Pre otprilike jednog veka, Srbija je imala najveću smrtnost novorođenčadi u Evropi. Od tada se promenilo mnogo, ali i dalje se ponegde žene na porođaju tretiraju sa izrazitim manjkom poštovanja. Ovaj tekst je upozorenje svima za šta se borimo i kako se neka prava teško stiču i održavaju:
Budžak za „nečistu“ porodilju i bebu- srpska stvarnost pre sto godina
U Srbiji još žive žene u čije je vreme bilo normalno da se porađaju kod kuće, posebno ako su živele na selu. Porađale su se, najčešće, vrlo brzo i lako, zbog toga što su tokom čitave trudnoće bile u pokretu i često nisu bile lišavane ni onih poslova koji bi se danas nazvali teškim. Kada pričaju o svom životu, posebno ako su sa juga Srbije, vrlo često možete čuti da kažu – kada sam bila na slamu ( na slami). Reč je o tome da su nekada žene posle porođaja morale da sa sve tek rođenom bebom jedno vreme spavaju na slami, rasutoj po zemljanom podu.
Ovaj običaj je poštovan negde do Drugog svetskog rata, ali je i posle toga posle rođenja bebe bacana slama na pod, najšeće ispod stola. I tu je stajala desetak dana, kao očigledni dokaz rođenja deteta. Zanimljivo je da su ženskoj deci uši bušene u vreme dok su sa majkama bile na slami, odnosno prvih nekoliko dana po rođenju i da tada probušene uši nikada nisu zarastale.
Porođaj u polju ili u štali
U stvari, priča o ležanju na slami ima dugu istoriju koja se svodi na to da je po običajima starim duže od veka, žena morala da se porađa u tajnosti, daleko od ostalih ukućana, negde u polju, u štali ili nekoj sporednoj prostoriji. I to u nehigijenskim uslovima, često bez ičije pomoći. Budući da je žena posle porođaja smatrala nečistom, mesto joj je bilo u nekom budžaku. Danas sve više žena želi da se umesto u bolnici, porodi kod kuće, ali to izgleda bitno drugačije nego nekada…
U “Narodnom zdravlju” piše- „Tamo joj kao psetu prostru malo slame ili nečiste, pocepane i bačene haljine, a već je ona sama čim je osetila da će da rodi obukla najgoru košulju i opasala najgoru zavijaču, koju je odavno bacila, te su joj kokoške na njoj nosile jaja ili se mačke macile. Tako u tom čorbudžaku koji nema dovoljno svetlosti, na hladnoj zemlji, na nečistoj postelji, u nečistim haljinama, uopšte na celokupnoj nečistoći mora prebivati porodilja četrdeset dana. Ona neće sve to vreme preležati, već će se trećeg dana dići i latiti se redovnog poslovanja. Za to vreme ona mora imati naročitu ložnicu i naročitu kalenicu iz koje će jesti i koju za to vreme ne valja nikako prati”.
Da je samo to.
Srpska žena tog doba bila je i inače obespravljena, ponižena i svedena na stvar čiju su sudbinu određivali otac, brat, muž, svekar ili dever, zavisno od njenog statusa. Po Građanskom zakoniku iz 1884. godine, žena je svrstana u istu kategoriju sa maloletnicima, – „Maloletnim se upodobljavaju i svi koji ne mogu ili kojima je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati. Takvi su svi s uma lišeni, raspikuće sudom oglašene, propalice, prezaduženici kojih je imanje pod stecište potpalo, udate žene za života muževljeva”.*
Danas neke žene žele da se porode kod kuće, ali ovog puta na humaniji način, i po njihovim pravilima.
Foto
Babe udovice – udavače po nužnosti.
Budući da žene nisu imale pravo na nasleđivanje (a i da jesu, najčešće ti njihovi ra
no umrli muževi nisu stigli da postanu naslednici roditeljskog imanja), istovremeno sa smrću muža postajale su suvišne i nepoželjne. Mahom tada velike porodične zajednicama ionako su imale probleme da prehrane sva gladna usta. Povratak u roditeljsku kuću u to vreme nije dolazio u obzir, pa je jedino rešenje za obezbeđenje egzistencije bila- sledeća udaja.
Ako ima nesreću da još koji put ostane udovica, ne gine joj novi i novi brak – sve dok se ne preuda za čoveka koji poživi ili, pak, bude dovoljno stara da je nova udaja besmislena. Tada se podrazumeva da ostaje u kući pastorka, koji je nevoljno prihvati, ili svog prirođenog sina, u slučaju da u tom poslednjem braku dobije dete.
Kakva je sudbina dece iz brakova u kojima otac prerano umre?
Strogog pravila, kažu ljudi koji se sećaju tog perioda, nije bilo. Vrlo često se dešavalo da samo žena mora da ode iz kuće, jer su babe i dede nastavljali da brinu o unučadi. No, nije bilo čudno ni neprihvatljivo da žena povede i decu u novi brak, gde obično zatekne nekoliko dece. Vrlo često i rodi neko dete. Razlikovali su ih po tome – dovedena, zatečena i prirođena. Podrazumeva se, dovedena deca nisu imala nikakva nasledna prava u kući novog muža svoje majke, a najčešće su ostajali i bez nasledstva u porodici sopstvenog oca – stričevima prilikom deobe nije padalo na pamet da u naslednike uvrste i decu svog prerano umrlog brata.
Foto
Dešavalo se, ponekad, da aktuelni muž pokloni ženinom detetu, posebno ako je bilo samo jedno, neko njivče, pa da mu napravi i kućicu za početak bračnog života. No, to su bili izuzeci. Izjednačavanje s muškarcima žene su doživele tek posle Drugog svetskog rata.
Da li zbog prethodnih nepravdi, tek, mnoge udovice su nastavile da se udaju, opet po više puta. Ali ovoga puta razlog nije bio nenasleđivanje muža, nego upravo želja za nasleđivanjem, što im je zakon omogućio. Ali, to je već druga priča.
