Tek ste došli iz porodilišta, noge su vam još drhtave, osećate se kao žele, tek se učite nespavanju i prilično ste šokirani time kako roditeljstvo zapravo izgleda. Niste to tako zamišljali. Beba ili plače, ili je na sisi, ili traži da jede.
U tom ludilu, svako, ali svako od nas imao je jednu tetku/strinu/drugaricu/komšinicu koja bi u svem tom haosu, dok vi skačete na svaki bebin šuš, zavapila: Neee, ne navikavaj je na ruke!
Kao da je to nošenje tek rođene bebe, kojoj najviše i jedino na svetu treba mamina blizina i dodir, neko strašno i monstruozno delo, koje će od naše dece napraviti neviđene kmezavce i nesposobnjakoviće nespremne da hodaju kroz život. Kao da je beba vreo tiganj, koji ako uzmeš nespeman i nezaštićen, opeći će te, i boleće, i biće grozno i teško da zaraste. Kao da je beba nekakva porcelanska sitnica koja ne sme da se dira, da se ne polomi.
Genijalni Bob Živković 🙂
Nikad nisam imala živaca da se s takvim pametnjakovićima (čak i kada su me upozoravali „za moje dobro“, najdobronamernije), objašnjavam zašto ne dajem pišljiva boba za njihov savet. Nosila sam i nosila, i ljuljala, i ljubila, i spavala priljubljena uz njih, budeći se ukočena i rešena da ću sledeće večeri osvojiti svoju slobodu. Gledala sam u njih, a ne u knjige, radila sam onako kako mi je moj želudac govorio, i po onome što je moja prva misao u glavi kada bih čula njihov plač. Nosi me, mazi me, govorile su njihove oči.
Jer to je ono što im treba kada se rode. Proveli su 9 meseci u udobnoj, divno dizajniranoj materici, zaštićeni od svega. Ljuljuškali se u ritmu maminih pokreta, slušali muziku tela. I traže to, poznate osećaje, boje, zvukove. Da bi im bilo lakše.
Bebe ne umeju da manpulišu – tu veštinu nauče kasije, od nas matorih. Bebe ne znaju da komuniciraju osim plačem. One znaju šta ih smiruje i to traže. Traže mamu, tatu, toplu ruku, maminu dojku, otkucaj srca. Ne ogromni, hladni krevetac, i lažu kojoj mi porodično tepamo „čep za bebe“. Tako se postupa sa stvarima, ne sa dušama.
Ne dajte drage mame da vas prevare. Nosite ih, koliko god traže. Umor će da prođe. Besane noći takođe. Sedećete, skrštenih ruku dok budete čekali da se vaši dvadesetogodšnjaci vrate sa putovanja, ili dođu sa studija u drugom gradu. Meni je već sad žao što moja desetogodišnjakinja ne može da mi stane u naručje sve i da hoće, što je jedva dižem i što nosi cipele 37. Nisam je se nanosala dovoljno, još bih da je spakujem u maramu, priljubim uz sebe, da znam da je sigurna i sluša otkucaje mog srca.
Foto: Flickr
10 comments
Divno! Naravno da sam se i ja naslušala tih „saveta“… Zamisli – moja svekrva nije dizala iz krevetića mog muža (kao bebu) – GODINU DANA!!!!! Nije joj dala njena svekrva! Evo, i sad mi žao kad pomislim na jadnu bebicu koja leži po ceo dan sama u krevecu… Užas!
Baš tako!
Ja sam moje ćerke nosala i mazila. Bila je mala razlika između njih, nije bilo lako, ali je bilo slatko. I sada kad su devojke, često smo u zagrljaju ili iz šale sednu u moje krilo.
Mladim majkama je lepo da nosaju dete tamo-ovamo, a posle par meseci kada sa tim istim detetom u narucju moraju da sredjuju stan, spremaju rucak, peglaju, ili kada guraju prazna kolica, a dete nose u rukama, nastaje haos. Nervozne su, mrze ceo svet… Ni u cemu ne treba preterivati.
Sad vec nisam mlada majka. Moja deca imaju 7 i 9 godina. Uvek mi je bilo najbitnije da svojoj deci pruzim ljubav, tolinu i zagrljaje. To mi nikada nije bilo tesko. I sada ih grlim, zao mi je sto ne mogu kao nekad da ih pronosam po kuci. Sve prolazi i najvise ostajemo zeljni te neznosti i topline.
obozavam vase blogove!!!!!!! nosicu je, maziti , gnjaviti, ljuljati dokle god bude htela jer ce ubrzo doci vreme kada ce odleteti i tada ne zelim da zalim za vremenom kada nije htela da se odvoji od mene. pozdrav za sve mame koje su naucile decu na ruke.Podrzavam 100 posto.
Hvala Mamo 🙂 slična roditeljska iskustva oblikuju slične stavove 🙂 Drago mi je da čitate, družićemo se nadam se i dalje.
Svidjaju mi se tekstovi jer su zivotni i istiniti i uce nas onom najvaznijem ljubavi, zrtvovanju, izbegavanju egocentrizma.
Tesko ali i divno je biti mama i radna osoba profesionalac.Ocigledno uspesna na oba polja. Cestitam.
Uvek odajem pocast samosvesnim i talentovanim ljudima.
Hvala draga Mirsanda. Trudim se i drago mi je ako nasmejem bar nekog ili onako značajno klimne glavom, prepoznajući se 🙂
Odličan tekst,trebalo bi svi da ga čitaju,naročito taze roditelji! I meni su tako popovali,nekad poslušam ali većinu vremena sam provela sa decom u naručju,pošto imam blizance,nekad sam ih i oboje ljuljkala…kako rastu u rukama su mi sve manje i manje 🙁
i mi isto tako