(Pred)australijski dnevnik, prvi deo

Ko pažljivije prati moj blog i društvene mreže, po učestalosti mog pisanja može da isprati u kojoj sam životnoj fazi, koliko imam vremena za ovaj blog i da li me drži entuzijazam ili sam potonula.

Prošlo je skoro dva meseca otkako smo dobili vizu za Australiju i spremamo se za polazak, krajem juna, a da sam ja uspela da napišem jedva dva teksta.  A o stavljanju eksplozije najrazličitijih emocija na papir, ni govora. A baš mi je potrebno da se saberem i pozdravim.

Ne stižem.

U haosu sam.

Ne umem (čuj, ja ne umem) da verbalizujem i nađem prave reči.

Zato sam rešila da moje dnevne mentalne i prave zabeleške uobličim u nekoliko tekstova koji će ispratiti ovaj deo pre polaska „down under“. Nameravam i da detaljno napišem kako je izgledao put do vize, sigurna sam da će mnogima biti od koristi, kao i da opisujem naš novi život tamo 🙂

?

Onda ću krenuti od početka:

Osam nedelja do polaska

U ovom tekstu sam prilično detaljno opisala prvi nalet emocija, nekoliko dana po dobijanju vize, kada smo polako počeli da shvatamo (mada nismo još ni blizu da skroz pojmimo) veličinu ove naše životne promene. Jer, kad si klinac i kreneš da studiraš negde daleko od kuće, to je o.k. ali suštinski ne menja se mnogo toga.

Kada je u pitanju petočlana porodica – menja se SVE.

NIsam još ni stigla da detaljno razmislim na koje sve načine će odlazak u Pert uticati na nas. Ali, posle nekoliko dana morali smo brzo da delujemo. Napravili smo „to do“ listu svega što moramo da uradimo pre odlaska i polako precrtavamo jedno po jedno.

Od svega što se dešavalo u danima posle, najviše me je iznenadila sopstvena tuga i seta. Žal za vremenom sa  porodicom, prijateljima koje će nam ubuduće uvek faliti, žal za ovom predivnom napaćenom zemljom koju smo prilično upoznali, ali ni blizu onoliko koliko smo želeli. Razumom smo doneli odluku za koju apsolutno mislimo da je prava, ali srce ne zanima razum. Ono cepa svoje.

 A opet, idemo zajedno, mi, nas petoro, mi smo srž i ta stena oko koje se plete sve. A svi ostali koji su tu, neće nikuda otići, jer daljina ne znači ništa.

Niko nigde neće otići, osim fizički.

Šest nedelja do polaska

A opet, s druge strane, svakodnevno doživljavam stvari zbog kojih pomislim – da, u pravu smo što želimo da idemo odavde.

Muvanje, prevare, neljubaznost, osionost, zavist, beskrupuloznost, sve me je to sačekalo i boli više nego inače. Jedna drugarica mi je rekla da kada je prelomila da ide, kada pređe tu tačku, kao da sve kočnice popuste i ono lepo što si iz malog mozga izvlačio da ne poludiš, posustane pred svim čemerom i jadom koji si potiskivao i koji te je i poterao na toliku promenu.

Porazno mi je, na primer, što naša trinaestodogišnjakinja se raduje odlasku koliko i mi, i nijednom nije pomenula da joj je društvo važnije. A kada si tinejdžer, ništa na svetu nije važnije od drugara. Boli me to, moram da priznam.  A opet, govori mi da smo na dobrom putu.

Završavamo važne stvari, dobijamo ozakonjenje za kuću. Jurim papire, obijam razne šaltere i naganjam se sa šalterušama, koje će, osim bubašvaba, jedine preživeti neki potencijalni nuklearni rat. Toliko sam naelektrisana da sam nekoliko puta upala u situacije gde sam očekivala da će neko pozvati policiju i da će me sprovesti u „29. novembar“ da se izduvam malo.

Uz to, na poslu me projekti opterećuju preko svake mere, kao da se sve urotilo da mi ovaj period pre odlaska bude još teži i ostave mi gorak ukus u korektnoj firmi i poslu koji jako volim. Svakog dana idem na posao sa mišlju da dam otkaz pre otkaza i da sutra ne dođem na posao. Ne mogu mrtva umorna na avion.

Splet okolnosti a i činjenica da sam sama kriva što ne umem da se distanciram od posla i manje nerviram oko stvari koje ne mogu da promenim.

Na ivici sam živaca, i na poslu, i na šalterima podjednako.

A potrebna sam deci, dragom, sebi. Čeka nas milion stvari, a dani lete kao ludi. Bole me i komentari prijatelja, iako znam da nam misle samo dobro. Razumem da se i njima, kao i meni mešaju žal i radost. Ali, mojem srcu je teško da sve to podnese.  Radujte se prijatelji, kuražite me, budite moja snaga, jer mi trenutno klecaju kolena i srce pumpa na 150 otkucaja.

Haos u glavi i srcu

Jao, baš ste hrabri, komentarišu poznanici.

Tako se drugačije kaže „nisu normalni“. Dok jedni viču, bravo, i treba da idete, drugi vrte glavom i kažu – ali, nije vam ni ovde loše, deca se neće nikada vratiti ako odete sada…

A oni pravi, oni slušaju šta mi imamo da kažemo i znaju zašto izlazimo iz zone komfora. A ovo nije izlazak, već skok.

Slušam priče moje sestre o životu, svakodnevici, cenama, idejama za posao, školi u koju će deca ići. Ispitujem poznanike koji su neko vreme proveli u Pertu. Imam milion pitanja i dilema – kako će izgledati škola, koje će predmete imati,u koji razred će ih smestiti… trudim se da ne mislim mnogo koraka unapred, ali na kraju krajeva, najbitnije mi je kako će se oni snaći. Moj dragi i ja smo već očvrsnuli, ako smo se snašli u Srbiji, snaći ćemo se na Marsu vala…

Krećemo s odvajanjem stvari.

Diši Angelina

Počinju nedelje pakovanja, raskrčivanja svog života, nedelje pozdravljanja s prijateljima i rodbinom, mirenja sa sobom i pozdravljanja sa svakom srpskom uvalom i brežuljkom, svakom beogradskom uličicom.

Toliko sebe uložiš u to da dobiješ vizu, onda dok se pakuješ shvatiš da od toga može da se rikne.

Biće sve to dobro.

Samo treba preživeti sve te emocije.

Samo treba spakovati ceo život u pet kofera.

Ljubi vas

Angelina