Novogodišnja odluka od koje neću odustati

Na kraju svake godine presabiramo se, i merimo šta smo dobro, šta loše, šta je moglo bolje. Istresamo sebe naizvrat i grizemo se što nismo uradili više, što nismo bile bolje. Drugima i sebi.

Zaboravljamo da proslavimo naše pobede, koje nisu tako male kao što mislimo. Na kraju prošle godine, obećala sam sebi da ću da se opustim i više posvetim sebi i drago mi je što sam to uspela.

Jedno od najvećih postignuća do kojeg sam stigla ove, a započela ga prethodnih godina jeste da ne moram da budem savršena. Da me niko, osim mene ne pritiska da moram sve, i moram odmah. Rečenice koje ću pamtiti:

Ne, mama ne može

Izvini, bila sam gruba…

Sutra ćemo.

Deco, idemo da treniramo!

Ovo su rečenice koje sam ove godine usvojila ili usavršila.  Zvuče tako obično, ništa posebno. Ali nose u sebi mnogo snage potrebne da se postignu tako obične stvari.

• Da shvatiš da ne možeš sve i usudiš se da to kažeš detetu. I da budeš srećna što si mu pokazala da mama nije savršena i da mama nije mašina.
• Da progutaš roditeljski ego i mantru “mama je uvek u pravu”. Jer nije. Jer je sasvim ok da kažeš detetu da si dreknula bezveze, da se nisi ponela kako treba i kako i njega učiš.
• Da naučiš da ne moraš danas sve. Uprkos umoru, lošem danu ili prehladi. Da nijedna inspekcija za prljave sudove i neispeglan veš neće ti zakucati na vrata i lupiti vaspitnu čvrgu što si nešto ostavila za sutra.
• Da rešiš, konačno, sama sa sobom da vežbanje nije članska karta u fensi fitnes klubu. Niti prisila za medijski tako poželjan mladalački izgled i predtrudničku liniju. Vežbanje je način da posvetiš malo vremena sebi, svojoj energiji i svom telu, koje si tako često mučila i zanemarivala u tvojim majčinskim danima.

Pomeri taj tas malo više ka ravnoteži i zadovoljstvu sobom

Svojim odlukama, svojim slabostima. Svojim snovima.

Priznajem da mi je ova poslednja stavka bila najteža. Nisam sportista ni duhom ni navikama iz detinjstva, lukavi kampanjac i večiti početnik u vežbanju. Ali, moje telo a i krštenica bili su tu da me opomenu.

I opet, roditeljstvo.

.

Jer, kroz svoje majčinstvo stalno se rukovodim onim “dete ne sluša šta roditelj priča, dete radi šta roditelj radi”. I to je uspevalo, mnogo puta. A ko sam onda ja da uporno mojoj deci trubim o značaju sporta i vežbanja, borbe i takmičenja, a ja uporno izbegavam da se aktiviram.

Napravi prvi korak, aktiviraj se!

Zato sam probala.

Da se vratim trčanju. Ono mi prija, kao i to što si sam sa svojom glavom, pa ti se sve nekako razbistri a duh okrepi. Ali, koleno me već jako dugo boli i od trčanja nema ništa.

Onda sam se ubedila da mogu da vežbam sama, kod kuće. Probala sam, nije da nisam. I za neke žene to je sjajno. Ali, nemam ja dovoljno karaktera za tako nešto, a ni motiva, a uvek je neki izgovor tu.

Na kraju, pronašla sam savršeno rešenje ispred nosa! U istom klubu gde moja deca treniraju, nalazi se i fitnes klub. Teretana i grupne vežbe. Ovo drugo je za mene pun pogodak. Pritom, idem u isto vreme kada i deca, pa nema čak ni onog glupog osećaja griže savesti (koji nas stalno vreba) da nešto uzimam od vremena sa decom.  Idem na razne programe, a najviše mi prija Body pump, Less Mills program koji kombinuje vežbe sa tegovima i od njega se osećam ODLIČNO.

Vežbaj! Bilo šta, samo vežbaj!

A mi mame zaslužujemo to.

Da častimo svoje fizičko biće i svoj um prilivom energije i serotonina, i čvrstine i dobrog osećaja.  Da pružimo primer deci. Da nas preplavi onaj osećaj divnog umora i oslobođenosti od stresa.

Da naša deca budu ponosna što njihova mama vežba.

Da li znate da je skoro dve trećine NBA igrača u anketama izjavilo da su za njihov sportski uspeh najzaslužnije majke? Jer mi smo im uzor za mnogo šta, pa se na nas ugledaju i kada je aktivnost i sport u pitanju?

Neizmerno mi je drago što je ova godina, tako loša na mnogo načina, nije ni za milimetar uspela da me pomeri. Jer sam rešila da budem bolja.
Sebi. I svojoj deci. I svom dragom.

I desile su se divne stvari. Presjajne.

• Dobila sam posao iz snova, uz to gratis sjajnu ekipu kolega s kojima mi je uživanje da radim.
• Pokrenula se i počela da gradim most za svoju porodicu na nekom lepšem, inspirativnijem mestu.
• Nastavila da  živim Mamin svet, da ga volim i hranim ljubavlju i rečima.
• Iskočile su zatim mnoge poslovne prilike, gde god da se okrenem.
• Počela sam konačno da uživam u vežbanju. A deca su presrećna kad virnu kroz prozor sale i vide mamu kako diže tegove. Uz osmeh.

A vi? Zapišite svoje rečenice koje ćete izgovarati 2017. godine. I na koje ćete biti ponosni. I nek bar jedna bude “deco, idemo da treniramo”.

Ovo je deveti tekst u okviru projekta CCBNA – Coca Cola Bloggers Network, društveno odgovornog projekta, kojim se blogeri motivišu da ojačaju svoje blogovanje i blog pretvore u posao. Preporučujem i da pročitate blogove mojih kolega uključenih u projekat, ili ako želite možete pročitati ostale moje tekstove u ovom projektu.

UPDATE: 20.11. 2017.

Moram vam reći da sam jako ponosna na sebe, jer sam svoje novogodišnje odluke ispoštovala! Osećam se sjajno, i dalje vežbam redovno i to mi daje puno energije i snage za sve svakodnevne izazove. Jedino sam Body pamp vežbe zamenila vežbama snage, tj teretanom. Vežbam zajedno sa mužem, to je samo naše vreme, osećam se bolje i izgledam bolje 🙂

Voli vas vaša Angelina