Australijski dnevnik, treci deo, prizemljenje

Moja ideja je bila da se drzim hronologije u opisima ove naše australijske avanture. Da zapisujem onako kako dolaze misli, osećanja, različita iskustva kroz koja prolazimo od kako smo se odselili za Australiju. Da opišem kako smo se odselili za Australiju i šta nam se sve dešava.

Ali, prestižu me događaji, jaki utisci počinju da blede, a ja ne stižem da ih stavim na papir. Zato sam rešila da kada god imam vremena upisujem fragmente koje ću sklopiti u celinu, iz dva razloga. Da napišem ponešto što bi drugima u sličnoj situaciji bilo potencijalno korisno, a na žalost (ili sreću, nisam više sigurna) puno vas mi se javljalo s pitanjem kada ću pisati jer i njih čeka selidba u inostranstvo ili o tome intezivno razmišljaju.

A drugi razlog je da olakšam sebi, jer sam tokom ove tromesečne pauze, u kojoj mi je život postao vrteška dana, događaja, osećanja, uzdaha i osmeha, plača od sete i plača od smeha, promena raspoloženja i preispitivanja, shvatila da meni pisanje nije samo profesija.

Mene pisanje leči. Bukvalno.

Ove redove pišem u pauzi, pokušavajući da razbistrim mozak od računovodstva i finansija. Ko me imalo zna, potpuno mu je jasno da smo računovodstvo i ja ko pile i sise takoreći. Ali avaj, za mastera iz marketinga se podrazumeva da zna osnove biznisa, ekonimije i računovodstva, pa tako ja, u ekipi sa još troje Indijaca (mislim da sam jedina Evropljanka na našoj klasi), bistrim tokove keša, dugove i krivulje rasta. EDIT: izbistrili, dobili solidnih 70 odsto. Razbijamo ovu ekonomiju, majke mi 🙂

Ako me neko pita (a svi me iz Srbije uglavnom to pitaju), kako sam i da li nam se dopada ovde, mogu samo da mu kažem: ne znam. Nemam pojma gde sam još. 

Odlično sam.

Za nekoga ko je izvrnuo život naglavačke.

A to što mi je teško i što 10 puta dnevno pomislim da smo moj Miki i ja potpuno ludi što sve ovo radimo u četrdesetoj, bez da nas je iko prislio, govori u stvari samo da smo normalni imigranti u normalnoj zemlji koji prolaze normalan put koji uglavnom prolaze skoro svi od momenta kada slete na aerodrom.

Kako smo sleteli na Mars

A kada smo to popodne, nas šestoro sleteli na aerodrom u Pertu, posle 18 sati leta (što je ubedljivo najbrža linija koja postoji na relaciji Beograd – Pert), nas petoro smo se osećali kao da nas je neko spustio na Mars.

Onom letilicom kojom su navodno Ameri sleteli na Mesec.

Bukvalno.

Malo zbog vremenske razlike od 6 sati, malo zbog toga što je krajolik potpuno, šokantno drugačiji, što je rastinje malo mediteransko, malo pustinjsko, a najviše svoje.

Što su naselja lepa, skockana, sa divnim uređenim kućama, bezbroj parkova i igrališta, što je nekako divljina očuvana i konzervirana u sred grada.

Što nas je Pert zapljusnuo svojom širinom i razuđenošću, svojim okeanom, rekama, močvarama, šumamama, širokim ulicama, svojom lepotom u kojoj sve ima mesta, svojim odrazom u ogledalu, gde je sve, od vožnje ulicom do načina kako se otvaraju vrata, suprotno od onoga u Srbiji.

Uz nezaobilazni šok zbog vožnje levom stranom, koja je u nama izazivala anksioznost i nelagodu dobrih nekoliko nedelja.

Ali, čovek je čudna životinja, ponajviše zahvaljujući svom mozgu. Posle dva, tri meseca ovde, vozimo kao da nikada nismo ni vozili desnom stranom.

Na pokretnim stepenicama uredno stojimo levo.

Milion puta dnevno kažemo hvala, izvolite, molim, jer sve manje od toga je ovde  nepristojno.

Čudo normalnosti

Prestajemo polako da se čudimo:

• ljubaznim neznancima
• strpljenju u saobraćaju i  potpunom odsustvu upotrebe sirena
• tačnosti prevoza (koji je suštnski jako loš, ali je tačan)
• lakoći kojom se završavaju administrativne stvari
• lakoći kojom se rešavaju svi tvoji problemi kao kupca
• načinima na koji ti ljudi izlaze u susret
• osećaju da si u normalnoj zemlji, u kojoj postoji država i sistem, uređenost i lakoća postojanja

Ne mogu sada ni da se setim svega što doprinosi da se osećamo kao da smo pali s Marsa. A tužno je što je to zapravo civilizacijski minimum, ni na šta manje ne bi trebalo da pristane niko. Nigde na svetu.

Ovde smo došli usred Australijske zime. Što znači da je ujutru od 4,5 do 10 stepeni, preko dana dobaci i do 20, a uveče opet zahladni, Ova zima je kažu jedna od hladnijih i bilo je puno kiše. Kao maj u Srbiji, tako nekako. Ali ja sam se bogami smrzla propisno, valjda je moj deo jetlega bio aklimatizacija.

Kada su prvi dani prošli, mi po prvi put umočili noge u Indijski okean koji je nekoliko minuta kolima od kuće moje sestre, kada smo se iole naspavali i ispričali sa sekom, zetom i njhovim klincima, u glavi je počelo da nam zuji:

Jebote, šta sad?

Nismo došli na odmor, tako da nismo ni mogli da se opustimo, jer u glavi ti je milion pitanja: odakle krenuti? Upisati decu u školu, prijaviti se na sopstveni fakultet, tražiti posao… Sve to odjednom.

Prve nedelje su prošle kao u magnovenju. Zaista ti treba vremena da se osvestiš gde si, ko si, da popišeš korake i kreneš napred.

Posle nekoliko dana otišla sam do Univerziteta (Edit Cowan), da se prijavim i da prijavim decu za školu. Bili smo svi zajedno, šokirani kampusom, njegovom veličinom i lepotom.

Gledajući kako je sve prostrano, predivno, zeleno, divno organizovano, sa svim fakultetima na jednom mestu (i svim sadržajima koji su ti kao studentu potrebni, pravi mali grad), kroz glavu mi je prolazila replika iz „Varljivog leta“ kad Deda gledajući sva ona ženska golišava tela kaže setno -“ s kakim sam medjedom ja vijek provjeo“.

„S kakim sam međedom ja vijek provjeo“

Ta će mi rečenica proći kroz glavu još mnogo, mnogo puta ovde, evo i dalje ne prolazi.

Setila sam se mog Fakulteta političkih nauka, sive, sumorne zgrade gde se nikada nisam osetila preterano dobrodošlo, gde je Vera sa šaltera bila strah i trepet. Nosim lepe uspomene s FPN-a, ali više zahvaljujući kolegama nego profesorima i samom fakultetu. Doduše, proteklo je mnogo vremena od tada, nadam se da se i FPN razvio i ima neku drugačiju atmosferu.

Ovde dobar deo ponuđenih sadržaja na univerzitetu je tu da bio bio na usluzi studentima, i pomogao im. Prvo što ti profesor na predavanju kaže je da ga cimaš kada god želiš, jer je on tu zbog tebe, ne obrnuto.

Jer, većina studenata su stranci, došli iz celog sveta, većini nam je engleski drugi jezik, i studirali smo u potpuno drugačijim okolnostima od ovih. Tako da je pomoć da se u svemu tome snađeš zaista korisna stvar.

Do detalja su razvijene službe koje su ti kao studentu na usluzi, kako bi se što lakše i brže snašao. Meni je prvih mesec dana bilo jezivo teško, 17 godina nisam išla u školu, slušaš predavanja na stranom jeziku, ne studira se onako kako se nekada studiralo  – u prevodu sve je manje više onlajn. Naterala sam sebe da učim iz e bookova umesto da uzmem papirne knjige.

Jer ne može svet da se menja prema meni, već ja prema svetu.

Preskakanje razreda iz mesta

Prijavili smo decu za školu, jer, iako je za mene kao master studenta školovanje dece besplatno, nismo imali pravo da sami biramo školu. Škola nam je dodeljena na osnovu prijavljene adrese nekoliko nedelja pošto smo aplicirali. Dobili smo škole u blizini (ovde je to relativna stvar, jer je sve razuđeno i daleko, svi žive u kućama, pa ako ideš 2 semafora dalje to je već 3 kilometra).

Sledeći šok je usledio kada smo dobili škole – Jana je ubačena u 8. umesto u 7. razred ( a još smo došli u sred školske godine), Sara u 2. iako je tek završila predškolsko, jedino je Aleksa upisan u 5. razred. Razlog je što oni gledaju vreme kada je dete rođeno, pa ako je rodjeno pre juna, ide u viši razred.

Nikakvo testiranje, provera, ništa, čak su Jani, pošto je išla u muzičku školu i trenirala sport, pronašli školu koja ima specijalizovane sportsko-umetničke programe.

Druga stvar koja nas je šokirala jeste nastava na engleskom jeziku. Dvoje starije dece uče engleski od početka škole, ali kako se u našim školama uči, bili su prilično daleko od aktivnog znanja. Sara ga nikada nije učila. Prema podacima koje smo dobili prilikom apliciranja, troškovi specijalizovanog programa engleskog za decu padaju na naš teret i nisu mali.

Ali, u slučaju sva tri deteta su nam rekli da smatraju da nema potrebe za tim, da će se deca veoma brzo uklopiti i da idemo bez specijalizovanog engleskog. Ljudi nisu hteli da uzmu novac i tako su nam uštedeli fine pare!

Ne, ne moram da pravim paralelu sa Srbijom gde bi nas tih par hiljada dolara rešili i pre nego nam kažu dobar dan… A deca posle 3 meseca bez problema prate nastavu, rade projekte i domaće, čak je i Sara počela da priča engleski.

Teško je menjati okorele navike

Škola i obrazovni sistem je jedna od stvari koje se ovde najviše razlikuju u odnosu na Srbiju i školi ću posvetiti bar jedan poseban tekst. Za sada deci ide sjajno srećni su i zadovoljni, najveći problem sam ja, jer sam došla iz potpuno drugačijeg sistema, i cinjenica nisam uključena u njihovu školu, ne znam im ocene, ne bavim se dva tri sata dnevno njihovim domaćim, preslišavanjem, i meni stvara jednu čudnu nelagodu i anksioznost. Budala.  Od toga sam i pobegla.

Stvar koja nam je zadavala i zadaje najviše muke je posao. Kada prodje nekoliko dana i shvatiš da nisi na odmoru i ne možeš tako da se osećaš, kreneš da zavrneš rukave i tražiš posao. Ni Miki ni ja dobrih 15 godina nismo bili u toj situaciji, jer posle prvog posla, svaki naredni je dolazio jer smo mi tako hteli, išli smo na bolje pozicije, ponuđene jer nas je neko prepoznao i tražio. Nikada nismo bili bez posla, nikada nismo imali slobodno a da to nije bio godišnji odmor.

Takva situacija nije prijatna, ali pomaže čoveku da se osvesti i vidi gde je. Lako je tamo gde si se izborio za pozicije, gde si svoj na svome, „neko“, i znaš lako sa svime da izađeš na kraj. A kad si novi na velikom tržištu, na jeziku koji nije tvoj i koji ne znaš perfektno, kada ama baš niko ne zna da sve te divne stvari koje pišu u tvom CV-ju su potpuno tačne, e tada si prinuđen da krećeš od nule.

Bukvalno.

Da li si spreman da kreneš od nule ili sudar sa soptstvenom sujetom

O tome ću pisati u sledećim nastavcima, jer kako vidim, ovi dnevnici prete da postanu roman 🙂

Sve u svemu, tek smo nekoliko meseci ovde. Ima boljih i lošijih dana.  Uživamo u svakom danu, uživamo u činjenici da imamo priliku da budemo sa svojima, upoznajemo se, volimo i učimo jedni od drugih. Da uživamo u blagodeti širine duše ljudi koji su nam otvorili svoje srce, svoj dom i sve što umeju i imaju da bi nama bilo lakše.

Treniramo svoje živce, spremnost na promene i činjenicu da malo stvari zavisi od nas i da moramo da budemo spremni da se prepustimo i pružimo najbolje od sebe.

Ali, smo sigurni da nismo pogrešili u izboru, i da se sve kockice polako sklapaju na mesto. Veliki je to pazl, ali biće prelep kada ga složimo.

Pišite mi o čemu biste voleli da čitate, šta vas zanima, jer tema i dilema ima na pretek, ne znam kako da odaberem o čemu prvo da pišem.

Ljube vas Radulovići sa obale Indijskog okeana.

p.s. ispite i semestar završavam u četvrtak,  spremite se za još čitanja 🙂