak umesto šest meseci sada je godinu dana.
• Što se tiče dečijeg dodatka, iznosi su ostali isti, uz postojanje cenzusa, ali je proširen broj dece koja imaju pravo na dečiji dodatak.
• U delu prava na naknadu troškova boravka u predškolskoj ustanovi, pored postojećih naknada za decu bez roditeljskog staranja i za decu sa smetnjama u razvoju, proširuje se krug ovog prava i na decu sa invaliditetom i na decu korisnika novčane socijalne pomoći.

Zbog političkih razloga, smene vlasti, promena saziva,  Zakon je, umesto do kraja 2014. godine, usvojen tek krajem 2017. godine, a na snagu stupa 1. jula 2018. godine.

Da li je moglo bolje?

Jedna od mojih osobina, za koje ne znam da li je vrlina ili mana je što uvek mislim da je moglo bolje, da sam ja mogla biti bolja. Znam da me je ta kampanja potpuno iscrpela, fizički, mentalno, emotivno. Izgurale smo je na mišiće, bez para, bez političkih i bilo kakvih drugih veza,  mi žene s bebama u rukama.

Hvala svim kolegama iz medija, nacionalnih i lokalnih, koji su našu priču prepoznali i onoj pisali, koji su nam davali kontakte političara i postavljali nezgodna pitanja „Kada ćete glasati za mame“  u prenosima uživo.

Hvala svima koji su pro bono pomogli da kampanja ima ime i lice, slike i video, press materijal i sve ono što nam je bilo potrebno da vršimo pritisak na vlast i državu.

Beskrajno sam srećna što smo pokazale da građani i građanke mogu da menjaju stvari u Srbiji. To što je potrebno da se to poklopi sa interesima vlade, ne umanjuje vrednost onoga što smo uradili, jer ima još toliko stvari koje mogu da se urade, pa se niko nije setio, nije probao. Beskrajno sam zahvalna na svakoj mami koja je ušla u moj život i na njihovoj hrabrosti da se u ovo ludilo upuste zajedno sa nama.

Preponosna sam na svaku ženu koja je učestvovala u toj kampanji, i mame, kao i one koje još nisu mame a borile su se s nama kao da su njihova deca u pitanju. A i jesu.  I svim tatama, koji su pomagali, odvozili, čuvali decu, bili moralna podrška.

Da, srećna sam što neke nove mame će imati priliku da dobiju svoju platu na vreme. Ali, s druge strane, tužna sam što je za jednu tako jednostavnu promenu bilo potrebno toliko vremena, i to što smo morali da čekamo da se ono što je nama važno poklopi sa nekim sitinim interesima trenutno vladajuće garniture.

Ali, više od 11 godina sam posvetila borbi za dostojanstvo i prava roditelja u ovoj zemlji, i ako za svaku najmanju stvar mi treba da uložimo toliko energije i vremena, pitam se, vredi li to uopšte? Kada će i da li će naša deca imati išta od onoga što mi danas radimo?

Odgovore na ta pitanja nemam.

Nisam ni sigurna da li ću lično imati snage da i dalje radim ovakve stvari. Ali sam sigurna da je Pravo za mame jedna od najboljih i najvrednijih stvari koje sam uradila, makar naplata došla tek četiri godine kasnije. Vredelo je!