Za čim vredi trčati- uživajte u maratonu, ne iscrpljujte se sprintom

U sportu je, kao u životu, važno učestvovati. Ali, pamte se samo pobednici i nosioci medalja. Ali, kada se malo odmakneš, i pogledaš poizdalje ( za šta, po ironiji životnoj nisi spreman pre nego što se debelo naučiš na svojim životnim greškama), onda shvatiš, da koliko god život imao sličnosti da takmičenjem, debelo si omašio ako trčiš samo radi cilja i neke zacrtane medalje.

Te činjenice nekako postaneš još svesniji kada postaneš roditelj. Ma koliko se batrgao, planirao i mislio, roditeljstvo te menja, nepovratno, kao i mnoge tvoje životne stavove. Ulaziš u proces u kojem ne trčiš više sam, i ne može da te bude briga da li si brz ili spor, da li si važan ili ne, da li češ i za koliko stići tamo gde si se uputio. Jer si važan. Nekome si najvažniji na svetu, i to postaje mera stvari.

Sa ove distance sada, posle 11 godina roditeljstva, i svega što sam iz roditeljstva naučila,  uopšte ne mogu da zamislim kakva bih ja to osoba bila bez njih. A to nije ni važno. Jer smo sada, i ovde, a to je  jedna od lekcija koju mi je bilo teže da naučim, i još uvek je učim. Učim da se ne nerviram i strahujem unapred, pred preprekama i preponama. Da se ne jedem što nisam nešto uradila bolje u prošlosti. Što nisam bila brža, pametnija, bolji roditelj.

Jer, to samo stvara grižu savesti. A ne bi trebalo. Prošle trke, prošli rezultati, treba da nam budu motiv da trčimo bolje, manje grešimo. Da budemo bolji roditelji. Bolji ljudi. Umela sam da kažem da je roditeljstvo, naročito zaposlene mame, neprekidan niz griže savesti.

Ali, kad se osvrnem na naših 15 zajedničkih godina i šta smo sve uspeli, sami samcijati na svetu, uz mnogo ljubavi i želje. On i ja. Pa nema tih prepreka koje se ne mogu, makar iz trokoraka preskočiti. Samo to ne treba nikada izgubiti iz vida.

Umela sam često, umem i sada, da se izgubim u obilju želja i mogućnosti. Hoću odmah i hoću sve: uspešnu decu i vreme s njima,  sjajnu vezu koja traje, sve bolji posao, razvijanje u mnogo pravaca, da budem podjednako sjajna u kuhinji kao i za katedrom. Realno, svi želimo sve. Ali ne shvatamo, za razliku od vrhunskih trkača, da ne možeš u isto vreme da budeš i sjajan sprinter i drugoprugaš. Da moraš da biraš trke koje trčiš.

Da moraš da znaš šta ti je zaista vredno u životu.

Da, svi  to znamo – deca i partner, porodica, dobar posao, uživanje u životu. Ali, ja se odlično sećam kako sam nekoliko godina za redom oko nove godine bila pred pucanjem. Pred mentalnim slomom, nesposobna da više napišem ni slova (a od pisanja živim), sluđena od previše obaveza koja sam, kao što verovatno pretpostavljate, sama sebi natovarila na vrat.

Strašno je teško kad čovek umisli da sve može i stiže, kada se srodi sa tom nekom nerealnom projekcijom sebe, u koju uskoro ni sam više neće verovati. Jer nije realno da bilo ko može da ima troje dece i gaji ih sam sa suprugom, da ima celodnevni posao i uz njega redovne „novinarske tezge“, da vodi blog i volontira u udruženju. Da, samo sam tovarila jednu po jednu obavezu, nesposobna da kažem ne, i od zadovoljstava pravila obavezu i opterećenje. To me je dovelo u situaciju da sam preplavljena lošim osećanjima što istovremeno žongliram sa gomilom sjajnih stvari koje želim da radim, i sa ulogama u kojima se vidim. Samo, one su bile previše za jedan ispunjen život. Jer, ne možeš da trčiš 15 sprinteva odjednom.

Ja nikada, na žalost, nisam bila sportski tip. Nisam navučena na vežbanje, i nisam neko ko mora da vežba da bi se osećao dobro (kao na primer moj muž :). Ali u momentima kada je u mojoj glavi bio najveći haos, kada sam se osećala da ne mogu dalje, da dajem 110 odsto od sebe a da sam nedovoljno prisutna majka, stalno umorna supruga, nezadovoljna na poslu jer tapkam u mestu, željna da se odselimo na drugi kraj sveta, neko ko blog piše iz obaveze umesto (i) iz uživanja, tada sam počela da trčim. Pomalo, i bez ambicija, ali trčala sam da ne bih vrištala.

I pomagalo je. Da posložim misli i glavu, da konačno postavim stvari na svoje mesto. Da se ne lišavam sna da bih uradila dodatni posao. Da ne prekidam film koji gledam sa voljenim zato što je stigao možda važan mejl. Da ne treba da se stidim što želim da budem s detetom kada je bolesno i baš ja mu merim temperaturu i kuvam domaću supu.

I dalje imam neku ludu energiju. I mislim 100 na sat. I mogu sve. Ali, sada znam šta mogu u ovom trenutku, šta je zaista važno i zašto samo za tim „trčim“ jer je to moj život i moje ispunjenje. Znam i šta je hitno i šta nije vredno nerviranja. Znam da kažem ne (mada teška srca) svima koji mi kradu energiju i vreme. I ne trčim. A tako bih volela da počnem. Jer ta nova ja zaslužuje da trči iz zadovoljstva, a ne samo od muke.

Učimo svoju decu da se bave sportom i da u sportu uživaju. To će im doneti samo dobro. Dvoje starijih treniraju karate, i verujem da će mnoge životne lekcije naučiti upravo na tatamiju  i oko njega.

Da, život je mnogo nalik trci, i ako bih želela da moju decu nešto naučim o životu, zahvaljujući trčanju, evo šta bih im rekla:

5 lekcija o životu iz trčanju koje bih volela da nauče moja deca

1. Ako usput nisi uživao, džaba ti medalja na kraju

O. k.,  postoji taj sjajan momenat kada si prvi, držiš medalju, ali šta je sa svim onim sjajnim momentima, na stotine i hiljade njih, u kojima nisi uživao. Nemojte nikada dozvoliti da vam cilj zaslepi rutu kojom idete.

2. Start je važan, ali nije presudan

O tome nam najbolje govore svi oni slučajevi dece koja su slučajno rođena pa postala planertarno važna, ili iz blata i nemaštine izdigla se do naučnika i superstarova koji su ostavili štošta čovečanstvu. Za star se trudimo mi, vaši roditelji, i iako vam možda ne izgleda tako, dajemo sve od sebe. Ali, bez obzira na start, stvari uvek mogu da krenu u drugom pravcu, na bolje ili na gore. Od vas će u velikoj meri zavisi kako će trka izgledati.

3. Ne možeš da trčiš 100 trka istovremeno

Morate da birate svoje bitke i svoje trke. Birajte ih pažljivo, a kada ih izaberete, posvetite im se. To će vredeti, verujte. Zna da potraje dok sve to ne shvatite, i mama i tata bi se rado sa vama zamenili i dali vam malo mudrosti. Ali kao i kod trčanja, morate imati malo više trka u nogama, da bi pravilno procenili.

4.  Treniraj svakog dana, i napredovaćeš malo po malo

Ne možete sedeti i čekati da uspeh padne s nega. Morate se oznojiti, napregnuti mišiće, ispitati granice. I kao kada gradite mišić, koji raste samo ako se još malo dodatno uposli, tako je i sa vašim mozgom, i sa vašim telom, i sa emocijama, prijateljima. U sve morate ulagati, svakog dana.

5. Život je maraton a ne gomila sprintova

Zbog ovoga sam mnogo srećna, što polako učim i primenjujem.

Ne juri. Zastani. Čuvaj snagu malo, jer život je takav, maraton koji te čeka da padneš, da li na 19., ili 41. kilometru, svejedno. Zato moraš da budeš mudar. I izdržljiv.

Zato učite sebe i decu da trčite. Polako ili sporo, svojim ritmom. Zato vas pozivam da ispitate svoje granice, i da potvrdite šta je ono najvažnije u životu za šta bi istrčali maraton. Pomerili se ka boljem i izdržljivijem sebi. Isprobali trčanje, tako slično životu samom. Prva prilika da vidite kako je trčanje lepo kao i život sam je 29. Beogradski maraton, koji se održava 16. aprila.

Ja ću se potruditi da sa mojom veselom ( i mnogobrojnom ) porodicom učestvujem u  Coca Cola Trci zadovoljstva. Tih 5 kilometara može da pređe svako. Neka bude prvi mali cilj u vašim sportskim ambicijama. Koji će vam pomoći da lakše trčite sjajne životne maratone.

[su_frame]Ovo je moj prvi tekst u Coca -Cola Bloggers network Adria, regionalnom projektu kojim se pruža podrška blogerima da profesionalizuju svoje blogove.  Pročitajte šta su pisale kolege iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije. [/su_frame]