Kada nas ljudi pitaju za motive dolaska u Australiju, uvek kažemo i to i najiskrenije mislimo da su to – deca. Nama ruku na srce nije bilo loše (ako se uzme u obzir samo naša mikroklima, sa solidnim poslovima, pozicijama, frilens poslovima i lagodnostima klasične srednje klase) , ali kada smo se presabrali šta deci ostavljamo, kakve su im šanse u Srbiji i kakva im je verovatna budućnost, da će najverovatnije živeti lošije u svakom smislu nego mi, nije bilo dileme treba li da makar probamo negde drugde. Makar privremeno. Makar da vidimo kako izgleda živeti, sticati iskustva i obrazovati se negde drugde.
Jedan od motiva za odlazak baš u Australiju je bio njen edukativni sistem. Naš već svi poznajemo dobro i ja sam moram vam reći, skoro deset meseci godišnje imala čvor u stomaku od naše škole. Bukvalno.
Iako mi je, kada su deca krenula u školu, glavni cilj bio da ostanu gladni učenja i da ga ne zamrze, moram priznati da u tome nisam baš uspela. Upali smo u školsku mašinu, koja jede i roditelje i decu.
Koliko god da u našem školskom sistemu volim opšte obrazovanje i širinu koje daje (ili je davalo?), metode učenja iz polovine 20. veka nisu dobre i ne prijaju deci 21. veka.
Ipak, posle skoro tri godine u Australiji nisam sigurna ni da li sam više oduševljena njihovim školstvom ili sam više anksiozna zbog toga što je potpuno drugačije od našeg.
Mi u šali kažemo da ispada je ovde za školovanje najvažnije vezi da dete mora da ponese šešir i vodu u školu, inače dete neće moći da ima fizičku aktivnost, što im je ovde dobar deo dana.
Još uvek najviše problema u prilagođavanju tom sistemu imam ja.
Od osobe koja je morala da bude upućena u dečiju školu i da se nevoljno uključuje, ja sam danas osoba koja nema pojma šta deca rade u školi, zašto nemaju domaći, kako to uče a nigde udžbenika ni preslišavanja? Zašto svaku oblast samo malo zagrebu i zašto su geografija, sociologija i istorija strpani u jedan predmet, zašto deca ovde imaju 5 obaveznih i dva izborna predmeta a njihovi vršnjaci u Srbiji 14?
Sve mi je to prilično konfuzno i teško za prihvatanje, jer je mnogo drugačije od onoga što smo mi prolazili kroz školu godinama, a i Jana i Aleksa nekoliko godina.
Zato sam probala da na papir stavim svoja razmišljanja, oduševljenja, s jedne strane ali i nedoumice i anksioznost s druge strane, kada je u pitanju promena školskog sistema u kojem su moja deca, kao i sve moguće posledice koje to nosi.
Napominjem pre svega da ja nisam pedagog, i da se ne razumem u teorije o učenju, vodim se zdravim razumom, svojim iskustvom i neminovno sam pod uticajem obrazovnog sistema u kojem sam sama porasla.
Evo nekih od glavnih razlika između australijskih i naših, srpskih škola i zašto me one i raduju i muče u isto vreme:
Deca su neuporedivo manje opterećena.
Zaista, nije za poređenje. Jana je u šestom razredu u Srbiji imala 14! predmeta, sada u Australiji u 9. razredu ima ukupno 7. Od toga su dva izborna, a ona je izabrala fotografiju, i fitnes i kuvanje. U svakom semestru može da menja izborni predmet i da se tako oproba i vidi šta joj više leži.
Ovo dvoje mlađih, osnovaca imaju 5 osnovnih predmeta, plus izborne, ali koliko vidim većinu vremena predmeti su izmešani. Nemamo čak ni raspored časova, za ovo dvoje mlađih, jer su im časovi često izmešani.
U školi su od 9 do 3, osim malih odmora izmedju časova imaju i pauzu za ručak. Kod kuće najčešće ne moraju da rade (pričam opet o osnovnoj školi), ali kada dobiju neke projekte, rade ih sa entuzijazmom ( i dobiju zaista duge rokove da ih završe).
Najveću promenu vidim na Aleksi, koji nikada nije bio ljubitelj škole u Srbiji i stalno je radio na gurku a ja trošila neviđeno mnogo vremena da ispratim da li je uradio domaći, da ga preslišam, da izvučem iz njega šta su radili u školi, ima li kontrolni i slično. Da nije bilo njegove divne učiteljice Marine s kojom sam tesno saradjivala, škola bi nam bila još stresnija. Ovde, on je čovek procvetao! Voli da ide u školu, nema stresa i frke, niti se ja osećam loše u vezi s njegovom školom.
2. Nema knjiga (u osnovnoj školi)
Ovo je jedna od stvari koje mi baš smetaju. Koliko god da deca aktivno uče u školi, da li je moguće oslanjati se samo na ono što si čuo- zapamtio na času? Dok su u nižim razredima to još i mogu da razumem, stalno dobijaju listove iz nekih knjiga da nose kući, razne bojanke i knjige aktivnosti, ali u starijim razredima, to mi sve deluje pomalo besmisleno i plitko.
Ok, ne ide da deca 21. veka uče gomilu podataka koji im ne trebaju, ali neke stvari su prosto opšta kultura, i na kraju krajeva, zar im nije lakše da steknu utisak o nekoj materiji ako je imaju zaokruženu u jednoj knjizi? Kažem opet, nije isto u svim školama, ali u onim u koje trenutno moja deca idu, jeste i to me malo nervira. Ne znam koliko je to relevatno, ali i Pisa testiranja ne pokazuju baš sjajne rezultate australijskih đaka.
A opet, s druge strane, deca čuvaju svoje projekte na računarima, redovno koriste kompjutere u školi za pretraživanje i učenje, a nedavno sam se šokirala kada sam shvatila da Sara ume da napravi prezentaciju u Power Pointu (igrali smo se u školi, dodaje). Jednostavno, oni su sticanje znanja preusmerili na neke druge oblasti.
3. Ne insistira se na repetitivnom pristupu učenju
Ovo je princip koji mi se suštinski svidja, ali mi se opet čini da deci koja ne žele da se udubulju, ostavlja s plitkim znanjem. Ili, recimo, oni će neke pojave možda dobro razumeti, ali će o nijima faktografski malo znati. Ali, zar to nije prirodno? I koliko mi danas znamo onome što smo nekada bubali, ako nas to nije zaista interesovalo?
Zapravo, najveći mi je utisak da u našem sistemu postoji korpus stvari koje prosto moraš da znaš (o.k. to nije nužno koliko tona mrkog uglja je pravila SFRJ ili broj koza koje ima Srbija), dok je to ovde svedeno na minimalno nužno poznavanje sveta oko nas i principa na kojima funkcioniše, a da je sve ostalo stvar ličnog interesovanja. I volje za samostalnim učenjem.
Najbolje da navedem primer. Jana je recimo nedavno imala projekat iz istorije, učili su o prinudnoj mobilizaciji Australijanaca u svetskim ratovima. Pandan tome je učenje silnih lekcija iz istorije u Srbiji, preslišavanje, bubanje činjenica i godina. Ovde je njen zadatak bio da napiše esej u kojem će izložiti svoje mišljenje o toj meri, da li je država bila u pravu, ili ljudi koji su se toj odluci opirali. Količina potrebnog rada je možda slična, ali način rada je potpuno drugačiji, a verujem i način kako se informacije usvajaju.
4. Svako dete je priča za sebe i nema poređenja ni takmičenja
U školama ovde nemate pojma ni vi, a ni vaša deca kakav je uspeh drugara iz razreda i klupe. Niko ne zna ocene i uspeh druge dece. I to mi se jako dopada, jer se deca ne dele na „dobre“ i „loše“ đake. Takodje, deca koja imaju sve „A“ su redak slučaj, i smatra se da je normalno da deca nisu podjednako dobra u svakoj oblasti.
Nema javnog prozivanja oko ocena, ni na času, a hvala Bogu ni na roditeljskom ( a lično sam doživljavala roditeljske sastanke u Srbiji gde su prisutna deca, pa se javno pred svima sramote „lošim uspehom“ i suvim kritikovanjem, bez imalo pohvale i lepe reči.
S druge strane, nema ni podsticanja takmičanja, pa pomalo smeta što kad se takmiče, svi dobiju nagrade, i što se nagrade, iako su podstičuće, dodeljuju za sve i svašta – u Janinoj školi na primer dobiješ „award“ čak i ako si dete koje je u najvećem procentu bilo prisutno u školi tog semestra.
Tako da svaka pojava ima lice i naličje. I smatram da podjednako može da bude štetan domaći model koji se sastoji od kritika i zahtevanja da uvek budeš najbolji i da je sve ispod petice loše, ali i ovdasnje nepodsticanje takmičenja i stav da su svi super i najbolji. Najbolje je ko može i ume da pliva u sredini.
5. Skoro da nema domaćeg
O.k. ovo mi malo ide na živce. Zašto?
Zato što deca dođu iz škole i ne znaju šta će sa sobom. Ne mogu baš da tražim od njih da ponove šta je bilo u školi, jer nema knjiga, a ni svesaka (kod malaca u osnovnoj, ovi veliki, od 7. razreda na dalje, nose sveske kući), a onda još nema ni domaćeg. Dobiju oni domaće, ponekad, ali su to uglavnom projekti s rokom od nekoliko nedelja.
Domaći ima svoju ulogu, treba da podvuče ono što je rađeno u školi i pomogne da se znanje produbi i učvrsti. Verujem da domaći zadatak ima svoju ulogu ne samo u svrhu edukacije, već i da su korisni za stvaranje radnih navika. Ali, ko mene pita 🙂
Na kraju krajeva, kolio god da je škola u Australiji lagana, poslednja dva razreda srednje škole, koji se jedino i boduju za upis na fakultet, zahtevaju ozbiljan rad. I kako onda očekuju da deca ulože ozbiljan trud u učenje, ako nemaju radne navike i nit’ umeju da sede i uče kad dodju kući?
6. Sva deca u svim školama nose uniforme
Ova tekovina mi se jako dopada. Nema glavobolje oko oblačenja, nema natezanja s decom ujutru šta će da obuku, a lepo izgledaju onako svi isto obučeni 🙂 Mislim da i njima pruža drugačiji osećaj, osećaj da su deo neke zajednice. Deca su ovu promenu veoma lako prihvatila i rado nose uniforme.
I jako je lepo videti reke dece u uniformama. Nekako, đaci izgledaju kao đaci. Da ne pričam o tome što nema modnih katastrofa, poput majica iznad pupka, odeće koja više priliči noćnim klubovima nego školi. Da ne pričam koliko je praktičnije i na kraju jeftinije, treba vam nekoliko pari majica i helanki-suknji-šorceva i školska jakna.
I žao mi je što je priča o uniformama u Srbiji naišla na toliko podeljena mišljenja, jer je to zaista praktična i lepa tekovina.
7. Imate mnogo putanja da stignete do cilja, a ne samo jedan
Ovo je i dobro i loše. Skida ogroman teret pritiska s dece, s druge strane, čini ih previše opuštenim jer znaju da uvek imaju izlaz, i da na mnogo načina mogu da dodju do cilja. Na primer, u Srbiji, da bi upisao fakultet koji želiš, od najranijih razreda osnovna škole moraš da imaš sve ili skoro sve petice. I to sve vreme. Onda da upišeš srednju školu koju želiš da bi studirao ono što želiš. I često ni to nije dovoljno!
Ovde, s druge strane, prvi razredi (prvih 10 praktično) su opuštene i bez ikakve presije. Oni koji žele da studiraju moraju da uzmu i polože takozvane ATAR programe, i na osnovu tog skora mogu da upišu odredjene fakultete. Ako pogledate listu većine univerziteta, granica za upis nije tako visoka, osim na nekoliko najprestižnijih univerziteta, poput onog u Sidneju i Melburnu.
Ta rasterećenost pruža deci priliku da studiraju ono što zaista žele i onda kada žele. Pa na sve strane možete sresti ljude koji su školu napustili u 10. razredu, pa joj se kasnije vratili, završili studije i postali uspešni u svom poslu. Ili su u 40. rešili da promene karijeru, pa upisali drugi fakultet- školu.
8. Ocena ovde i ocena u Srbiji nije isto
Čak i ako niste navikli da vam je dete „petičar“, ovde će vam biti neprijatno, jer A u Australiji i 5 u Srbiji apsolutno nemaju veze jedno s drugim. Dok se u Srbiji neuspešnim, pa maltene neznalicom smatra dete koje nije dobilo 5 na ispitivanju, a 4 na kontrolnom je propust, ovde je ocena A rezervisana samo za izuzetnu decu, koja u nekoj oblasti briljiraju. A ocena za savladano gradivo je C i smatra se da je dete ispunilo očekivano i prosečno za dete tog uzrasta.
Meni to nije pomoglo kada smo dobili prve ocene a polugodje završili da C i ponekom B ocenom. Naravno, ambiciozna majka je smetnula s uma da su deca pala s Marsa, da uče na nepoznatom jeziku i nepoznatom sistemu. Sada su oni uklopljeni bolje, pa su i ocene mnogo bolje, ali se formiranju i na drugačije načine – dok s jedne strane da bi imao A iz nekog predmeta, dovoljno je da prosek ocena bude veći od 75%, s druge strane, ne boduju se samo kontrolni zadaci i aktivnost na času. U ocenu ulazi mnogo drugih detalja, kao na primer, koliko pitanja postavljaš.
9. Škola apsoulutno nije roditeljska briga
Ako postoji jedna stvar koja ovde donosi ogromno rasterećenje u odnosu na školu u Srbiji, to je da škola apsolutno nije briga roditelja i osmišljena je tako da se roditelji ne mešaju i ne štrecaju oko uspeha svoje dece. Važno je da su deca dobra, da ne prave probleme, a ako negde zapne s učenjem, roditelji će biti pozvani na razgovor. U suprotnom, nema potrebe da se mnogo angažujete oko školovanja vaših juniora, naročito ne na onaj domaći „učiteljice, samo da nešto pitam“, način.
Ja sam na početku još i pokušavala, odem da se raspitam, naročito zbog naše specifične situacije, Sara nije znala ni reč engleskog a upala je odmah u drugi razred, Jana u osmi razred (koji je ovde drugi srednje). Odustala sam posle nekoliko puta, jer sam uveravana da su oni super. I da će sve da legne na mesto i da se ne brinem. Nisu hteli da ih čak ubace u specijalni dodatni program za engleski, i time nam sačuvali značajan novac a i omogućili deci da se što pre integrišu.
Rečju, malo sam ponekad nervozna koliko škola ne treba da me se tiče. Naše je da platimo izlete i dođemo i apladiramo kada imaju priredbe, na kojima spreme mali umetnički program i dodeljuju deci nagrade za sve i svašta kako bi ih pohvalili i motivisali. To što ja ne umem da se opustim, samo je moj problem, očigledno 🙂
Valjda ću se i ja jednom navići. Da škola nije moja briga. Da su oni srećni i rasterećeni. I da ćemo morati dodatno da se edukujemo, kako bi znanju dali malo širine ali i malo nacionalnih podataka, koji u ovom delu sveta nikome osim nama nisu važni.
I ostaje da se nadamo da će deca imati ono što smo im želeli kada su kao prvačići po prvi put seli u školske klupe – da vole učenje i da žele da uče. Uostalom, mama i tata su im dobar primer, još uče, pod stare dane.
7 comments
Koliko vidim, a tako je i u drugim djelovima svijeta, poenta je da djeca budu sretni mali ljudi, da vole školu, da idu sa zadovoljstvom u nju, da se druze, raduju zajedno i uce na nacin koji im omogucava da kasnije mogu da rade poslove koje, takođe, vole. Kod nas djeca već od treceg ili cetvrtog razreda počinju da mrze skolu, bude im dosadna, „smara ih“, većina kaže da uče ono što ne žele i šta će im to. Sjecam se istog scenarija kada sam i ja išla u školu. Imam enciklopedijsko znanje koje nikome ne treba. Tako da, opusti se, dug je život, učiće tokom cijelog života i nadograđivati znanje. Bitno je da zavole da to rade. Veliki pozdrav za vas sve!
Draga Tajchi, da, u pravu ste. I to je zaista cilj, ma koliko meni tesko da se tome prilagodim, ne mislim da je to lošije po decu, samo je drugačije.
I posle svih reformi naše školstvo je u suštini ostalo isto, gomila bespotrebnih podataka koje nam nikada u životu neće trebati. Super je što na kvizovima i testovima opšte kulture imam dobar skor, to bivši vukovac govori iz mene, ali realno iz osnovne škole sam vrlo malo praktičnog znanja ponela. Imam jednog petaka i jednog prvaka, evo briljiram iz svih predmeta, dok moju decu to malo interesuje. Frustrirana sam dvostruko, jer se ubismo ponavljajući stotine podataka koji bivaju zaboravljeni odmah po dobijanju ocene, a jurenje za tim famoznim peticama se forsira kao da oni koji budu vrlo dobri neće postojati nakon osnovne škole. Vrlo razočaravajuće i za decu i za roditelje koji iole primenjuju zdravu logiku. Očito je da ne postoji savršen obrazovni sistem na svetu i da svaki ima svojih prednosti i mana, ali suština svakog treba da bude lično zadovoljstvo deteta, njegova pravilna socijalizacija i priprema za dalji razvoj. Uvek će mi biti bitno da su moje ćerke lepo vaspitane, dobri prijatelji i iskreni ljudi, dok ocene mogu da se menjaju i vrlo retko su proporcionalne stvarnom znanju. Veliki pozdrav za sve vas. Uživajte!
[…] Pročitajte i ovo: 9 razlika izmedju australijske i naše škole […]
Draga Angelina,
Sasvim slučajno sam naišla na Vaš blog, tražeći ideje šta da spremam za ručak, jer inspiracija je presušila. Hvala Vam na odličnim idejama.
Što se tiče ovog teksta o školi, mogu samo da kažem blago Vašoj deci, opustite se i uživajte. Moj sin kreće u 6. razred i škola je već postala ,,odrađivanje zadataka
. Njegova jedina sreća je što i ja radim u školi, a sistem mi se ne sviđa, kao ni činjenica da većina kolega, a i roditelja odbija da shvati da za decu 21. veka nije dobro ono što je bilo dobro za nas. Sve te lepe i zanimlljive nauke, kao školski predmeti, kod dece ubijaju bilo kakvo dalje interesovanje. Ja imam sreće što predajem malo drugačiji predmet (engleski jezik) gde nema onoga ,,predajem, pa pitam. Baš ovih dana razmišljam koliko bi za decu bilo bolje kada bi predmete kao što su istorija, geografija, biologija i sl. radili po sistemu seminarskih radova, projekata, nešto slične onome kako ste opisali da je Vaše dete radilo neki zadatak iz istorije. Ne vidim smisao u nepotrebnom memorisanju činjenica, bubačenju, usmenom ispitivanju i sl. Još jednom kažem, uživajte sa decom i budite srećni i zahvalni što se školuju u takvom sistemu, gde sa zadovoljstvom pristupaji izradi zadataka i uživaju u vremenu koje provedu u školi. Ljudski vek ne traje 200 godina i treba uživatiu svakom trenutku.Blago vasoj deci. Kod nas jos uvek je skolstvo takvo da deci ogadi skolu, umesto da ih zainteresuje i privuce. Mnogo se toga moze nauciti uz igru, pricu, primere, nije sve samo bubanje, kontrolni i stres.
Nadam se da ce vasa deca odrastati u lepim uslovima ali takodje slusati vase price kako je „tamo negde“. Zaista je tuzno videti koliko je deci ovde uskraceno, koliko je ovde sve mehanicki i „skolski“.