Kako da hodaš da se svaki tvoj korak računa?

Kad god sam, pričajući s drugima (ili samom sobom) o nečem novom i nepoznatom otkrivala kako je teško,  uvek je zaključak bio isti – i put od 1.000 kilometara počinje se prvim korakom. Sva naša putovanja, u novo, nepoznato, teško ili lagano, počinju tim prvim, hrabrim korakom. Time se vodim kroz život, to mi daje „petlju“ kada sam spremna da odustanem i pre nego što počnem. To sam ponavljala sebi kada sam posle silne želje i potpuno spremna dobila najslađi zavežljaj na svetu, u prva dva meseca potpune panike i nesigurnosti, sebe sam hrabrila mantrom o prvom koraku.

I uspevalo je, ponekad.

Za ostalo je bio zadužen moj dragi muž, moj razum i mirna luka, nepogrešivo talentovan da me smiri kad paničim, uteši kad pizdim, nesigurna i besna, da mi da krila kad se plašim da se osmelim.  Potvrdiće vam voljeni oko nas, za zaljubljivanje u njega trebao mi je jedan veliki, važan korak, u nepoznato, korak od prijatelja ka emotivnom partneru. Ispostavilo se da je taj korak najvažniji i onaj koji se najviše računa. Kad nađeš srodnu dušu.

I onda, kad se vratim unazad kroz život, svaki korak, pa i onaj pogrešan, imao je smisla. Davao je smer, učilo se iz njega, ili se barem napredovalo. Svako iskustvo, svaka prečicai stranputica, sve je to dragi moji dobro i poželjno, samo dok ne stojiš u mestu. I toga se pridržavam u svakoj oblasti života.  Kako da primenite strategiju „svaki korak se računa“ na sve važne delove vašeg života, na sve bitne staze kojima hodate? Sredite život, organizujte korake. Zapravo, budite umereni u svemu osim u koracima koje praviš kroz život. Onim ličnim, ali i onim fizičkim, za koje će ti tvoj kardiovaskularni sistem reći „hvala“.

Ovako to ja radim:

Ljubav

Ponekad se uplašim da li je normalno toliko voleti, toliko biti neraskidiv, i posle toliko vremena se smejati zajedno, uživati u tihom prisustvu i ponašati bleskasto. Ponekad se uplašim da je to samo tren, i da će se srušiti kao kula od karata, jer je danas mnogo teško živeti ljubav kada realnost oko nas demantuje da nam ljubav uopšte treba, već živimo od realitija, insagramiranih života i duboko pokopanih emocija.

Životarimo učaureni u svoje idealizovane predstave partnera, a kad bi hteli samo malo da pustimo ljubav u sebe i da se prepustimo emocijama i da shvatimo da kompromis nije slabost već  način da pokažete da vam je stalo, da trajanje nije dosada i rutina, jer ste vi ti koji joj dajete smisao i samo vi imate moć da je promenite… kada bi ljudi hteli da rade na tome da menjaju svoje veze ako ne valjaju, a ne da pokušavaju da promene ljude, možda bi bilo više ljubavi koje traju.

Na toj stazi nije svaki korak usaglašen, nije bez trzavica i rupa, vraćanja korak unazad  i trčanja u različitom ritmu. Ali, sve dok trčite ka istom cilju i snažno ste vezani ljubavlju, sve će biti ok. Vaši koraci se broje i ne samo to, sabiraju. I grade jednu fenomenalnu stazu, čija suština mora da bude ljubav, sve ostalo ćete naći, pokupiti, dokupiti skupiti, sagraditi.

Kada je ljubav tu i srce na mestu, sve ostalo je mnogo lakše, svaki korak ima smisla i svrhe.

Roditeljstvo

Od svih puteva u životu, sada, posle 11 godina, sigurna sam u to, roditeljstvo je najodgovorniji i najteži. Za svaki posao, cilj se ili školuješ, ili muktotrpno pripremaš i treniraš. Samo za roditeljstvo se nekako podrazumeva da je dovoljno da imaš želju i da ad hoc možeš da postaneš magistrirani roditelj koji odjednom zna sve te najbitnije stvari. Od presvlačenja pelena i borbe s grčevima, do ljubljenja odranog kolena ili načina da zaštitiš svog tinejdžera od vršnjaka nasilnika.

Mnogo je teško biti roditelj, svaki korak je kao u cipelama od olova, svaki korak može da bude kao onaj po minskom polju, jer ne da nisi siguran šta radiš i kuda ideš. Nego još misliš da ti jedini nemaš pojma da šetaš, da su ti koraci mali i neujednačeni. A da sa svakim korakom praviš neku strašnu grešku koja neće moći da se ispravi i ostaviće grozne posledice na dete u budućnosti. Sećam se mojih suza kada Jana satima nije htela da zaspi, a muž mi u očaju rekao, ostavi je da plače i izađi. Na kraju sam plakala ja, tvrdeći da tako ostavljeno dete može da pomisli da je ne volimo i nikad nećemo doći po nju. I danas sam ubeđena u to, ne može ih pokvariti višak maženja, višak prisustva i emocija. Svaki zagrljaj se računa, svaki je važan.

Da, teško je, ali ništa lepše, divnije, zahtevnije, strašnije, ništa tako fenomenalno i ispunjavajuće do srži nećete doživeti. Nikada. A nagrade za svu tu strepnju, strahove i pogrešne korake su kilometri osmeha. Zagljaji od kojih krckaju kosti, beskrajno poverenje i predivne oči u kojima kupaš dušu dok ih posmatraš i onako, u neverici razmišljaš: „čoveče, ja sam OVO rodio, ja sam za sve to zaslužan“.

Da, roditeljstvo je jebeno teško, ali ne bih propustila koračanje tom stazom ni za šta na svetu!I ne samo da moraš da koračaš strpljivo i polako, svaki tvoj korak se prati, upija i kopira. Deca su naše ogledalo i mi smo mera njihovih koraka (barem dok ne porastu i ne dobiju neke druge uzore).

Na rolere sam prvi put stala sa 33. godine – zbog njih

Posao

Nekom je posao posao, nekome ljubav i zadovoljstvo. Ako ovo drugo uspeš, onda kažu, nisi radio ni jedan jedini dan. Ne znači to da nema nerviranja, stresa, loših dana, znači da sve ono što uradiš na tom poslu te ispuni osećajem zadovoljstva kada se dan završi. I nema boljeg pogonskog goriva za posao od toga da u svom poslu uživaš. Ja volim da radim i verujem bih radila i da sam neka mamina i tatina bogata naslednica. Ja sam od onih mama kojima je potrebno da rade da bi se osećale kompletno, i mislim da to moja deca prepoznaju.

Kada se sada osvrnem unazad, na period od pre 13 godina, kada sam sa diplomom u ruci i željom da pišem i pisanjem menjam svet počela da tražim sebe kao novinara, čini mi se da je sve baš tako trebalo da bude. Da nisam prihvatila da volontiram u Tanjugu, nikada ne bih saznala za konkurs u Novostima, niti postala deo te divne redakcije na 12 godina.

Bilo je uspona i padova, nekada mislim da sam mogla mnogo više u novinarstvu, ali onda se setim nekih divnih događaja, ljudi, priča koje su me menjale, setim se da sam za to vreme rodila troje dece i svaki put posle porodiljskog  počinjala praktično iz početka… Svi ti koraci su važni i za svaki mi je drago što sam ga napravila.

Mnogi su se čudili pa se i dalje čude kako sam se posle 12 godina usudila da napustim siguran posao u Novostima i otisnem se iz novinarstva u nešto nepoznato. Odgovor sam već dala – ako nešto prestane da te ispunjava, ako se osetiš prevareno jer cilj ka kojem koračaš nije onaj o kome si godinama sanjao, onda… Onda je mnogo lakše otići. Da znam, troje dece, kredit za kuću, 15 godina star auto, potpuno novi početak u novoj profesiji, sve to me nije sprečilo da napravim tak korak.

Napredovanje i rizici

I ne samo to, za ovih godinu i po dana promenila sam tri posla! I svaki mi je doneo fenomenalno novo iskustvo, nova znanja, i obogatio me. Zahvaljujući ovom blogu i mom pisanju za brend Pampers, ja sam dobila novi, sjajan posao, u online PR-u i marketingu, u oblasti koja me zanima, i gde svakog dana učim sjajne stvari, i klijent mi je baš taj Pampers, za koji sam bila (i još sam) mama brend ambasadorka! Život i njegovi koraci 🙂

I ne samo to, ti hrabri koraci doveli su me do posla na kojem mi je ponuđeno da radim 4 sata, a ostatak vremena posvetim svojoj porodici i svom blogu. I svega toga ne bi bilo da se nisam usudila 2014. pokupim radnu knjižicu iz mojih voljenih Novosti i krenem u nepoznato.

Usudite se da sanjate i da tražite ono za šta mislite da vam pripada! Imate pravo na sreću 🙂

Tvoj um

Koji god korak da praviš, on uvek ide iz glave. Ako ti glava nije u skladu sa svim ostalim, džaba je. Ako na kraju dana kad podvučeš crtu nisi bar jedan minut bio srećan, niti uradio bar jednu stvar za sebe, prekriži taj dan.

Ovaj savet mi je dala drugarica, kada sam sa dvoje male dece, realno, najsrećnija žena u vasioni, ali umorna, sitničava, nezadovoljna jer nemam vremena da dišem, požalila se kako eto nikog nije briga što ja nemam vremena za sebe.

Mi smo te koje sebe stavljamo na poslednje mesto, na kraj lestvice udovoljavanja, mi uvek idemo principom da sve mora da bude pospremljeno, kuća da blista, svaki dan jelo kašikom, deca okupana, mirišljava i čista, muž zadovoljan, prijatelji ispoštovani. Samo ne mislimo o raspremanju sopstvene duše, o  ljubavi prema sebi.

Nemojte pucati previsoko s ciljevima malih ličnih radosti. Za mene  je to, u većini zauzetih dana, kafa u dvorištu, glupi sitkom tokom kojeg ne mislim ništa, nekoliko strana omiljene knjige ili ćuteće grljenje sa dragim. Važno je da znate da to činite za sebe.

Tvoje telo

Priznajem, godinama sam bila sklona da zanemarujem svoje telo, koje me je krotko i poslušno držalo, slušalo i trpelo sve moje ludosti prema njemu. Kako godine idu, shvatam koliko sam bila bahata prema telu, i da više ne mogu sebi da dozvolim taj luksuz da budem neaktivna, da sedim i pravim se da ću biti u top formi i zdrava, da ne mogu da unosim đubre od hrane i očekujem savršenu krvnu sliku, da nemam nikog drugog da to telo održava, voli i čini da bude zdravo i da mi dugo služi.

Protiv lenjosti i nedostatka navike (jer i vežbanje je dragi moji navika i rutina, koja kada je dnom uđe u krv, nećete je se tako lako otarasiti), najbolja je metoda prvog koraka. Jer, svaki korak se računa, iako stručnjaci kažu da ih je potrebno napraviti čak 10.000 svakog dana!

Svaki korak se računa

Uprkos svim kampanjama oko nas i onlajn i oflajn, svim pokušajima da nas lekari ubede kako moramo da se hranimo zdravo i vežbamo, kako moramo da budemo umereni ako mislimo da dočekamo unučiće,  jedini koji mogu da naprave promenu smo mi. Samo mi možemo da napravimo taj korak. U glavi najpre.

Nemate vremena za vežbanje? Idite stepenicama na 5 sprat, ili skinite neku od onih aplikacija u kojima kompletne vežbe traju 7 ili 10 minuta. Uradite plank, za njega vam neće trebati mnogo, verujte mi.

Nemate pare za teretanu? Imate danas sve više teretana na otovrenom. Besplatnih (kao Coca Cola aktivne zone na primer) Trčite.  Mrzi vas da učite naporne vežbe? Šetajte. Treba vam motiva i podrške da istrajete? Pridružite se nekom pokretu, poput Meseca šetnje, ili kluba trčanja.  Nađi podršku za svaki svoj korak, isplatiće se.

Pošto sam ja taj zlatni prozor za ulazak vežbanja u krv propustila kao dete, i sada pokušavam da uhvatim korak, veoma mi je važno da deci usadim taj osećaj da moraju i žele da budu aktivni. Doduše, deci je to prirodno, ali trudimo se da im i stvari koje izgledaju dosadno, poput beskrajnih porodičnih šetnji učinim zanimljivim.

Uprkos svim kampanjama oko nas i onlajn i oflajn, svim pokušajima da nas lekari ubede kako moramo da se hranimo zdravo i vežbamo, kako moramo da budemo umereni ako mislimo da dočekamo unučiće,  jedini koji mogu da naprave promenu smo mi. Samo mi možemo da napravimo taj korak. U glavi najpre.

Usudi se, napravi korak. Važno je.

Ovo je 4. moj post u okviru društveno odgovornog projekta #CCBNA, Coca Cola Bloggers Network.  Pozivam vas da pročitate tekstove ostalih kolega blogera 🙂 na CCBNA sajtu .