Dragi Deda Mraze

Ne znam da li sam bila dobra. Slušala nisam baš uvek, ni sebe, ni pametnije od sebe. Nisam sigurna da se nisam ogrešila o druge, pa i o svoju decu. Znala sam da budem daleko od one idealne mame, koju zamišljam i koja bih volela da budem. Ako njih pitate, sigurno sam bila dobra. Lako je to, oni za bolju ne znaju.

Ako pitate mene, roditeljstvo je mnogo zajebana stvar. Volim da ga zovem – neprekinutim nizom griže savesti, gde nešto radiš, nemaš pojma ni da li znaš, ni da li radiš kako treba, ali ćeš rezultate videti za jedno 15 godina, kad ti ništa neće značiti ni ako shvatiš da se pogrešio…

Ali,  trudim se, pokušavam iznova, svakog dana, da budem jedna od onih divnih smirenih mama, koje drže kuću besprekornom, imaju maštovitosti koliko i strpljenja, uvek se deci obraćaju smisleno, s pažnjom i bez povišenog tona, a na njihove nestašluke ostaju nepomične poput statua i misteriozno mirne poput Mona Lize.

Umesto da od takvih mama učim, i njihove veštine upijam, ja se obično gledajući takve porodice, zabavljam zamišljanjem koju dijagnozu mama ima i na koji način negde iskaljuje potisnuti bes.

Ja nisam od takvih mama. Ja sam ona što mlatara rukama dok priča, što se dere i kada je nežna, i što stalno priča kako bi dušu dala da se tri dana odmori, sama, a kada za to dobije priliku, jedva čeka da se deca vrate i da je gnjave. Ja sam neko ko je istovremeno oduševljen što ima „čopor“ dečice, i prestravljen time što je uopšte majka.

Grešila sam i ove godine, mnogo. Sasvim sigurno više nego što treba. Balansirala stalno između velike potrebe da budem uvek i tu za decu, da ih mazim, tetošim i ispunjavam sve želje, ali i da im postavim granice, ne šibajući ih granicama, jer će ih svakako šibati život. I s druge strane realnosti da budem roditelj koji je zaposlen, i koji ne samo da treba da donese u kuću platu, već i željeni model porodice u kojoj i majka, podjednako kao i otac zarađuje, ima karijeru pravi svoje (dobre ili loše) poslovne izbore.

Pa dobro, gde to na svetu ima idealne majke? Dobro, osim na Pinterestu i možda Fejsbuku :)?

Ali, verujem u tebe i tvoju dobrotu, dragi Deda Mraze. Nema veze kako te zovu, i kakve poklone donosiš, ja i dalje, ovako matora verujem da dobri ljudi zaslužuju momente sreće. I uz sve moje roditeljske greške, posrtanja i padanja, ispade i povišen glas, ljutnju i zvocanje, ja iz petnih žila pokušavam da pomognem mojoj „bandi“ da postanu dobri ljudi. I da veruju u Deda Mraza i dobro u ljudima.

Odoh da dovršim kićenje jelke, postavim svećice na prozor i napravim još koju čestitku s klincima. Moja najstarija kćerka ima skoro 10 godina i iskreno veruje u tebe. Zato te molim, ako možeš sačuvaj mojoj deci čisto srce i daj im mudru glavu, to će im u ovom ludom svetu najviše trebati.

Foto