Zašto mi mame ne volimo da vežbamo

Zašto mi mame ne volimo da vežbamo

I kakve sve kreativne izgovore imamo da ne vežbamo…

Jedna od najčešćih tema o kojima pričaju majke, i žene uopšte je – dijeta. Ta omrznuta koliko i voljena reč kao da je nedostižni čarobni napitak koji će nekom magijom učiniti da se kilogrami viška izgube, a naše telo bude opet vitko, i zategnuto, kao sa reklama. Godinama sam bila član foruma na kojima su žene ispisale kilometre slova o svojim planovima da izgube kilograme a na prste jedne ruke mogu da nabrojim one koje su u te svoje programe uključile – vežbanje.

Da ne mislite da sam ja neki svetli primer: iako prezirem dijete i razne preterano restriktivne i čudne tipove ishrane sa svrhom da se smrša i oblikuje telo, veliki sam kampanjac i večiti početnik u vežbanju. U poslednje vreme pokušavam da se vratim aktivnom vežbanju,  jer je odavno prošlo vreme kada je glavni motiv za vežbanje bio dobar izgled i (samo) zategnuti mišići – moje telo, koje me je do sada bespogovorno slušalo, opominje me da ne mogu i ne smem da se bahatim i da je fizička aktivnost nešto što kako znam i umem mora da se na listi prioriteta sa stidljivog začelja popne na vrh.

I mučim se, baš, jer taj obećani endorfin koji će da jurne u moje nervne ćelije posle vežbanja i pruži mi neophodnu svežinu, nekako nije dovoljno primamljiv u odnosu na još malo lenstvovanja, sna ili odmora. Pričala sam vam već koliko je važno da se pokrene i napravi prvi korak, mene su takvi koraci odveli do sjajnih postignuća u životu i nemerljivog zadovoljstva. Znam da će tako biti i sa redovnim vežbanjem.

U teoriji. Praksa mi štuca, definitivno.

I ne da nisam jedina, nego gledam kako uprkos svom tom “talasu” slavljenja fizičke aktivnosti, pokušajima da se ona omasovi, od nemuštih preporuka lekara koji ih izgovaraju tek tako, do slike idealnih u medijima koja podrazumeva nabildovana i izvajana muška i ženska tela, pa do raznih manje ili više masovnih pokreta vežbača širom Srbije, mi i dalje pokušavamo da nađemo neke prečice ka zdravlju i dobrom izgledu.

Kukamo kako su nam deca gojazna i ne izlaze iz restorana brze hrane, dok slažemo kilogram po kilogram viška na stomaku. I obećavamo sebi da sledeći mesec članarina u teretani neće biti plaćena uzalude.

Zašto je tako teško jednostavno ustati, pokrenuti se i vežbati?

Nemamo naviku da vežbamo

Niko nas nije naučio. Kada ustanemo, naše telo je zapamtilo ritual koji ponavljamo svakog jutra i koji nam obično daje sigurnost i lagano nas uvodi u dan. Jutarnja toaleta, lagano ispijanje kafe, sve su to radnje toliko ukorenjene u nama da nam ponavljanje daje sigurnost i opušta nas. Slično je i sa vežbanjem, ukoliko su naši roditelji imali dovoljno svesti da nas osim pranju zuba i pospremanju kreveta nauče i redovnom vežbanju. Čini mi se da je u ovome ključ i da ako se kao dete zaraziš sportom, šanse da budeš odrasli koji vežba stotinama su puta veće.

Gledam moju decu kako obožavaju karate na koji idu, i kako sve zapravo shvataju kao igru. Njima je plank zezanje, a kondicioni trening „mama, danas smo se igrali, nismo radili nijednu novu katu“. Oni vole da vežbaju i dajem sve od sebe da tu ljubav zalivam i gajim, da poraste. Negde mi se čini da smo mi keve, kao ia ziliion drugih stvari u životu, i za to odgovorne i glavni „krivci“. Pročitala sam da je više od 60 odsto NBA igrača izjavilo u nekoj anketi kako su majke najzaslužnije za to što su oni u sportu postigli.

Duboko verujem i da su majke uzori kada je vežbanje u pitanju, kao i stav prema ishrani i zdravom životu uopšte. Dakle, mame, morate da mislite ne samo na sebe, već i na klince.

Imamo čitavu kolekciju  izgovora

Vremenske prilike, umor, nedovoljno sna, sve su to česti razlozi zbog kojih odustajemo od odlaska na sportki teren ili na trkačku stazu. A zapravo, ako dublje uronimo u sebe, postaćemo svesni da mi nismo još usvojili mehanizam koji će nam doneti zadovoljstvo – vežbanje je jedan od najmoćnijih pokretača lučenja endorfina, koji će nam podariti onaj sjajan osećaj – wow što sam dobro, čini mi se da mogu sve.

“Kvaka 22”  je u tome što taj osećaj neće doći odmah, i neće sam po sebi, potrebno je vreme i redovnost. Do tada, fizička aktivnost može da deluje kao napor u kojem nema nikakve „nagrade“, ali je zapravo ključ u tome da istrajemo i stignemo do faze kada imamo pravo na nagradu.

Zbog toga mnogo ljudi pribegava varijanti dijeta i restriktivne ishrane. Jer, je dovoljno biti pasivan i izbegavati zadovoljstvo, i mnogo lakše nego biti aktivan i potruditi se a zadovoljstvo će možda doći (iz perspektive nevežbača, verovatno neće nikad).

Postavljamo previsoke i nerealne ciljeve

Ovo je često bio razlog zašto ja dignem ruke od vežbanja – zamišljam odmah kako imam izvajane mišiće ili mogu da trčim ko zna koliko kilometara. A to ne ide. Sve u životu, pa i to , mora korak po korak. I jedino ćeš tako da ceniš uspeh. U tome je zapravo i čar sporta, što dok vežbaš, usput i učiš mnogo o životu. Ok je imati cilj (želim da smršam 5kg, zategnem se, ne padam od umora u osam naveče), ali morate znati i put i korake do tog cilja.

Inače.

Inače ćete odustati na prvoj prepreci.

I još izgovora

Jedan od omiljenih izgovora, koje sam i sama obilato koristila je – nedostatak novca. Te potreban je novac za članarinu u fitnes klubu, te sportska oprema, posebne patike i helanke…Svašta može da se ispreči između nas i vežbanja.

Ako sve to ostavimo po strani, vežbanje može da bude i potpuno besplatno, i ništa manje efikasno! Ja sam počela da se vraćam rutini vežbanja upravo slušajući savete i gledajući video klipove sa vežbama moje koleginice blogerke Nade Piliškić na fitt.rs Njen realan i razuman stav prema vežbanju, ishrani i načinu života mi se jako dopada i veoma prija.

Na internetu možete pronaći mnogo zanimljivih i potpuno besplatnih klipova i tutorijala za vežbanje, vaše je samo da se motivišete i krenete. Čak i za one kojima je samo fizički izgled motiv da se pokrenu, postoje sajtovi poput www.savrsenazadnjica.com. Ako nam to nije motiv, onda ne znam šta može da bude 🙂

Vežbanje može da bude besplatno

Danas ćete na svakom koraku naći teretane na otvorenom. Koka – Kola ih je kroz projekat  “Aktivne zone” otvorila čak 22 širom Srbije! I čisto da vam ne bude izgovor blam što ne znate kako da vežbate, u Koka – Kola aktivnim zonama dobijate i besplatnu stručnu pomoć, praktično svog trenera 🙂

Kada vas sve ostalo izneveri, uvek možete da obujete patike i krenete da trčite. Em je besplatno, em ćete imati priliku da  saberete misli i rešite se stresa, plus ćete sasvim sigurno biti u prirodi i udisati vazduh (gomila nas ne zna čak ni pravilno da diše,  na žalost). Ako vas mrzi da to radite sami, na sajtovima posvećenim ovoj temi, poput www.trcanje.rs možete naći društvo za trčanje.

Ili možete, kao moj dragi da vozite bicikl. On je od rekreativnih mini tura od 10, 20 kilometara, došao dotle da pravi po 150 km biciklom dnevno i taj mu hobi nevidjeno prija. A nije čak ni morao da žrtvuje svoj dnevni raspored, vozi uglavnom vikendom. Porodična organizacija nam je takva da odaberemo destinaciju gde ćemo ići, on onda ide biciklom, a deca i ja kolima, uživamo u prirodi, šetnjama i vratimo se napunjenih baterija.

Fali nam motivacije

Kada iscrpite sve glavne i važne ili manje važne izgovore, ostajete sami pred sobom i ogledalom – važno je da u sebi ili oko sebe nađete motivaciju. Dobar izgled, zdravlje, hormoni sreće koji će vas podići i dati vam energiju. Nije važno šta je ono što vas pokreće, važno je da vas drži. Za mene trenutno je najjači motiv to što želim da svojoj deci, naročito mojim kćerkama, dam dobar primer. Jer, mi mame znamo da je to najbolji mogući način da deca uče 🙂

Moja motivacija <3

Ovo je peti tekst u okviru društveno odgovornog projekta za promociju blogova Bloggers Network Adria – #CCBNA. Pročitajte i tekstove mojih kolega blogera iz Srbije, Bosne, Crne Gore, Hrvatske i Makedonije na Bloggers network sajtu.