Znate li šta su „šumski vrtići“?

Za sada ima preko 1.500 takvih „šumskih vrtića“ širom zemlje. Pokret se širi i preko nemačkih granica i postao je popularan u mnogim evropskim zemaljama, Japanu i Južnoj Koreji, a interesovanje su nedavno pokazali Amerikanci i Kanađani.

„Kakvo god da je vreme ostajemo napolju, deci nikada nije hladno. Ona i njihovi roditelji znaju kako da se oblače“, priča rukovodilac jednog od vrtića Torsten Rajneke. Ako se hladnoća i spusti do ekstremno niskih temperatura, deca i nastavnik mogu potražiti predah u prenosivim logorskim šatorima (u kojima je takođe moguće naložiti logorsku vatru), ili u maloj drvenoj učionici. Ipak, Rajneke insistira da deca provedu veći deo svog vremena na otvorenom, čak i onda kada sneg napada do visine od jednog metra.

Kako nastavnici primećuju, deca ne pokazuju bilo kakve znake zabrinutosti. „Možda nemam toliku kontrolu niti ih mogu uvek videti ali znam gde se nalaze. Naše odsustvo im omogućava da bolje procene rizike. Ideja je da deca (neke stvari) uče sama, da uče jedna od drugih, kao i da uče iz sopstvenih iskustava i grešaka“, objašnjava Rajnekeon. Ova filozofija se odnosi i na vatru.

Deca su spretnija dok su sama nego u prisustvu roditelja

Nihal Oz, jedna od vaspitačica, podsetila se jednog mališe iz šumskog vrtića koji je dugo stajao neposredno uz vatru ‘da bi video šta će se desiti’. „Došao je i rekao ‘izgleda da mi noge nisu izgorele’. Tako smo svi posedali na tle, a ja sam im pričala o vatri, pokazujući im šta se dešava ako neke stvari ostanu izložene dejstvu plamena. „Diskusije poput ove bliske su i neposredne, pa je na taj način svako dete u mogućnosti da „oseti“ ovakve lekcije i doživi ih. Malo je organizovanih aktivnosti u trenutku kada dođe vreme za užinu oko 11 časova, kada vaspitači donose sveže voće koje se seče ali i pojede direktno nad posudom – hvata se, naravno, dečjim ručicama spečenim od blata, ukaljanih tokom jutarnjeg lova na puževe, ili tokom izgradnje kućice na drvetu“.

Kako prenosi bif.rs, nakon užine, neka deca pitaju vaspitače da li mogu da odu do magarčića iz logora, dok bi druga radije išla na penjanje. Nigde u vrtiću nema ugrađenih lestvica, jer, kako kaže Rajneke, „ovde je svako drvo za penjanje“. Deca se mogu uspentrati na bilo koje, kad god žele, penjući se onoliko koliko žele. Jedino je pravilo da im nastavnici mogu pomagati samo dok se spuštaju, ali ne i pri penjanju. „Ovo ih čini daleko pažljivijima i opreznijima, jer moraju da steknu poverenje u sebe. Padaju s drveća jedino onda kada njihovi roditelji dođu ovde, jer tada pomisle da će ih tata spasiti“.

Predsednica nemačkog Saveza vrtića prirode i šuma Ute Šulte Osterman kaže da, osim jedne slomljene noge, nije bilo ozbiljnih povreda tokom dvadesetogodišnje istorije te organizacije. „U našim je vrtićima daleko manje nesreća nego u redovnim vrtićima zatvorenog tipa, jer imamo manje a i mekše zidove i podove – lišće i blato“, kaže ona. Dodaje da život i boravak na otvorenom čeliči decu, smanjujući kod njih slučajeve prehlade i gripa. Epidemije vaški su takođe značajno smanjene, jer deca nisu ograničena na zatvoreni prostor. Postoji, međutim, rizik od dobijanja Lajmske bolesti, usled ujeda krpelja koji se nalaze u prirodi.

Šulte Osterman kaže da su za dalji razvoj deteta veoma važne mentalne i fizičke prednosti dečje igre pod vedrim nebom. „U deci koja su provela svoje najranije detinjstvo u šumskim vrtićima formira se mnogo dublje razumevanje sveta koji ih okružuje, a dokazano je i da često poseduju mnogo više samopouzdanja kada kasnije krenu u školu“. Ona podseća da su ovakve ‘školigrice u prirodi’ započele u eri hipika i emancipacije studenata.

Pokret je zapravo nastao u Danskoj 1950. godine, a prvi vrtići u Nemačkoj otvarani su tokom 1960-tih. Roditelji danas potiču sa svih nivoa društvene lestvice i u njih su uključena deca iz svih slojeva.

• Foto 1
• Foto 2
• Foto 3