Rečnik jedne mame ili Ma šta reče, bre?!
Prednovogodišnji period… Kupujem ukrase u jednom hipermarketu i kao i svake godine to obično ostavljam za poslednje dane jer me sva ta gužva pred Novu godinu zamara. Ove godine nismo ukrašavali jelku, jer je Sergej jako nestašan i verujemo da bi pojeo polovinu ukrasa, te smo odlučili da ukrasimo samo police u stanu.
E baš lepo, pomislim, ne treba mi mnogo ukrasa i mogu lagodno da šetam između rafova sa kojih me „napada“ stotinu svetlucavih čuda, mogu na miru da zamislim kako će se uklopiti sa ostatkom dekoracije, itd. Zagledam ih, okrećem, vrtim u rukama i sve to traje čitavu večnost… Đavolja posla bez ikakvog cilja, već mislim…
Na kraju se ispostavilo da ipak nije bilo bez cilja…
Kako govorite pred decom?
Pored mene majka i ćerka, biraju ukrase, takođe. Jednako sporo, takođe. Ne gledam ih, jer me naravno ne zanimaju. Ali ih čujem.
Ćerka: Mama, vidi ovog leptira, belog. Divan je, ajde da ga kupimo!
Mama: Šta znam, nisam baš nešto OTPALA na njega!
Ćerka: Zašto? Baš je divan. Ne sviđa ti se?
Mama: KONTAŠ da će nam se uklopiti sa ostalim ukrasima?
Ćerka: Hoće sigurno! Ajde da ga kupimo!
Mama: Ne znam. Nisam sigurna. Pusti da još malo ISKULIRAMO, vidimo sve ostalo. Evo i ovaj crveni je baš STRAVA.
Ćerka: Ali ja hoću ovog belog! A daaaaaj. Kupi mi ovog belog! Ne volim crvene ukrase!
Mama: O bože, baš si nekad SMOR. Šta si se sad ZALEPILA baš za tog leptira?!
Nisam ih više slušala. Sad sam već morala da ih pogledam. Devojčica ima otprilike 8-9 godina, a mamine godine nisam ni procenjivala. Stojim i gledam ih iz prikrajka, one i dalje pričaju, a meni se u glavi iznova vrte mamini izrazi, koje očito upotrebljava u svakodnevnom razgovoru sa svojom ćerkom: otpala, kontaš, iskuliramo, smor, strava, zalepila….
Da se odmah razumemo i da razjasnimo – nisam ja nikakva „jezička čistunica“! I naravno da se i iz mojih usta mogu čuti reči koje su potpuno u skladu sa žargonom.
Međutim, trudim se da vodim računa o situaciji, o tome kome se, kada i kako obraćam – o tome je ovde reč!
Reč je o tome da ću možda danas da kažem drugarici kako sam baš OTPALA na jedan kaput u izlogu, ali ću se potruditi da pred svojim detetom kažem da mi se baš DOPADA kaput u izlogu. Svojoj sestri ću da kažem kako je odlično SKONTALA šta da mi pokloni za rođendan i da je ta knjiga baš STRAVA, ali ću se potruditi da pred svojim detetom kažem da je odlično SMISLIO šta da mi pokloni za rođendan i da je ta knjiga jako DOBRA I POUČNA.
Potrudiću se… Nisam sigurna da ću svaki put uspeti, ali sam sigurna da ću se potruditi da ostanem dosledna u ovoj nameri. Nisam uopšte sigurna ni da li će to dati ikakve rezultate, jer će moj sin sa vršnjacima razgovarati na njima primeren način. Ali zapitala sam se kuda idemo i dokle ćemo stići, ako se jednostavno prepustimo i ako se uopšte ni ne potrudimo da deci pojasnimo šta je ispravno? Pa kada to uradimo, kada ih naučimo pravilnom, onda oni slobodno neka izaberu: da li OTPADAJU na nešto ili im se nešto DOPADA, da li će malo da se SMIRE ili će da ISKULIRAJU.
Meni se čini da je tako ispravno.
I za kraj, naravno da ovo nije od životne važnosti tema, ali ipak… Neka kultura izražavanja mora da se zna!
Ili je svima postalo svejedno.
Jednoj mami, onoj iz priče, sigurno jeste.
E pa meni – nije!
Tekst je napisala mama blogerka Ilijana, sa bloga Komadić sunca
