Jedino bez čega nisam želela na porođaj

Kada god se negde u društvu povede priča o porođajima, a povede se često, moj muž se ponosno isprsi i kaže  – mi smo se zajedno porodili. Da ne govorim o tome da je decu u nekom periodu nabedio da ih je ON rodio, pa sam muke imala da dokažem da sam biološki superiorna i da samo ja mogu da rađam, mada su oni plod zajedničke ljubavi.

Svako ko se porađao zna da to nije baš tačnom, ali je meni beskrajno slatko, jer vidim koliko mu je važno što smo bili zajedno tata. On je prvi video decu, on je bio moja najveća (i uglavnom jedina) podrška tokom tih nimalo lakih sati.

Ovaj tekst bih mogla da posvetim tome da vas naširoko ubeđujem kako eto baš treba da povedete muža na porođaj, jer je to eto super. I potpuno IN u normalnom svetu. A ja to, kao ni za mnoge druge stvari oko kojij se gloži vaskolika internetsko roditeljska zajednica, poput dojenja, dupka, pelena, batina i ostalo, ne želim da radim.

Želim da vam napišem naše iskustvo i zašto smo nas dvoje rekli Da tati na porođaju. Pa, kome se dopadne, dopadne 🙂

Odluka o prisustvu na porođaju

Tokom prve trudnoće, pre skoro 13 godina, dokoni i puni iščekivanja, pričali smo na razne teme, strahovali i brinuli se zajedno. U razgovoru je iskrslo da moj dragi Milanko želi da prisustvuje porođaju. Meni je to zvučalo kao melem na ranu – posle svih strahova koje sam imala u vezi sa sami porođajem, uslovima u našim bolnicama, posle svih horor priča koje sam čula, zaista je bajka za moje uši bilo da čujem da će moja ljubav biti sa mnom, i da ću barem tako imati situaciju pod kontrolom.

Verujem da on nije bilo raspoložen da proživimo zajedno iskustvo porođaja, da ga ne bih pritiskala, jer sam želela da budem u potpunosti koncentrisana na sam porođaj, a ne još da mislim da pritiskam muža da bude sa mnom i da još tamo gledam da mi ne padne u nesvest – šala mala, ne znam zašto novinari stalno naturaju taj mit o padanju u nesvest, kao da ništa drugo nemda se napiše na ovu temu osim ovog glupog izgovora.

Nedavno sam na stranicu mog Udruženja Roditelj okačila ovaj tekst sa Blica, u kojem se navodi da jako malo očeva prisustvuje porođaju, delom jer retko gde van Beograda postoje uslovi za to, a dobrim delom jer prosto – nema interesovanja. I ostah zapanjena komentarima, kako njima ne treba muž na porođaju, šta će im on da o njemu još brine, nije im ni palo na pamet niti su želele i sve u tom stilu…

Nisam pojma imala da su nam muškarci tako svileni a žene tako stamene. Jebi ga, ako ne može da bude sa mnom i da me podrži u momentu kada mi je to najviše potrebno, kada će?

Setih se da sam već pisala na ovu temu, dosta oštro i emotivno, na mom pokojnom Piskaralo blogu. Pa da vas ne gnjavim tim tekstom, preneću samo jedan deo, namenjen muškarcima, ako su oni ti koji „zatežu“ oko porođaja:

A koji su to razlozi zašto svaki od vas dragi budući očevi i očevi treba da bude prisutan kada se rađa njegovo dete?

Zašto vam je strana ideja prisustva tamo gde se rađa vaše zajedničko dete sa ženom koju volite, čega se toliko plašite? Zašto je ta „žrtva“ tako velika? Šta ćete to videti što je tako strašno i nije za vaše oči?  Krv, dobro, nekad malo više krvi, suze žene koja je u bolovima (ne mogu vam ni posle tri porođaja reći koliko porođaj boli, da je taaako strašno ne bi ga bilo tri puta :),  trzaji dok ti je celo telo napeto i u bolovima,  bespomoćno telo voljene žene „privezano“ CTG-om za krevet, polni organ koji se potpuno  transformiše da bi kroz sebe istisnuo život?

Onaj život koji je nosio devet meseci, koji je želeo, čuvao siguran u materici, onaj zbog kojeg trpimo grozne mučnine, hormonske ispade i udare (izvini dragi mužu), neprijatne i neprijatnije preglede kod ginekologa, ubadanje iglom na nedeljnoj bazi, kljukamo se hormonima i tabletama, pijemo vitamine i hranimo se na silu zdravo, bacamo cigarete i radimo sve što smo čuli da se „valja“. Onaj zbog kojeg trpimo poniženja u porodilištu, oćutimo i kad ne bi trebale. Onaj zbog kojeg ne spavamo noćima, budimo se na svaki trzaj, provodimo 24 sata dnevno izigravajući pokretnu mlekaru (često pritom trpeći bolove, i svakako večite sumnje “ da li imam dovoljno mleka“), trpimo opet užasan udar hormona,  večitu grižu savesti da nismo dovoljno dobre majke, potpuno se menjamo fizički i psihički i NIKADA više ne spavamo mirno, jer smo majke.

Šta tačno od toga nije za vaše oči?

• To je VAŠE zajedničko dete. Vi ste jedan od roditelja i imate apsolutno prava da budete tu u momentu kada se vaše dete rađa. Nema tog baje koji neće pasti na pozadinu u susretu sa 3,4  kila čiste ljubavi. Verujte, pitajte mog muža <3
• Pomodarstvo, hir, diktat zapada? Možete to nazvati kako hoćete, ali činjenica da se vaša baba porađala držeći se za merdevine dok je deda bio ko zne gde opijajući se ne znači da i mi moramo tako, zar ne? Eh da je sreće da se ugledamo na taj grozni Zapad pa da nam porodilišta ne budu sterilne socrealistične spavaone sa lošom higijenom i osobljem koje radi kao po kazni…
• Seksualni život. Moram da vas razočaram, seksualni život će vam biti užasan, bez obzira da li ste bili sa ženom u porodilištu ili ne.  Dok budete menjali pelene, ljuljali, uspavljivali, masirali stomake, kupovali 101 sitnicu koja stalno fali, brojali ukakane pelene i brinuli se da li je beba gladna, jedino o čemu ćete maštati je krevet. Ali ne za seksualne igrarije, već za malo  zasluženog sna. Šta će dalje da bude, zavisi samo od vas dvoje
• Žena sama rađa dete. Da, niko je ne porađa, nemojte previše zasluga pripisivati sebi ni vi ginekolozi ni vi očevi. Ona mora da izgura tu bebu. Ali joj je potrebna vaša pomoć. Podrška. Bodrenje. Razumevanje. Ruka u ruci. Ili samo na Kosi.  Mene je moj muž tešio, bodrio, grlio, ljubio, zabavljao čak, igrao se sa infuzijom, pa mi u jednom momentu odvrnuo do maksimuma tečnost koja izaziva kontrakcije, da sam mogla da  skočim sa stola, udavila bih ga. Bilo nam je zabavno, sva tri puta, i pitanje prisustva se uopšte nije ni postavljalo, i skoro pa mi je najveća briga svaki put bila da li će i on stići, toliko mi je sigurnosti ulivao.
• Zašto sigurnosti? Čega  se ja to mogu na porođaju plašiti? osim onog očiglednog – bola, straha za zdravlje i život, i svoje i deteta?

Zato, ako niste imali privilegiju da se zajedno porađate, teško mogu da vam dočaram tu tremu kada sam shvatila da me ostavljaju u bolnici da se porodim po treći put, a moj muž je bio na poslu, na drugom kraju grada. U tom momentu najveća briga mi je bila da ne uđem u porodilište bez njega. Kakvi epidurali, kakvi doktori preko veze, kakvi bakrači. K’o  da ne znam da izguram bebu bez njega, božemeprosti.

I rodili smo je. Zajedno.

Zašto mi je bilo važno njegovo prisustvo

• Osećala sam se sigurnije

Ako ste ikada bili na porođajnom stolu u bilo kojem domaćem porodilištu, onda vam je jasno da koliko god se spremali, na žalost, ceo proces je uglavnom van vaše kontrole. Njegovo prisustvo mi je ulivalo više nego potrebnu sigurnost. Ja sam kao svaka buduća mama štreberka, pre porođaja išla na pripreme i vežbe, znala koja je faza porođaja sledeća i šta moje telo očekuje na putu do bebinog rođenja. Ali pravu bazičnu sigurnost u sebe, svoje telo i sposobnost da se porodim uprkos strahu, dao mi je moj dragi.

• Osećala sam se bezbednije

Kada pomislite na porođaj u normalnom svetu, pomislite na divno okruženje prilagođeno ženi, gde je sve podešeno da budućoj mami bude lakše. U Srbiji pomislite na neljubaznost i dreku, ostavljanje bespomoćne žene na stolu bez nadzora, nemar i tretiranje za štalu a ne za porodilište. Moram vam reći da je to bio moj najveći strah, veći i od straha od bola, za koji sam se pripremala na vežbama za porođaj.

Srećom, ništa od toga zaista nisam doživela ni na jednom porođaju, a ubeđena sam da to kako su se prema meni ponašali u porodlištu itekako ima veze sa mojim namrgođenim bradonjom spremnim da bije onoga ko popreko pogleda mamu/bebu. POtvrda toga je i da posle bajnog tretmana na porođajima, u sobama sam doživljavala neprepričljive budalaštine, na koje onako nafilovana hormonima nisam ni umela da reagujem, pa sam se posle jela što nisam bila otresitija.

Dakle, osećala sam se bezbedno pored njega.

• Želela sam da to proživimo zajedno

Onako kako mi shvatamo brak i zajedništvo, kako je prirodno da i lepe i lake i tužne i teške stvari prožibvljavamo zajedno. Momenti rađanja naše dece bili su teški s jedne strane (jer žena čini se nikada nije bliža smrti od tog momenta) i naši najlepši u životu, s druge strane. MOgućnost da se nemo pogledamo dok nam suze kaplju niz obraze, nesposobni da kažemo bilo šta smisleno, za mene je iskustvo za ceo život. Puta tri.

• Bilo nam je zabavno

Znam da ćete možda prevrnuti očima kada ovo pročitate, ali on mi je prekratio sve te sate iščekivanja, on je sa mnom brojao kontrakcije i vrebao priliku kada ih nema da ćaskamo. Na prvom porođaju sam imala epidural pa sam mogla da se zaista zabavljam, čak i dremam, a porođaj je trajao bukvalno ceo dan, pa mi je mnogo značlilo što je tu da ubijemo vreme i da se smejemo zajedno.

Na prvom je, neiskusno, došao bez hrane i pića, pa se na kraju, pred ponoć nije znalo da li je više gladan i zanemoćao on ili ja. Kasnije je iskusno sa sobom nosio sve što mu treba za porodilište, čak se toliko opustio da je izigravao babicu u sali. Jednom prilikom na drugom porođaju je odvrnuo infuziju u kojoj je bio lek za kontrakcije. Nije mu ništa bilo čudno dok nije video da sam poplavela od bola jer su se sve kontrakcije spojile u jednu. Sada mi je smešno, ali tada sam htela da ga udavim, imala sam samo problema da ga dohvatim 🙂

Porođaj je da se deli sa najvoljenijima

Za mene, najvažnija osoba na mom porođaju nije bio doktor, već moj muž. Dobro, i babica. Doktor je na prvom porođaju sjajno odradio posao, ali odradio bi ga i neko drugi. Na trećem, stajao je sa strane i govorio „Bravo Angelina, hajd sad požuri“. Babice su uglavnom bile sjajne, a muž, muž je bio odličan. Pomagao, bodrio, ljubio, zasmejavao,  očitavao CTG. Bio sa mnom. U svemu.

I mogu da razumem ako neko ne može ili ne želi da ta osoba od poverenja, taj čovek bude njen partner. Ali, neka bude neko – mama, tetka, drugarica. Jer, suviše je emocija tu da bi ih proživeli sami. Vrede da se dele. Reći ću još samo o ovo u „odbranu“ našeg izbora:

Porođaj je predivna, čudesna, nekada vrlo teška, neizvesna i dramatična stvar. Ali, ako ne možeš da napraviš taj jedan mali korak, u nizu mnogo drugih koraka i žrtava koje roditeljstvo podrazumeva, koji ćeš mi onda? Kako i kada mogu da očekujem poverenje, ljubav, sigurnost i podršku? Ako ovo mogu sama, onda sve mogu sama. Nemam nameru da se porađam četvrti put, ali bih svakako znala bez koga ne bih na porođaj, ni u ludilu!