Kako je blog Mamin svet promenio moj život

Nedavno sam dobila poziv od jedne sjajne žene, Tanje Vehovec (Moshema), da govorim na BlogOpen konferenciji, na desetogodišnjicu ovog, za blogere važnog okupljanja, o tome kako je blog Mamin svet promenio moj život. Oduševljeno sam prihvatila, uz dozu velike odgovornosti (jer su organizatori i ljudi okupljeni oko ove konferencije pioniri kada je u pitanju blog zajednica i edukacija o ovoj temi) i svakako straha, jer ne volim, tačnije prezirem kada moram da pričam na javnom skupu.

Probala sam koliko toliko da se držim koncepta koji sam osmislila, ali me je priča odvukla na drugu stranu. Neke stvari sam previše naglasila, neke baš važne zaboravila da kažem, a neke morala da prilagodim mladoj publici koja me je slušala – studentima i mladim ljudima kojima sasvim sigurno nisu mnogo interesantni blogerski doživljaji trostruke keve.

A onda sam pomislila da je šteta da to što sam pripremila pre predavanja ne ostavim negde zapisano, i to iz dva razloga:

• da vam otkrijem malo više o sebi i svom putu, mada pomalo od toga otkrivam u svakom tekstu na ovom blogu,
• a drugi je da možda nekim drugim mamama ili onima koji žele da pišu blog ali ne znaju odakle da krenu, pomognem svojim iskustvom i da im dam do znanja da od bloga može da se zarađuje i živi, čak i u Srbiji.

Zato, u prilično dugačkom, ubedljivo najdužem tekstu na ovom blogu, ali nadam se ne toliko dosadnom, prenosim vam priču o sebi, Maminom svetu i tome kako čak i blog o roditeljskim mukama  može da postane zanimanje 🙂

Snimak predavanja koje se otelo kontroli 🙂

Ko stoji iza Maminog sveta?

Zahvaljujući ovoj konferenciji dobila sam priliku da se osvrnem unazad, iza sebe, za šta čovek nema baš mnogo vremena (osim na okrugle rođendane ili kada pravi novogodišnje odluke kojih se već do kraja januara neće pridržavati).

I hvala ti Tanja na tome.

 Ispričaću vam svoju priču.

• Ja sam Angelina, osnivač i urednica Maminog sveta. Blogerka, digital content menadžer, ali pre svega, mama troje dece i žena jedinog muža. Kada treba da se predstavim, osećam se pomalo šizofreno.
• Blogerka. Bivša novinarka.
• Mama, naravno. Neko ko se bavi marketingom na onlajn kanalima.
• Aktivistkinja i osnivač Udruženja Roditelj.  Bude me nekako sramota da kažem, da, ja sam sve to.
• A kad bi me pitali šta osim roditeljske uloge najviše volim i prigrlim kao svoje, to je blog.
• Jer, ja ne volim da pišem. Ja obožavam da pišem. Ja sam nesrećna kada ne pišem. I to je prvi, ali ne  i dovoljan uslov da postanete bloger.

Da li sam ikada mislila da ću pisati na internetu o svojim doživljajima i živeti od toga? Teško.

Kada sam u 4.  razredu čačanske gimnazije saopštila razrednoj da želim da budem novinarka, samo se nasmejala i rekla – nema šanse. Iako sam bila odličan đak, čak pomalo i štreberka, bila sam  zatvorena i depresivna, teško se borivši sa odrastanjem i maminim preranim odlaskom. Ona nije znala da ja uopšte imam nešto da kažem i da umem da pišem. Srećom, kod mene je inat odličan motivator, pa je Angelina sela, položila prijemni i kao sedma na rang listi upisala novinarstvo. I završila ga, onako štreberski, izbegavajući redakcije u širokom luku, kako se ne bih pre vremena zarazila tim virusom pisanja.

Odmah po diplomiranju kratko sam volontirala u Tanjugu a onda preko konkursa došla u tada još čuvenu školu “Večernjih novosti”. Tu sam ostala 12 godina i mada ima još ljudi koji smatraju da je mnogo glupo napustiti posao na kojem imaš sigurnu poziciju i platu, a pritom još troje sitne dece i kredit, moram da vam kažem da je to jedna od pametnijih stvari koje sam uradila u svom životu.

Nemojte pogrešno da me shvatite, ja obožavam novinarstvo. Ako se sećate šta je to, pošto u Srbiji se ono trenutno svodi na nekoliko grupica ljudi koji još pokušavaju da se časno bave ovim poslom, i tumaraju okolo kao muhe zarobljene u teglu. Ali…

Štreberka koja je sve uradila – na vreme

Ja sam od onih koje su sve uradile na vreme – mala štreberka koja je završila fakultet na vreme, sama našla posao i potpuno sama ljubav svog života. Sledeći korak, koji smo, kao i većina mladih ovde čekali da se “steknu uslovi”, bila su deca. Kad rodite dete u Srbiji, to je zapravo momenat kada se suočite sa životom ovde, u svoj svojoj nesnosnosti.

Znam da mnoge nervira kada ljudi kažu kako su im deca promenila život.
Žalim, ali tako je. Barem u mom slučaju.

I iako sam posle troje dece naučila da ne gnjavim sve njihovom lepotom, karakterima i uspesima, činjenica je da sam zbog njih i zahvaljujući njima postala bolja osoba. Drugačija. Upornija. Pomalo i agresivnija.

Kad postaneš mama u Srbiji, verovatno ćeš svom snagom lupiti zadnjicom o pod ili makar glavom o zid pri prvom pokušaju da ostvariš neko svoje pravo na papiru.

• Ili da poslodavcu dokažeš da si to ista ti, talentovana novinarka, koja ume da piše i za koju je do skoro imao samo reči hvale.
• I da činjenica da si majka znači samo da ćeš biti još bolja i brža, jer nemaš vremena za predugo ispijanje dugih kafa i redakcijske tračeve dok te kući čeka dete.

Kad postaneš mama u Srbiji, odmah si i aktivistkinja

Bila sam mnogo ljuta. Gnevna, na državu i na sve zidove u koje kao roditelj moraš da udaraš. Kako je 2006. godina bla vreme foruma a ne masovno blogova, na jednom roditeljskom forumu sam sa grupom mama, slično gnevnih, rešila da osnujem udruženje, koje bi se bavilo nama napaćenim roditeljima. Tako je nastalo Udruženje Roditelj, prvo u Srbiji koje se bavilo roditeljima, za promenu.

Zašto pominjem Roditelj? Zato što je ova priča, u koju i danas, posle 10 godina duboko verujem, deo mog identiteta, i jedan od razloga zašto, pored svega što sam u životu radila, gde god da se pojavim, ja bila pre svega mama. Ona mama koja se bori.

U tom momentu nije mi ni na kraj pameti bilo (još) da blogujem. Pokušavali smo da uđemo državi u radar, i da pokrenemo neke stvari s mrtve tačke. Napravili smo sajt Roditelj.org kasnije i VIP blog na B92. Na poslu sam se, posle povratka s porodiljskog odsustva, batrgala da stignem na redakcijsku poziciju s koje sam otišla.

A to vam je kao da trčite trku, i dok vaše kolege kreću sa starta, vi počinjete iz rupe duboke 3 metra, iskopane nekoliko metara pre starta. Tako sam se osećala.

Osećala sam i da su moji potencijali prilično neiskorišćeni u dnevnom novinarstvu, jer sam kao ping pong loptica ispadala sa terena od dečije bolesti do dečije bolesti, a međuvremenu pokušavala da opstanem u redakciji, u surovim uslovima gde uvek ima neko ambiciozniji, mlađi, na kraju krajeva, neko bez dece.

I tako sam, na nekom od bolovanja zbog deteta, sela, otvorila blog na tada popularnoj platformi blog.co.yu. I krenula da pišem. Kada sad razmislim, to je na početku bio blog iz one Varagićeve kategorije “pikila, kakila”, jer sam pisala pomalo o svemu, o novinarstvu, roditeljstvu, mom Udruženju Roditelj, čak i pesme. Bez nekog posebnog cilja. Da olakšam dušu i ostanem u treningu kada je pisanje u pitanju.

Do sjajnih stvari sam stigla, a uopšte mi nisu bile cilj

Lažu vas kad kažu da možeš da uspeš samo ako imaš cilj.

Evo, ja stigla do nekih predivnih stvari, a uopšte nisam imala cilj. Samo sam sela i počela da pišem.  I malo pomalo, ušla u blogersku – onlajn zajednicu kao Bedno piskaralo. Sećam se da sam „popila“ kritiku od tada viđenijih internet faca, kako mi ime nije dobro, jer to Bedno asocira na sve, ali ni na šta pametno. Ali, moja generacija, oni koji su odrasli na dobrim crtaćima znali su ko je Bedno piskaralo – snebljiva aždaja, koja bi da bude pisac, a nema hrabrosti niti zna koliko je dobra. I kada prestane da se brine, krene da bljuje vatru. A i mi novinari smo uvek posprdno nazivani bednim piskaralima.

Bilo je to vreme kada je blogerska zajednica u Srbiji, tek rođena, polako shvatala čemu služi blog. Vreme kada smo svi podržavali jedni druge, čitanjem i deljenjem blogova. Tek kasnije sam shvatila da je Piskaralo bio jedan od prvih blogova koji se polako profilisao kao novinarsko – aktivistički, jer sam na njemu sve više pisala o problemima struke, lošim emisijama i još lošijim novinarima, moralnom i profesionalnom padu profesije, ali i novim oblicima novinarstva, onlajn medijima i društvenim medijima.

Tranzicija od Piskarala do Maminog sveta

Na moje iznenađenje, ljudima se to veoma dopalo. Nisam lažno skromna, znam da su moji novinarski tekstovi bili dobri, pratila sam sektor zdravstva, i pisala uglavnom o ozbiljnim stvarima, raznim boleštinama, odmereno i profesionalno. Ali, na blogu sam mogla da u dahu izbacim sav jad koji me muči, sve ono što bih volela da kažem na temu koja me je izazvala, često i ono što ne bi trebalo. Bilo je i onih tekstova koji su ostajali zarobljeni u draftu, jer koliko god jezičava bila, shvatala sam da neke reči ne treba pustiti iz kaveza, za svoje dobro.

Koliko god me kolege blogeri i oni koji su čitali tapšali po ramenu, u redakciji, gde sede “ozbiljni” novinari, delovala sam im smešno.

Kakvi blogovi, kakvi bakrači! Kakve društvene mreže, od toga se ne živi, mogla sam da čujem iza leđa.

A ja sam, posle drugog porodiljskog osećala da to što živim nije novinarski put koji želim. Pokušaji da dokažem da umem da pišem (a svi su vrlo dobro znali da umem), i da nisam manje adekvatna samo zato što sam mama, iscrpljivali su me. Sedela sam u dvonedeljniku koji ni novinarski ni po onome što znam i mogu, nije mi odgovarao. U isto vreme, nije mi još ni padalo na pamet da blog može da donosi novac.  Nisam bogzna koliko ni verovala u sebe, blog mi je bio ventil za pisanje u predahu od roditeljskih obaveza i batrganja da uskladim bavljenje decom, muža koji radi po ceo dan i posao.

Ali, nekada nije toliko važno da ti veruješ u sebe, koliko je važno da neki drugi ljudi veruju u tebe.

Ali, onda se pojavio prvi oglašivač na mom Piskaralo blogu, kompanija Link group, zahvaljujući Draganu Varagiću, koji me je preporučio za taj angažman, prepoznavši u mojim tekstovima potencijal i činjenicu da sam dosta pisala o novim tehnologijama i načinima da se one koriste.  To je bila jako lepa saradnja, koje se i danas sećam, a još više svog ushićenja da ja, pišući na blogu samo jedanim tekstom mogu sa lakoćom da zaradim pola svoje novinarske plate! Pišući od kuće, u vreme kada meni odgovara i kada su deca već u dubokom snu.

Ali, ako bih morala da izaberem prelomni trenutak kada je pretvaranje bloga u posao i ključnu reč koja će me pratiti na ovom blogu, rekla bih da je to momenat kada sam shvatila da sam ja, Piskaralo stvari “Mama u pelenama”.

Naime, dok sam ja još učila o društvenim mrežama, blogovima, onlajn novinarstvu, sa manjkom samopouzdanja i stalnom potrebom da se izvinjavam što nemam formalno obrazovanje iz tih oblasti, jedan brend, tj agencija koja ga već godinama uspešno vodi, prepoznao je mene.

Pampers. Sada, posle toliko godina, mogu reći da sam ja Pampers mama.

Oni su ti koji  su, zapravo mnogo pre mene, prepoznali potencijal mog blogovanja i roditeljskih tema. Prepoznali su da ja kao mama imam toliko toga da kažem.  Započeli smo zaista divnu saradnju, ja kao neko ko je u tom momentu, zapravo dobrih osam, devet godina bio “do guše” u pelenama zaista sam mogla ljudima da pružim informacije iz prve ruke. To su doduši prepoznavali i naši prijatelji, poznanici pa čak i ljudi koje uopšte ne znam, pa su me zbog roditeljskog staža i angažovanja u Udruženju Roditelj stalno zapitkivali na razne roditeljske teme. Postala sam prava mama Saveta.

I dok sam tavorila u redakciji, palo mi je na pamet da napravim roditeljski blog. Za nas, stvarne mame, ne one savršene, koje nam svoje savršenstvo nabijaju na nos.

Taman sam razradila svoju ideju,  napravila plan, zakupila domen, dala sajtu ime, kad je život pokazao da često mi planiramo a on se smeje.

Najpre su me vratili u dnevnu redakciju,  što je značilo više angažovanja ali i više stresa na poslu. A onda je upravo u nedeljama kada sam stidljivo pokrenula Maminsvet.net stiglo saznanje da će naša porodica dobiti i petog člana. A onda su došli trudnički problemi, rizična trudnoća i boravak u bolnici, ali to me nije omelo. Pisanje za Mamin svet bilo je samo moje parčence mira, u danu koji je 24 sata bio ispunjen nezamisliivim  brojem obaveza. Tako je to kad za 6 godina rodiš troje dece, pa još rešite i da se preselite.

Mamin svet – moja platforma za vežbanje pisanja  i otvaranje duše

Kada me neko danas pita, kako je izgledalo toliko dugo voditi blogove koji nisu donosili zaradu, pored svega ostalog, a skoro pet godina vodila sam paralelno i Mamin svet i Piskaralo, ja kažem da nije bilo teško. A “fora” je da sam  zaboravila. Sve neuspehe, padove, male i velike sam potisla. Sećam se kako sam  istraživala koliko uopšte ima sličnih blogova, kojim se temama bave,  kako sam registrovala domen. I onda sam došla da otvorim Fejsbuk stranicu, naravno Mamin svet, kad, šta mislite koji veliki brend je u to vreme imao stranicu sa baš tim imenom?

Naravno Pampers. Ali, eto, iz sopstvenih grešaka se najbolnije uči.

Mamin svet je rastao organski. I anonimno

Mamin svet je rastao veoma sporo i polako. Za neke od tih neuspeha odnosno nedostatak uspeha krive su okolnosti. Za neke, samo ja.

Ponekad uspeš i pobediš, a ponekad samo naučiš. (Nepoznat autor)

Dobre tri godine, ako ne i duže, samo najuži krug mojih poznanika je znao da sam ja Mamin svet. Iz straha da će mi to u matičnoj kući biti zamereno, ja sam ovaj blog pisala anonimno, i samim tim nisam iskoristila sav taj „socia media kapital“ koji sam kao Piskaralo stekla u zajednici. Nisam se ni bavila marketingom, pa samim tim ni zarađivala od bloga. Pisala sam zato što to volim i zato što imam potrebu da pišem.

Ne znam da li dovoljno može da se vidi koliko je meni i danas važno da je Mamin svet nešto iza čega mogu da stojim 100 odsto i da budem ponosna na zajednicu koju sam stvorila. Što sam napravila mesto za mame koje nisu savršene, za mame poput mene. Ne one sa naslovnih strana ili lokalnog parkića, savršene, što sve stižu i baš u svemu i uvek uživaju. Što vode decu na 150 aktivnosti, kuća im blista, sjajne su na poslu a stignu i da sa decom svakog dana urade nešto kreativno.

Roditeljstvo nije trka. To je jedno od naših najlepših putovanja. Zato ne zaboravite na njemu da uživate, dok se rađate i rastete kao mama ( i tata ;).

Valjda baš zato što je rastao polako i organski, i polako zadobijao poverenje vas dragi čitaoci, ali i brendova, odjednom je sve došlo na svoje mesto. Kolege iz agencija su počele da me predlažu za saradnju s brendovima, koji su takođe stekli poverenje u ono što pišem i način na koji vodim ovaj blog. Doživela sam sjajna iskustva, upoznala fenomenalne ljude, obogatila svoj život na mnogo načina. Za ovih šest godina, spisak kompanija s kojima sam sarađivala je dosta veliki i ponosna sam na te saradnje.

I na to što sam odolela bilo kakvim kompromisima – pišem o stvarima koje sama koristim i volim, ne pričam bajke i odbijam saradnje s brendovima iza kojih ne mogu imenom da stanem. Jer, na kraju dana, daleko mi je važnije šta ćete mi vi reći, nego neko kome je posao da svoj proizvod proda. Poverenje i kredibilitet se teško stiče a lako gubi, i to je zapravo prvi aksiom ovog posla, koji svako ko želi da živi od blogovanja ne sme da zaboravi.

Kako sam promenila posao, i kako je blog Mamin svet promenio moj život

Sa jednog divnog snimanja, za www.slarafia.rs

Jedna od najboljih odluka koju sam donela je da posle 12 godina ostavim redakciju i potpuno promenim karijeru. Do tada sam prikupila prilično znanja o marketingu i savladala pisanje sadržaja za web. Svo to učenje se isplatilo i dobila sam mogućnost da se bavim novim, divnim zanimanjem, koje volim i koje u jednom spaja stvari u kojima uživam. Iako sam posle Večernjih novosti, imala i dobrih i loših poslovnih izbora, na svakom mestu sam jako mnogo naučila, a to je valjda najvažnije. Svaki posao je vodio sledećem, još boljem. I za svaki od njih, ovaj blog je bio moja najbolja preporuka i CV.

Tako se desilo da me zahvaljujući blogu, agencija New moment pozove da radim kod njih. Odakle me znaju?

Pa njihov klijent je – Pampers 🙂

Tako sam ja dobila ponudu iz snova, da radim sjajan posao u odličnom timu i to pola radnog vremena!

Nisam mogla da verujem da mi se to dešava. Uz to, za razliku od novinarske redakcije, u mojoj novoj kući ne samo da im ne smeta što sam blogerka, već moj drugi deo radnog dana ohrabruju i za mene navijaju!  I to me čini jako srećnom, jer mi daje priliku da maksimalno uživam u svom poslu i svom radnom danu, bez obzira što zna da se otegne i protegne na ceo dan.

Možda sam vas ugnjavila dragi prijatelji, ali eto, imala sam potrebu da vam napišem ovo. Pre nekoliko dana mi se desilo da mi je jedna čitateljka prvo poslala SMS a onda me zvala, da proveri jesam li stvarno osoba od krvi i mesa 🙂 Čitala je tekstove, našla neke super korisne savete i utehu, pa je htela da mi zahvali. Ulepšala mi je dan, ma, celu nedelju!

Ako želite da blogujete ili da vam posao bude blog

Eto, to sam ja, tako je nastao i zato postoji Mamin svet. I donosi mi neizmernu radost, i omogućava mi da sa svojom decom i mužem uživam u svakom danu, da budem svoja i biram s kim ću da sarađujem. I želim još više, još lepše. Pišem knjigu. Kompanije me zovu da im pišem razne sadržaje ili vodim naloge na društvenim mrežama. Radim ono što obožavam. I svega toga ne bi bilo da nisam sela da vam napišem koju rečenicu i savet.

Zato hvala vam, neizmerno!

p.s.

Ako među vama ima onih koji bi želeli da se okušaju u pisanju bloga, ili žele da im pisanje bloga (ne nužno naravno roditeljskog) bude posao, možete mi se slobodno javiti na info@maminsvet.rs.

Za kraj, tu je slajdšou prezentacije sa Blogopena. Da začini priču, ako ste uopšte izdržali i stigli do kraja.

Ljubim vas i pozdravljam,

Angelina