Politički korektne sise

Jedan od pouzdanih znakova da ste keva je neodoljiva potreba da vaši mladunci uvek i svuda budu siti. Jer, babe, tetke, keve, komšinice tvrde da je svaki kmek iz usta voljenog čeda zapravo vapaj za hranom.  Zato je ultimativni zadatak svih keva da svoju decu hrane.

Ako im dajete flašicu sa adaptiranim mlekom, što čini većina mama u Srbiji (tačnije oko 89 odsto posle četvrtog meseca, izvor UNICEF), onda to nije problem – restoran, park, prodavnica, ulica, svuda je zgodno mesto da beba žvaće silikonsku ili gumenu dudu na vrhu flašice. Sasvim je o.k. da se za 5 minuta u bebu saspe mleko. Ali, nije u redu da majka izvadi sisu na toj istoj ulici, prodavnici, restoranu, jer zaboga, nekome ta sisa, koja hrani, može da zasmeta.

Zasmetala je, pre neki dan, osoblju radnje koja PRODAJE IGRAČKE, dakle radnje gde u 90 odsto minimum ulaze roditelji male dece. Oni kojima je vađenje sise da bi se prehranio ili samo smirio mladunac koji vrišti, savršeno normalno.

Grozne su te bebe. Rode se, i onako od tri kila mesa, kmeče, zahtevaju, plaču, sisaju, plaču. Onda ti vadiš tu, recimo politički korektno, dojku, na svaka dva božija sata i pitaš se zašto te niko nije upozorio da ćeš biti pokretna mlekara, da dojenje ne izgleda tako što beba sama nađe dojku, i zna šta treba da radi, što jede lepo i kulturno, i naredna tri sata je nit vidiš nit čuješ.

I niko ti nije rekao.

Da je za većinu mama, osim onih retkih srećnica, dojenje, bar njegov početak – mučenje.

Kako sam namestila bebu, da li je uhvatila lepo bradavicu, da li vuče, da li guta.

Diše li dok jede? Jel krenulo mleko.

Jesu li mi male sise, pa zato nema mleka.? Jesu li mi prevelike, pa ću da udavim tek rođeno čedo?

Jel gladna opet, jel podrignula? Zašto mi je ovo mleko koje sam izmuzla tako providno?

Koliko treba podoj da traje? Rekla mi patronažna 20 minuta. Jel smem da joj dam drugu sisu, rekla mi sestra da ne smem.

Zašto opet plače. Mora da je gladna! Dobila je samo 300 grama ove nedelje, komšinica s petog kaže da je to malo i da joj dodam adaptirano.

Zašto kad posle mesec dana konačno trknem do prodavnice ne mogu da prestanem da mislim na bebu, mleko krene a ja hoću  u zemlju da propadnem od dva vlažna kruga na grudima?

Dakle, dojenje je maltretiranje.  Ili bar neko vreme, dok se mama i beba ne uigraju. Dok ne nauče i jedna i druga. Dok ne dođu sebi, jedna od rođenja, druga od porođaja.

I onda, tebi takvoj, izmučenoj, neispavanoj, nesigurnoj i prebrižnoj, koja skačeš dva metra u vis na svaki bebeći kmek, i kreneš u prodavnicu sa bebom, da bi joj kupila prvu zvečku, ili poklon za rođendan starijem detetu, ili samo da produvaš glavu zakrčenu svim mogućim majčinskim mislima koje nadiru, onda tebi neka nadobudna šmizla, koja je od majčinstva videla samo tablu na ulazu u bolnicu „Narodni front“ kaže da tu svoju jadnu, maltretiranu sisu, koja je zaboravila da može ičemu drugom u životu da služi, osim da se vadi 20 puta dnevno, i hrani, hrani, teši, hrani, da tu svoju sisu skloniš.  Da ne vređa.

Jer, nekom može da smeta.

Jer sisa je golotinja.

Sisa je seks.

Ili poziv na seks.

Čak i kad je hrana.

I uteha.

I onda, šta ti nekom takvom da kažeš, tako umoran, i brižan i besan.

Šta da mu kažeš, a da ga ne mlatneš po nedotupavnoj glavudži kojom ne razmišlja.

Kad već neće da je okrene, da ne gleda, da mu ne smeta.

Fotke su sa konkursa Udruženja RODITELJ, koje godinama radi na promociji dojenja u Srbiji.