Kada se spremaš da postaneš roditelj, naoružaj se podrškom sa svih strana

Danas je lako. Danas ja mirno pijuckam kaficu i surfujem netom, ili čitam knjigu, dok oni sami sebe zabavljaju  – prvenče, već tinejdžer se obično zabarikadira u svoju sobu i tamo uživa u samoći,  a majkin sin i trećenče uživaju u igračkama: od autića, preko wii-ja, do lopte. Da, život mame troje dece danas je (ponekad) lak. Sve je lako. Kada su veći. Kada razumeju. Kada umeju da kažu gde ih boli i šta im fali.

A nekada?

Eh, nekada sam samo brojala: neprospavane noći, dane mrmota sa uvek istim „presvuci, podoj, uspavaj pa u krug“ radnjama. Brojala sam koliko puta panično pomislim – šta ću sada, ili „kada ću se naspavati“, brojala koliko sati i minuta ima do dolaska mog dragog s posla, i pomoći, utehe koju može da mi pruži. Dovoljno je bilo samo da ih uzme u ruke, i skloni od mene, umorne i nervozne.

Neko bi pomislio da su nam se deca desila slučajno, ili smo bili premladi, možda nepripremljeni za toliku odgovornost koju nosi roditeljstvo.

Naprotiv!

U momentu kada smo dobili Janu, bili smo duže od tri godine u braku, ja sam imala punih 27 godina i već duže vreme smo želeli bebu i bili potpuno spremni na to.

Osim…

Osim što ti niko nikada ne kaže kakvo je zapravo to iskustvo! Koliko drugačije, snažnije, teže i ispunjenije vatrometom emocija od svega što si pre toga u životu radio. Makar si bio direktor firme ili super uspešni umetnik, pred tek rođenom bebom smo svi isti.

Drhtiš od svakog  „kme“, veruješ da ti je beba gladna čim se oglasi,  da nemaš pojma kako da „rukuješ“ tom veknicom koju si dobio na dar . Kao na filmu vraćaju mi se scene: pokušavam da je stavim na bolne i pretvrde grudi, dok ona hoće da jede, ali ne ume. Ja „vidim sve zvezde“ i mislim se, tako mora, proći će. Plačemo. Obe.

To, proći će, je najdugotrajnija roditeljska mantra. Ikad.

I zaista, prođe.

Vreme sa decom se ubrzava obrnuto proporcionalno broju njihovih meseci, a onda godina. Dok nam je prvi mesec bio predug, danas nam godine lete … I sve nešto strahujem da li ćemo ih dovoljno naljubiti  pre nego što postanu namrgođeni skoro pa odrasli ljudi kojima će umesto „maaama, treba mi“ svaka druga biti „kevo, smaraš“.

Taj pređeni put je dugačak, i pretežak, i predivan. Jedno sjajno putovanje, koje počinje onog momenta kada se u tvojoj glavi javi prva misao „mogli bi imati bebu“.  I od tog, prvog koraka, vama treba neko da vas pridrži za ruku (još neko osim vašeg partnera, jer ma koliko voleo da pomogne, i za njega je to sve novo i on strahuje i ne zna, podjednako kao i vi), da vas informiše, nauči vas, ili samo uteši.

Zato je važno da napravite svoj krug podrške, koji će vam koliko toliko olakšati prve roditeljske korake. O.k nekad ćete ipak morati da padnete na zadnjicu, obrišete prašinu i idete dalje, ali lakše je, mnogo lakše kada znate šta vas čeka.

Pripreme za porođaj, deo kruga podrške

Zato je meni jedna od najvažnijj priprema u trudnoći bila škola roditeljstva i priprema za porođaj. Ima žena koje prosto ne žele da znaju šta ih čeka, misleći da će tako odagnati strah. Poštujem svačiji izbor, ali nekako,  to mi deluje kao da ideš na ispit iz fizike a nisi čak ni knjigu pročitao.

Meni su pripreme za porođaj bile ključne za moje mentalnu i fizičku pripremljenost za taj veliki čin. A vala i za mentalno zdravlje. Jer, u 27. godini bila sam prva trudnica u društvu, i za bilo šta što me je zanimalo o trudnoći mogla sam da konsultujem samo čika Google, a to ruku na srce nije baš najpouzdanije.

Zato sam od sedmog meseca išla na te časove,  pa sve do samog kraja. I to je zaista sjajno iskustvo, koje mogu svima da preporučim.  Ponovila sam ga i u drugoj i trećoj trudnoći, mada, realno, sve sam već znala.

Nove škole za trudnice po Srbiji

Ovako izgledaju nove škole za trudnice u 5 gradova u Srbiji, nadam se da će biti pune

Važno je da buduće mame imaju koga da pitaju. Da su uz njih medicinske sestre, lekari, u atmosferi koja nije gužva u čekaonici i premalo vremena da im kvalitetno i strpljivo odgovore na dileme.

[su_frame]Zato me je jako obradovalo kada je Rosa najavila da će od prodaje svake flaše vode Rosa, deo novca ići za otvaranje upravo škola roditeljstva. Lepo i korisno, rekla bih.A još više sam se oduševila, kada sam shvatila da se škole otvaraju po manjim mestima Srbije, a ne u Nišu, Beogradu ili Novomo Sadu. Da se razumemo, i ovim gradovima trebaju i škole roditeljstva i dodatno poboljšanje uslova, ali buduće mame u Ubu, Požarevcu, Vranju, Kuršumliji i Surdulici, su pre ovoga verovatno mogle samo da sanjaju o tako snažnoj podršci. O tome da im se posveti vreme i pažnja na način na koji zaslužuju.[/su_frame]

Rosa škole roditeljstva u pet gradova u Srbiji

I baš mi je drago, majke mi. Jer, bebe su svuda bebe, i mame svuda imaju ista pitanja i brige. I treba im stručna i prijateljska ruka podrške i znanja da lakše prodju prve roditeljske korake. I mnogo mi je značila ta podrška, da vidiš da nisi luda i da nisi jedina kojoj mleko krene pa stane, koja misli da je beba stalno gladna, koja je ubedjena da jedina na svetu ne zna da uspava čoveka od četiri kila.

Iz svog sistema sam eliminisala sve one koji su mi pametovali, pa makar to bilo iz najbolje namere. Kada se “igrica obrnula”, a ja postala iskusna mama, ne štedim sebe da posavetujem i pomognem novim i budućim mamama. I uvek, uvek im kažem da prođu školu roditeljstva.

Jer, za sve u životu što hoćemo traže nam diplome i papire, samo za ono najvažnje na svetu misle da će “samo da ti se kaže” kad se porodiš. E pa neće.

Izgradi krug podrške, pomozi sebi i svojoj bebi da na najlepše putovanje krenete spremni. Za ceo život.

Parner teksta je Rosa