[su_frame] Početkom maja, zamolila sam čitaoce i čitateljke „Maminog sveta“, da mi ako žele, pošalju iskrenu priču o odgajanju dece, a da će Pampers tri najbolje priče nagraditi. Na ovom blogu trudim se da roditeljstvo i svoja iskustva, i sve ono što svakodnevno doživljavam i znam, sa drugim roditeljima. Realno, nekada smešno, ali bez ulepšavanja i idealizovanja. Na mamama je danas veliki pritisak da budu savršene u svemu, da budu idealne, i dok se okrenemo naša deca su odrasla a da mi nismo shvatili da je za njih svaka mama najbolja – ona koja se trudi i pokušava da bude bolja, koja ih voli, a ne neka imaginarna mama iz tv serije ili s naslovne strane. U saradnji s Pampersom, želeli smo da motivišemo i nagradimo roditelje koji „otvore dušu“ i napišu iskreno šta im prija i šta ih muči kada je roditeljstvo u pitanju. Izabrali smo tri priče koje će Pampers nagraditi pelenama, a ja želim da vam predstavim drugi nagrađenu priču:[/su_frame]
Dugo očekujući taj trenutak saznanja da će na svetu doći još jedan život, obistinio se 8.novembra 2011. godine. Saznala sam u 11. nedelji da sam trudna…To je bio neverovatan šok, suze (radosnice) pomešana osećanja…I 22.05.2012. godine sam dobila najlepši poklon za rođendan, sina, nešto najlepše za svaku majku. Prvi put sam mama…Kako ću sada?
Čuvala sam svog brata, ali to je bilo davno, zaboravila sam. Nekako sam se uklopila, bolje reći navikla…Dojila sam ga i to je bilo novo iskustvo za mene, prilično teško sve dok nje malo ojačao. Ustajala sam na svaka dva, dva i posata da se izmuzem da bih mu dala na 3 sata da jede, bilo je naporno. Nije bio naporan, bio je od onih mirnih beba…Nekako je sve to prošlo bezbolno i bez opterećenja. A onda nakon tri godine naša porodice doživela je još jedno iznenađenje i to u duploj dozi…Blizanci ?
Foto
E sada mi je trebala snaga i hrabrost da shvatim šta ću kada se budu rodile ( devojčice). Bila sam u šoku sigurno dvadesetak dana, a kada su počele da mrdaju u stomaku, tek tada sam shvatila da imam dva života za koja moram da brinem. Sama pomisao da su dve mi je stvarala grč i brigu, kako ću, šta ću?
Imam pomoć od svekrve, svesna sam toga, ali sam se plašila kako će obe da doje ako plaču odjednom, kako cu se snaći? I konačno, 01.12.2015. stigle su dve damice. Rođene su carskim rezom, sam oporavak je bio težak. Kada su počeli da nam donose decu na podoj tražila sam obe odjednom, bilo mi je žao da jedna sedi kod mene dok je druga u bloku, znajući da tamo baš ne brinu o njima kako treba.
Prvo su odbijali, ali sam bila uporna iako nisam bila sigurna da ću se snaći. Tako je sve počelo…nespavanje, dojenje, presvlacenje pelena…Smestili smo se kod kuće, mislila sam biće lakše, ali ne, ni sada nakon 5 meseci mi nije lako. Imale su grčeve što sa prvim detetom nisam znala šta je uopšte, plakale su u glas toliko da je glava htela da mi pukne… vekrva je stalno bila kod mene u sobi noću je i spavala kod nas. To plakanje naizmenično ili u isto vreme zbog grčeva je trajalo nekih dva meseca, nisam više znala šta ću sa sobom i sa njima. Kako da im pomognem? Ali, isto tako i kako da sprečim da plaču, jer u nekim momentima nisam mogla da slušam toliki plač. Prošlo je i to napokon.
Tada sam mislila da će spojiti celu noc spavanja, i dalje se doje bez dohrane ( 3.mesec) ali uzalud budile su se na dva sata, sat vremena. Mislila sam da cu da poludim. Ali nisam jos uvek.?
Noću sam presvlačila pelene misleći da im smeta ako su mokre. Sve to traje i danas, nemaju čvrst san noću, bude se na 2-3 sata, plaču, pa ih uzmem, dojim i vratim na spavanje. Ali, ja sam i dalje mama i to ponosna na svoja tri anđela jer oni su meni učinili život bogatijim i lepšim i kolika god bila muka čuvati ih, to je pre svega zadovoljstvo i prelep „posao“ koji Bog može podariti jednoj ženi. Zato ni nespavanje, ni menjanje pelena ni dojenje na svakih dva sata nisu tolika težina koliko sam ja to u početku shvatala… Obožavam svoju decu i ma koliko god mi bilo teško nesto uraditi razvučem osmeh i krenem. Jer znam da su one zaslužne za moj osmeh.
