10 STVARI KOJE SU ME ODUŠEVILE U PERTU
Kako prolazi vreme i mi se sve više privikavamo na život u Australiji, menja se i naš odnos prema ovoj zemlji, ljudima koji žive ovde, postajemo svesniji zašto je australijski mentalitet takav kakav jeste i kako sredina oblikuje ljude. Pitamo se pritom, kako će ta sredina uticati na našu decu ako ostanemo ovde i koliko je to dobro ili loše.
Ipak, sve ono što sam napisala prethodnih godinu i po dana u postovima na Instagramu i Fejsbuku a tiče se stvari koje su nas oduševile u Pertu, i dalje stoji, pa sam rešila da sve to u obliku jednog blog posta sačuvam na Maminom svetu. Nadam se da će vam prijati ovaj izbor od 10 stvari koje su nas oduševile u Pertu.
1. PLAŽE
Ne znam kako da vam objasnim, ali plaže u Pertu zaista oduzimaju dah!
Posebno volim što na Plažama Perta nema kafića, nema buke, gužve, gaženja preko ljudi da dodješ do mora. Jedino City Beach i Scarbarough su maalo urbanizovanije i tu dolaze uglavnom mladi. Ulaz je svuda besplatan, kao i parking.
Posebne su plaže gde možete da dodjete sa svojim kučetom, kao i one gde možete da surfujete ili kite surfujete.
Jupi za plaže! Još uvek me preplavi onaj osećaj kada sam kao mala satima noću bila budna i brojala tunele, čekajući da ugledam moooore.
2.KLIMA
Sa 147 sunčanih i 121 delimično sunčana dana godišnje, Pert je visoko na listi gradova sa najviše sunca. I ne samo to, klima je blaga, mediteranska- zime su blage i bez snega, leta topla i suva, ali nema mnogo vlage u vazduhu i stalno pirka vetrić. Milina!
Moram vam reći da mi uopšte ne fali sneg i da mi ova klima odgovara skroz. Jedino je čudan taj Božić sa 30 stepeni, Deda Mraz u kupaćem i Sveti Jovan bez mraza, ali navići ću se. Jednom.
3. PRIRODA
Znate da je naša petorka veliki ljubitelj prirode i da smo prokrstarili Srbijom uzduž i popreko. Zato ovde nemerljivo uživamo u fenomenalnoj prirodi, a nismo još ni pošteno zagrebali australijske predele. Oduševljava me što se ovde o riorodi mnogo više vodi računa, pa su tako predgradja u Pertu bukvalno posadjena usred rezervata, šuma, močvara i zaštićenih predela. Ovde je sasvim normalno da vam je ogradjeni rezervat preko ulice, ili barem jezero il’ močvara. A ako nema baš ništa od toga, mora biti park ili drvored. Čak i na većini kružnih tokova je drvo u sredini.
Obale su priča za sebe, pisah vam već, plaže divlje i neiskvarene, a na nekima ćeš platiti kaznu ako uzneš kamen ili školjku!
jug je fascinantan sa prašumama eukaliptusa i predivnim divljim obalama, a i to smo samo zagrebali, a jedva čekamo da krenemo ka severu.
O fauni ću, hm, neki drugi put, za sada smo videli kengure, red back paukove i zmiju uživo, ostale karakondžule i ne moramo 🙂.
A sve ovo o čemu vam pišem je grad Pert i oko njega, a Australija je jedna ogromna, predivna, divlja zemlja u kojoj ljudi imaju daleko veću svest o tome da čuvaju šta im je Bog dao…Nego, jel vama neka prirodna lepota Australije na bucket listi?
4. OSMESI
U momentima kada smo iščekivali vizu, shvatila sam da su svi moji mehanizmi odbrane popustili – nisam mogla više da živim i hodam medju ljudima koji su u dubokoj depresiji, medju tužnim licima i usahlim očima. Vezivao mi se stomak u čvor kada bih ujutru ušla u autobus idući na posao.
Nisam mogla više, iako sam s godinama sagradila svoj balon od sapunice kako bih sačuvala zdrav razum.
I ako me pitate šta je ono što pravi najočigledniju razliku izmedju ljudi na ulucama Beograda i ovih u Pertu, to je osmeh. Svuda oko vas su nasmejani i zadovoljni ljudi.
Lakoća života, uživanje i easy- going kao životni stil, ljubaznost prema neznancu, opuštenost ( koja nekada zna da me nervira jer su u mnogim segmentima preopušteni za nas izbegličko sankcijsku decu s Balkana). Ljudi su ovde nasmejani. I to prija. O, kako prija!
Drugo, naši mali ljudi su ovde puuuno nasmejani a to nam je najvažnije. Nije im falilo osmeha ni u Srbiji, ali kada se smeješ dok je ostalima oko tebe loše, gorak je to osmeh.
Volela bih da takve osmehe i tu lakoću postojanja vidim na srpskim ulicama jednom, zaslužujemo to.
5. SISTEM
Možda ovo zvuči čudno, jer sistem i pravila uopšte asociraju na rigidnost i obaveze. Ali meni ovde ove reči znače da konačno živim u pravnoj državi gde se zakoni poštuju, gde lopovi idu u zatvor a umobolni se leče, a nisu na vlasti. Gde imaš pravila i ako ne igraš po njima kazna je ista za sve.
Dobar deo razloga za naš „beg“ iz Srbije ležu u tome da smo se umorili od toga da zakon važi samo za neke, a najčešće je mrtvo slovo na papiru, i moćnima služi za šegu, da pravila postoje uglavnom da bi se izvrdavala, da smo pred službenicima raznih fela manji od makovog zrna iako njihovu platu, do poslednjeg dinara plaćamo mi, niko drugi.
Ovde sistem funkcioniše i pravila se poštuju i to je vidljivo na svakom ćošku: ako je ograničenje na auto putu 100, svi voze 100, ako ti ističe vozačka, oni ćete podsetiti na to, a ne čekati da te „ukebaju“ i pišu kaznu, ako piše da je park zabranjen za pse a ti dovedeš tvog, „popićeš“ 100 dolara kazne, kako god se zvao.
S druge strane, primećujem da je bitisanje u uređenom sistemu i život „by the rules“ formirao mentalitet i razmišljanje ljudi, koji polako ali sigurno ne umeju van sistema da funkcionišu i ne znaju da misle „out of box“. To je druga strana medalje, koja nama, sveže istreniranim da smo kadri „stići i uteći i na strašnom mestu postojati“ iz države koja to nije, već se samo igra države, još ne smeta .
Ne mari, nama, napaćenim balkanskim dušama, kojima je muka od „FT1P“ i dovijanja da iščivijaš teško stečena prava, ova zapadnjačka uređenost, pravila i sistemi nevidjeno prijaju. Osećam se kao građanin a ne podanik (iako defakto, kao imigranti sa studentskom vizom suštinski a ni formalno nismo punopravni građani, ali o tome drugom prilikom).
6. PUTEVI
Pisala sam vam već da je Pert jaaako razudjen grad. U prečniku uz obalu ima 200 km! Kao da do Niša malo skokneš ako hoćeš s kraja na kraj grada! Ja do fakultetskog kampusa putujem 50 km tri puta nedeljno 🙃. Sa tako puno prostora, naravno da su im putevi široki i lepi. Ali ljudi, posle nazovi auto-puta u Srbiji, veleslaloma po beogradskim ulicama i rizika po sebe i druge na batajničkom drumu, vožnja po ulicama Perta je banja!
Trake su široke, signalizacija perfektna i skoro svuda osim najmanjih sokaka, imaš po dve, tri trake u smeru. Još su i fizički razdvojene.
Ograničenja su razumna, pa čak i u predgradjima nije neobično da je ograničenje 70 ili 80. Svuda, bukvalno svuda su kružni tokovi, još kad vidim da he usred kružnog toka drvo, milina jedna 🙂
Meni je vožnja tek u Australiji postala uživamje, u Srbiji mi je bila nevidjeni stres. Ovde se zbog razdaljina mnogo vremena provodi u kolima i tačno bih flipnula da imam srpske puteve ovde.
Ali avaj, s obzirom na to da Australijanci nikada nisu morali da se kale i vanljudskim naporima se probijaju kroz šumu onih koji ne poštuju nikakva pravila u vožnji, niti da bar jednom iskuse ludilo kružnog toka na Slaviji, dakle nesuočeni sa tim izazovima, oni s loši, ne, uglavnom katastrofalni vozači. Ali, mora nešto i da nas nervira zar ne?
Na slici je put za jug Zapadne Australije, za Albany. Puteljak koji je usred ničega, i na njemu je sve vreme ograničenje 110, a dobrim delom i drvored sa obe strane, pa i po najvećoj vrućini voziš u hladu. Asfalt je naravno, perfektan…
7. SLOBODA
Možda je ova reč prejaka za ono što želim da vam ispričam i nije zapravo previše vezana za to gde sam sada, već gde sam bila.
Prethodnih osam meseci je bilo teško, svaki dan je mali pad i dizanje nazad, voziš po emotivnom rolerkosteru koji ispituje temelje svega onoga što jesi i što si bio prethodnih 40 godina.
Ali uprkos svemu tome, ja se osećam slobodno, nesputano i rešeno da živim život punim plućima. Osećam se kao da sam pobegla iz kaveza.
Bukvalno.
U Srbiiji, čak i kada nisam dozvoljavala da me politička i ekonomska situacija, ratovi, sankcije, nemaština, glad, negativnosti svuda oko nas poremete, opet sam bila u kavezu, onom koji smo dragi M i ja napravili da sačuvamo nekako decu i sebe.
Taj kavez te ne štiti od malogradjanštine, pogleda, lekcija kako treba život da se živi, saveta koje nisi tražio i komentara koji vredjaju ili tebe ili inteligenciju.
Ovde svi učimo da živimo život ne obazurući se šta drugi misle o tome ili šta rade. Da je o.k. da se oblačimo i izgledamo kako mi mislimo da treba a ne kako “selo” misli.
Ovde je toliko različitih ljudi, nacija, religija, boja, da zapravo niko se neće osvrnuti, komentarisati, pridikovati. Vidim kako se i deca polako oslobadjaju tih stega, kako prestaju da misle o tome šta će drugi ljudi pomisliti/ reći kao o vrhovnom kriterijumu za sve.
Sloboda.
Prija.
Jer kad nanjušiš slobodu, kad shvatiš da nebo nema plafon, onda zaista možeš da rasteš.
8. ODGOVORNOST
Mi smo toliko dugo živeli u zemlji koja samo liči na državu, ali nema nijedan atribut države, da mene zaista i dalje oduševljava kada je nešto onako kako slovo zakona nalaže.
Ali ne samo to, već kada kao građanin prepoznaš da se neko domaćinski odnosi prema tome što se zove država, kada vidiš gde ide porez koji plaćaš, onda nemaš problem da taj porez platiš. Tako se valjda osećaš kada si građanin.
I ovih dana me boli, jako, kada vidim šta rade našem Beogradu, kako ga oru i cepaju na komade, bez imalo pijeteta prema tradiciji, i poštovanja prema starinama koje su preživele i Turke i Austro-ugare i razne pošasti, ali neće halapljivu i bezobzirnu vlast. Kako cepaju dušu grada, kako brišu uspomene generacija, kako pneumatskim čekićima čereče ono što je samo biće našeg lepog grada i zemlje.
I ne mogu da ne poredim sa situacijom ovde, gde je grad star tek dva veka i gde se iz petnih žila upinju da sačuvaju svako drvo, svaki zid fabrike ma koliko nevažna bila, svaku banderu.
Gde ulice imaju rasvetu i trotoare samo s jedne strane, jer nema potrebe rasipati se kada je s jedne strane dovoljno, osim u centru grada i uz reku, gde ljudi jedino šetaju.
Gde staru fabriku za preradu kitova pretvore u turističku atrakciju, gde je zabranjeno izneti čak i polomljenu granu eukaliptusa iz Doline divova, jer je drveće zaštićeno, gde je na nekim plažama zakonom kažnjivo da iznosite kamenje ili školjke.
Na svakom koraku vidiš da se ozbiljno mislilo o onome što je rađeno, da grad i njegov krvotok ne služi da bi neko dobijao na tenderima, talio se i bogatio bez mere, već da se odluke oko onoga što se tiče svih donose imajući u vidu dobrobit makar većine.
Odgovornost – prema građanima, prema prirodi, prema precima i istoriji. To je ono što me ovde kupuje svakog dana. Ima i ispita na kojima su debelo pali, kao zu slučaju Aboridžini, ali tome ću se posebno i s dužnom pažnjom posvetiti.
Ovo je slika iz Kings parka, najvećeg unutrašnjeg gradskog parka na svetu. Usred centra grada! Tu se nalazi i čuveno drvo baobaba, koje je prevezeno 3.200 km da bi ga sačuvali i da bi nastavilo život u ovom parku!
9. BICIKLISTIČKE STAZE
Moj dragi M je zaljubljen u rekreativnu vožnju bicikla i poslednjih godina je po Srbiji prelazio ne hiljade kilometara tokom jedne sezone. Svaki put kad krene od Batajnice batajničkim drumom, ja sam strepela da li će ga pokupiti neki kamion ili autobus i da li će mi se vratiti u jednom komadu.
Zato nismo mogli da dodjemo sebi kada smo videli koliiiko biciklističkih staza ima u Pertu, kako su odlično označene i kakvo je zadovoljstvo ovde biti biciklista. Bilo da voziš stazom koja vodi pored auto puteva, ili uz obalu okeana, ili pak uz obale Swan river ili Canning river, ili da ideš na istok, u brda, vožnja biciklom u Pertu je bezbedna, prostrana i fenomenalan doživljaj.
Sada Aleksa konačno može da vozi s tatom, a ja da odahnem jer znam da idu da uživaju, a ne da stavljaju glavu u torbu.
10.RAZNOLIKOST
Sasvim sam sigurna da u Pertu živi više od 100 nacija. Dok hodate ulicom čućete toliko različitih jezika, videti ljude sa bukvalno svih strana sveta, videti sve boje i nijanse kože, čuti bezbroj akcenata engleskog.
To ti umnogome olakšava ako si imigrant, jer vidiš na hiljade ljudi koji su došli tu, kao i ti i pokušavaju da se uklope. Koji traže nešto drugačije i bolje u svojim životima. Lakše ti je da uskočiš u taj veliki brod.
Niko ti se neće smejati, ni tebi ni deci ako tvoj engleski nije savršen. Štaviše, s obzirom na to da većina Ozija govori samo engleski uvek i svuda izražavaju divljenje nama koji govorimo još neki jezik osim svog.
I taj sudar kultura, nacija, taj “bosanski lonac” ljudske raznovrsnosti znači da su naša deca izložena drugačijem razmišljanju i da se navikavaju da misle izvan granica samo svoje nacije, samo svoje vere, boje kože, kontinenta.
A to je neprocenjivo.
Ako odlučimo da se vratimo u Srbiju, izmedju ostalog, ostaće nam te ideje usadjene u naše poimanje sveta i poznanstva sa najrazličitijim ljudima.
Ovo su samo neke stvari koje nam život u Pertu čine lepšim, lakšim i bez manje stresa. S druge strane, ima stvari koje me nevidjeno nerviraju, a o nekima, poput australijskog školovanja ne znam šta da mislim, ali na koje moram da se priviknem ako želimo da živimo ovde na duge staze i pisaću vam jednom i o tim stvarima. Ali, kada se sve sabere, zahvalni smo jako na prilici da zahvaljujući studentskoj vizi za Australiju, bar neko vreme živimo na drugom mestu i uživamo u svakodnevici ispunjenoj normalnošću koja nam je taako dugo nedostajala.
3 comments
Pre dvadesetak godina maštala sam o Australiji…gledala Nestašne godine <3 <3 <3…sada čitajući tvoje tekstove osetim istu onu „nostalgiju“ da ne kažem da mi se plače kad vidim šta sve nudi a ja ovde ostala…
Kog ova klima ne bi odusevila, mogu samo da zamislim zalazak sunca, lagan vetar, topli napitak. Raj.
Predivno je zaista, pogotovo u Pertu. Klima je fenomenalna 🙂