Guest post
Prenosim vam post jedne moje poznanice i drugarice, u kojem je iskreno pisala o svojim osećanjima posle spontanog pobačaja.
O nekim stvarima se u našoj zemlji ćuti. O nekim stvarima majke ne pričaju kćerkama, lekari pacijentkinjama, drugarice drugaricama. Kako da preživiš. Kako da se nosiš sa svim tim emocijama. Svim hormonima. Sa tugom.
Neka ovaj tekst bude mali iskorak. Da pišete o svemu što vas muči. Da vrištite, ako treba.
Ja evo, iz sve snage držim fige da moja drugarica pronađe sebe. I tom pronalaženju, sigurna sam, nju i njenog dragog će pronaći njihova beba, koju stpljivo čekaju.
Šta mi nisu rekli posle spontanog pobačaja?
Rekli su mi da su to sjajne vesti, pošto dugo pokušavamo, bez obzira na to što je krajnji ishod tužan, pretužan. Rekli su mi da je super to što lekari ne moraju da intervenišu – plod je napustio mene sam, u petoj nedelji trudnoće za koju sam saznala tek nakon što je prekinuta.
Rekli suda ne budem tužna – da je beba bila u redu, spontani pobačaj se ne bi desio.Rekli su da se odmorim i opustim. Gledam filmove i serije. Uživam u praznicima sa porodicom. I da im je žao.
Ono što mi nisu rekli mi je promenilo život.
Danima pre nisam uspevala da shvatim zbog čega sam toliko nervozna, preosetljiva i plačljiva. Hormoni su dali logično objašnjenje. Da li ste znali da baš ti hormoni, podmuklo i prefrigano, ostaju u organizmu i nekoliko nedelja kasnije? Ja nisam.
Mučnine su me iznenadile kao grom iz vedra neba, kad već bebe nije bilo. Bolne grudi su bile bolni podsetnik na trudnoću u kojoj nisam uživala jer nisam mogla ni da naslutim da može da se desi baš meni. Činile su me još slabijom i tužnijom. Nesposobnom da uđem u pekaru i kupim sebi doručak. Nesposobnom da spavam i odmaram, kako su mi savetovali. Nesposobnom da iza sebe ostavim događaj za koji su mi rekli da predstavlja dobre vesti, a u meni je izazivao samo na silu potisnutu nemoć i tugu, koja se ne poništava gledanjem plitkih serija.
Suze, beskrajne suze
Suze? Nisam imala pojma šta sve može da me rasplače. Od toga što mi je hladno, do nasmejane prodavačice. Kad je ćebe predaleko. Nemoć da pomognem u bilo čemu što zahteva i malo napora. Svaki zalogaj hrane, pojeden i nepojeden. Kada neko obrati pažnju na nekog drugog, a na mene ne (bez obzira na to da li taj neko treba da obraća pažnju na mene i da li meni njegova pažnja treba). Praznici su samo doneli dodatno opterećenje. Otvaranje kutije sa ukrasima za jelku. Četvorosatno mučenje oko kićenja. Sa konotacijom rođenja bebe Isusa, Božić je doneo nove suze. I Nova godina. Da se stara ne vrati. Nikada. Prvi doček obliven suzama.
Ipak, najviše je boleo opšti utisak da me svi ljudi koji su znali šta se dogodilo sa našom bebom izbegavaju. I to je bila apsolutna istina.
Niko ne priča otvoreno o teškim stvarima
Živimo u kulturi u kojoj se ne priča otvoreno o teškim stvarima. Posebno o onim intimnim, o kojima ne moraju svi da znaju sve. Ne znamo kako da se postavimo prema nekom za koga nismo sigurni kako će reagovati u bilo kojoj situaciji.
Rekla sam mami šta mi se dogodilo. Saslušala je iznenađeno, ali nije postavila nijedno dodatno pitanje, čak ni mesec dana kasnije. Bila je tu da pomogne fizički, koliko god da je trebalo. Nisam sigurna šta je ono što mi je trebalo od nje, ali znam da nisam to dobila. Rekla sam svekrvi i od nje dobila saosećanje. Njenu priču o gubitku bebe već znam – ispričala mi ju je čak i onog dana kada sam naslućivala šta se u mom telu dešava, ali nisam smela to da priznam.
Rekla sam poslodavcu. I vratila se na posao prerano, ranjiva i nespremna, što je izazvalo dodatne probleme i prolazak kroz još jednu neizvesnu životnu situaciju.
Rekla sam prijateljicama. Pomogle su mi da izađem na kraj sa danima koji su usledili, jednim po jednim. Na tome sam im beskrajno zahvalna.
Svi te izbegavaju, misleći da tako pomažu
Ono što je ostalo sam ja. Žena, još ne majka, koja je svoju prvu trudnoću izgubila 9. decembra 2016. godine. I dalje želim do beskraja i nazad da budem mama nekome. Samo ću izgleda morati da sačekam neko vreme.
Da vratim svoj i ovako disbalansiran organizam u kakvu-takvu ravnotežu. Da sačekam neko vreme, prema preporukama lekara. Da se izborim sa posledicama svojih nesmotrenih odluka, donetih u neznanju i preplavljenosti nepoznati. Da pronađem novi put. Da ponovo izgradim deliće koji nedostaju u odnosu sa suprugom.
Vreme je da zacelim dušu i telo i (ponovo) nađem sebe
I da poželim da se nikada, nikome ne desi da ne razume sebe i svoje telo, zanemari svoje potrebe i osećanja i zaboravi da druge zaista ne mora i ne treba da bude briga za to šta se dešava u njihovim povređenim i tužnim glavama i srcima.
8 comments
Draga ti,
isplakah sebe opet citajuci… Nisam bila u situaciji kao sto je tvoja, ali sam imala cast da rodim jednog Viktora, u martu prosle godine, u 28. nedelji trudnoce, i da ga mazim za rucicu kroz inkubator samo cetiri dana (jer sam se njegova prva tri dana borbe sa ovim svetom oporavljala od carskog…). Tuga je neizmerna, i svaka od nas koja je prosla kroz gubitak deteta na bilo koji nacin zna kolika je tuga.
Pripremi se, ta ce te tuga pratiti svakog dana, svakog devetog, svakog prvog dana ciklusa… i nimalo se nece umanjiti. Samo ces nekako nauciti da zivis s njom. I da te nije briga ako se zaplaces na sred ulice ako te je nesto podsetilo. I da ti nije tesko da ljude koji te sada izbegavaju najurednije obrises iz svog zivota. Naucices polako i da se radujes sitnicama, jer nicemu krupnom vise neces moci, a veruj – trebace ti tracak osmeha povremeno. Makar i usiljenog. Naucices da koracas unapred, noseci svoju tugu iza kapka, spremnu da uvek izleti napolje ali ipak samo tebi znanu. Iza kapka, u uglu usne, u drhtaju…
Nije tesko, samo ako pored sebe imas osobu koja prihvata da je tvoja tuga nesto tvoje, da je nacin na koji se ti s njom boris tvoj, da je on tu da bi bio tebi podrska, ali i da prihvati i da ume i on da bude slab, i da se tad osloni na tebe. Jer muka nije samo tvoja. I muk nije samo tvoj.
Ja sam valjda jos od puberteta naucila da namestim kez i hodam uzdignute glave. Od ono malo prijatelja koji su ostali u mom zivotu do danas – sada ih je troje. Troje. I vise mi niko na svetu ne treba, osim mog dragog, najdrazeg, u cijem zagrljaju se istopim svaki put.
Lekari ce ti reci da mozes da pokusas ponovo cim budes psihicki spremna, jer ce ti se telo veoma brzo oporaviti. Veruj mi, nikad neces biti psihicki spremna. Ako zaista zelis bebu, nastavi odmah. Ja sam prihvatila savet lekara, pustila sam tri ciklusa da se materica oporavi sasvim, i sad sam ponovo trudna. I dalje nisam psihicki spremna. I dalje me izjeda neopisiva griza savesti (i ovo prvi put javno govorim), i dalje svaka pomisao na stomak koji raste boli, neizrecivo boli. Ali, psihicki nikada necu biti spremna… (ovo ti kazem i iz iskustva moje prijateljice, koja je prosla identicno kao i ja, a koja sada ima cerkicu od 6 godina).
Od mame sam dobila teorije. Od prijateljica uho i rame (onih koje su ostale). Od svekrve – pa, razumevanje. A svi su me sad upitali – a jel nije malo prerano?! Nije. Jer nikada nece biti pravo vreme.
Skupi sebe, sastavi se po savovima, ali budi spremna da ce opet i iznova pucati.
Ja sam utehu nasla u ljubavi. U svojoj ljubavi, koju delim svima i sakom i kapom. Tesko je, ali verujem da se davanjem najvise dobija, posebno na ne-telesnom nivou.
Procitaj „Celestinsko prorocanstvo“. Procitaj i sve nastavke. Uzivaj u suncu, dozvoli mu da ti greje unutrasnjost lica. Nadji nesto sto te najvise opusta i to radi. Slagalica. Bojanke za odrasle. Ne znam…
I podji kod lekara opste prakse, da ti da uput za VMA, da uradis testove na trombofilije. Jer to ti takodje niko nije rekao, ali to je uzrok 90% spontanih pobacaja. Ja to imam, i ako zelis da pricamo (pisemo) potrazi moje podatke kod autora sajta…
Budi i dalje jaka, jaka za sebe, kao sto si i do sada. I probaj za pocetak da prihvatis sebe. Jer, i da imas ovo sto ja imam, nikako nije tvoja krivica to sto se desilo… Oprosti svom telu i zakoraci u buducnost… 🙂
Draga Milena,
Tvoj iskreni komentar me je podstakao da otkrijem i svoje ime ispod teksta koji sam u početku želela da ostane anoniman. Neopisiva koincidencija je da smo imenjakinje.Dala si mi veliku podršku i hvala ti na tome. Ne poznajemo se, ali ću uraditi sve da se to promeni.
Supruga sam namerno izostavila iz ove priče. Naravno da su i njegova osećanja jako važna i jako intenzivna. Tek sinoć me je zamolio da damo ime nerođenoj bebi i prihvatila sam to, sa oklevanjem, jer sve postaje stvarno i opipljivo, kao tvoj Viktor. Nisam sigurna da sam još spremna za to…
Divno je čuti da čekaš drugu bebu i razmišljanja na temu kada je pravo vreme su nam veoma slična.
Hvala još jednom. Zaista si me raznežila <3
Draga Milena, beskrajno ti hvala na ovom komentaru.
Ja nisam prošla vaše iskustvo, nikada. Ali sam oplakala i Milenin tekst i tvoj komentar.
Sastavite sebe po šavovima, i hvala vam što delite sve ovo, jer se nadam da će bar malo pomoći nekim drugim divnim ženama.
Držim vam palčeve, iz sveg srca.
Angelina
Draga Milena,
Ne sećam se da sam na internetu ikada pročitala priču u kojoj sam se toliko prepoznala… I hvala ti na tome. Moj spontani desio se malo kasnije, dve nedelje nakon što sam saznala za trudnoću. Takođe, reakcije ljudi varirale su od “biće bolje” do “to je prirodna selekcija”, a najviše je bolela ona jedna najčešće izgovorena “to nije bila beba”. Kako nije bila beba kada sam joj u svojim mislima već dala ime, pripremila je za maskembal u vrtiću, upisala je na fakultet…???
Sećam se, kad sam tek saznala da sam trudna, stariji ljudi savetovali su me da nikome ne govorim neko vreme, dok ne prođe opasnost od spontanog. Nije mi bilo jasno tad, kao ni sad, koji je smisao toga. Da li po nekim običajima žena treba to da proživljava u samoći ili je to njena sramota??? Drago mi je bilo što ih nisam poslušala, jer mi je bila potrebna sva podrška na ovom svetu. Neko se u toj ulozi snašao, neko baš i nije…
Posebno mi je bilo teško da uskladim svoj način tugovanja sa onim kroz koji je prolazio moj suprug. On je želeo da se okruži sa što vise veselja i smeha, dok sam ja imala potrebu samo da plačem.
U tvojoj priči prepoznah i to svoje “ludilo od hormona” o kom se najređe priča. Taj haos izraženih emocija i nerelanih misli… Danima sam sebe krivila da sam ja kriva za spontani- podigla sam nešto teško, preterano sam se potresla zbog neke gluposti.. Srećom, imala sam dobrog doktora koji mi je objasnio da će ta hormonska klackalica trajati tačno 40 dana i da će nakon toga proći.
Iako je vreme prošlo i rane su se zalečile, ceo događaj je ostavio snažan trag. Dve i po godine nakon toga (iako smo oboje savršeno zdravi) nisam mogla da ostanem u drugom stanju i sigurna sam da je razlog tome snažan strah da se priča ne ponovi. Nakon bezbroj pregleda, intervencija i veštačke oplodnje najzad sam ponovo trudna. I priznajem da se nisam obradovala, niti uživala u trudnoći ni jedan dan. I dalje, svakog dana i svake minute, prisutna je jaka strepnja da ponovo nešto ne krene po zlu… konstantan strah da će se sve ponovo ponoviti… Eto, toliko taj mali, naizgled beznačajan događaj može da utiče na nas.
Želim ti puno seće u lečenju tvoje tuge… Nadam se da ćeš je prevazići mnogo lakše i mnogo hrabrije nego što sam ja umela. Takođe, baš kao i Milena iz prethodnog komentara, želim da ponudim svoj kontakt u slučaju da ti je potrebna bilo kakva pomoć, savet ili preporuka – pogotovu ako si u potrazi za dobrim lekarom.
Lep pozdrav i od srca ti želim mnogo srećniju i uspešniju godinu.
Drage devojke,
Ja sam jedna od vas. Izgubila sam bebu u 8.nedelji trudnoce. Bolno saznanje doslo je 1. juna 2015. Bebu koju sam zelela vise nego ista na svetu. Ustvari 2 bebe. Da, bilo ih je dve, zacete prirodnim putem. Prvo je otisla jedna, prirodnim putem, sama je napustila moje telo. Druga nekoliko dana za njom, srce je prestalo da kuca. Tog 1. juna plakala sam kao i vi, bolelo je kao nikada do tada. Za 4.jun je bilo zakazano nase vencanje, vrlo malo, intimno ali ipak vencanje. Za 3. jun intervencija u narodnom frontu. Tog 1.juna uvece nakon sto sam plakala kao nikada do tada, shvatila sam da imam dve mogucnosti, da placem ostatak svog zivota ili da nastavim dalje. Izabrala sam ovom drugo. Otisla sam u crkvu, zapalila svecu, pomolila se i izasla s nadom. Dala sam sebi rok do 3.juna u ponoc da placem i plakala sam. Intervencija je bila bolno iskustvo, emotivno. Probudila sam se pored zene koja je takodje imala intervenciju, s tim sto je ona abortitala. Da, da…
4.juna sam se probudila, doterala i udala. I provela ludo! Smejala, plakala od radosti!
U trenutku dok ovo pisem pored mene spava jedna beba, jedan mali decak od 5 meseci. Vest o njemu dosla je kao grom iz vedra neba, u trenutku kad su mi misli bas bile okrenute drugim stvarima. Za razliku od prvog puta kada je to bila opsesija. Trudnoca je bila skolska, laka, neprimetna. Nisam sebi dozvolila ni promil straha. Vezbala sam, putovala, lutala, plivala, vozila 2.000 kilometara, smejala se, ponekad i plakala. I uzivala. Kao i sada.
Ne znam zasto sam prvi put izgubila svoje 2 bebe i nikad se nisam ni mnogo pitala vec sam prihvatila i nastavila dalje. Nisam tugovala posle prva dva dana, nakon isteka roka koji sam sebi dala. Nisam trazila saosecanje niti razgovore. Zatvorila sam tu pricu i zapocela novu. Nisam neemotivna, naprotiv. Volela bih da sam manje. Ali u tom trenutku u pitanju je bio moj zivot i to kako cu ga ziveti. Razumem da razliciti ljudi razlicito reaguju. Ne osudjujem nicije emocije, reakcije, izbore… Zelela sam samo da podelim svoju pricu. Jer nije bilo vazno sta ce mi svi ti drugi ljudi reci u tom trenutku. Nista sto su oni rekli ili nisu rekli nije imalo niti moglo da ima snagu. Vazno je bilo ono sto sam sama sebi rekla. Budite jake za vase bebe koje tek dolaze 🙂
Nakon 10 godina braka imam tri andjela,cerku od 5ipo godina i blizance,djecaka i djevojcicu od 10 mjeseci…a u tih 10 godina braka inseminacije,neuspjele vantjelesne,dvije vanmatericne trudnoce zavrsene u 8 nedjelji operacijom…ali velika zelja,podrska i ljubav partnera i 3 divne djece su tu…zato neodustajte?
Hvala na divnom i optimističnom komentaru, verujem da će mnogima značiti.
Drage devojke,
Izgubila sam bebu u 18.toj nedelji trudnoće. S obzirom da je vreme „pandemije covid 19“, iako sam negativna bila na test, gospoda lekari u bolnici nisu zeleli da me zadrže na lečenju u četvrtak uvece kada sam otisla 16. Aprila 2020. Već sam istu noć sa temperaturom 39 i krvarenjem vraćena kući. U subotu 18.04.2020.godine ja sam se porodila ili imala spontani koji kako kazu nije mogao da se zaustavi. Zelim da se obratim svim zenama, imam 24 godine i to da li sam klinka ili mlada nije bitno uopšte, suprug i ja smo mnogo zeleli tog bebca i bili smo presrećni. Ceo svet mi se srusio, nakon svega sam i posao izgubila, i bila povredjena na još milion nacina. Sada sam opet trudna i zelela sam ovo javno da napišem, jer zelim da znate da posle svega ovog stojim iza toga da su zene stvarno jake, i to sta smo prozivele, sta sam ja lično proživela ne želim nikom na ovom svetu da se desi.