Naravno, uvek kada ti je najbitniji dan na poslu, zazvoniće telefon i javiće ti da dete ima temperaturu. Naravno, uvek kada dete ima predstavu u školi ili radionicu u vrtiću. šef će tražiti da ostaneš duže, jer je nešto iskrslo. Jedva čekaš slobodan vikend da uživaš malo sa decom, jer to duguješ i njima i sebi, kad te iza ćoška zaskoči temperatura 40.
I dve besane noći, sirupi, hladne obloge i vruće ljubljeno čelo, i već hoću da svisnem od brige – da li je virus ili će morati da pije antibiotike? Moraću da otvorim bolovanje, a šta će mi reći šef?
Ponedeljak ujutru, odvučem se do doktora, pregleda nas, ispipa, imam sreće da nam ne uvališe napamet antibiotik, kako to obično rade. Virus, otvara mi bolovanje, a ja već vidim kako nadređeni prekorno klimaju glavom misleći – jesam ti rekao, dete menja sve.
Doživela sam čak za ovih osam godina roditeljstva i da mi se u oči kaže kako mi (žene) ništa ne radimo nego pravimo decu i da su znali da ćemo od perjanica redakcije postati kilave keve. Javljam na posao da ću uzeti bolovanje, i nekako se osećam krivo. Krivo što je moje dete bolesno, krivo što nemamo mame, babe, kućne pomoćnice, krivo što ma koliko se busala u grudi, ne mogu da se merim sa svim onim napupelim ambicioznim klinkama koje će ako treba i spavati na poslu.
A onda, kod kuće, dok merim temperaturu, i mazim bolna leđa, i moju malenu grozničavu devojčicu, dok je masiram i tuširam i brinem se da temperatura ne dođe do one cifre koja je roditeljska noćna mora, ne mogu da se ne zapitam: da li bi ona bila tako često bolesna da nije u vrtiću po deo dan?
Oporavimo se nekako, čekamo dan da odemo na kontrolu i da zaključim bolovanje. Svet naravno nije čekao na mene, ja sam bila u nekom poslovnom vakuumu, u kojem sam imala bar jednu veliku privilegiju – da negujem svoje dete i da uživam u njenom prisustvu, pa makar to bilo i zbog glupog virusa.
Zašto nisam dovoljno dobra mama?
Naravno, onaj ko je smišljao lekarska pravila sigurno nije imao na umu prosečnu zaposlenu mamu u Srbiji, onu rastrgnutu između odgovornosti prema poslu i ljubavi i posvećenosti deci. Jer, svakako ne bi smislio „genijalno“ pravilo da dete na kontrolu može ISKLJUČIVO kod svog lekara. Pa ako je lekar, jelte, te nedelje druga smena, vi ćete potrošiti još jedan dragoceni radni dan, koji bi vam mnogo značio sledeći put, za neko sledeće bolovanje i neku sledeću grižu savesti što se „izigrava“ poslodavac da bi se negovalo rođeno dete.
I tako napeti i nervozni sačekate ulazak u lekarsku ordinaciju, gde će vas lekar gledati popreko što tako rano zaključujete bolovanje (i donekle je u pravu, jer na oslabljen imunitet lako se mogu nakačiti novi virusi i bakterije). Da se oni pitaju, sve bi mi kao njihove mame, sedele kući, gajile decu i bile uvek spremne domaćice, kojima je najveća briga na svetu – šta danas da kuvam?
I hvatam sebe, kako se opet, eto stidim i kako me opet grize ta prokleta savest. Kako sam trostruki krivac, iako zapravo ništa nisam skrivila. I pitam se, koliko je od to mog osećaja stvarno, a koliko nametut0? Koliko je opravdano, a koliko ja sebi otežavam to večito jurenje balansa, tu potrebu da svi budu zadovoljni. Svi, osim mene.
Ovaj obrazac ponašanja i grižu savesti, što otvorenu, što kamufliranu prepoznajem kod mnogih mama. I ne vidim rešenje, osim da svu svoju energiju više ne usmeravamo u to kako da svi budu zadovoljni – od poslodavaca, preko dece, partnera, okoline.
Probajmo malo da budemo MI zadovoljne sobom. A početak toga je da prestanemo da se pravdamo svima. I da prestanemo da budemo tako jebeno krive u sopstvenim očima.
