Kako da naša deca postanu Supermeni?
Te večeri, prvo sam sat vremena plakala. I tresla se. Malo od straha, malo od olakšanja. Moj sin jedinac, ljubi ga majka, konačno je lociran kako igra fudbal u školskom dvorištu, u sumrak, zanesen, jer je, jelte, situacija neizvesna, bilo je 4:4. A ja sam se sekund pre toga raspadala. Jer, moj život je u sekundi stao. Jer, ja nisam znala gde mi je dete. Jer sam poslednji put tri sata pre toga znala gde je i šta radi.
Imala sam pravi pravcati napad panike, nisam mogla da dišem i mislila sam da ću se ugušiti, dok sam zamišljala da ga je neko oteo, ili udario autom pa ostavio u kanalu. I htela sam da udavim muža koji ga je pronašao u školskom dvorištu, i koji me je nazavao i rekao da se smirim i iskuliram, jer je i on kao klinac tako po ceo dan bio napolju, a svakako njegovi nisu imali mobilni da provere gde je. Zapravo, većinu dana nisu imali pojma gde je.
Da li preterujemo sa brigom?
Možda je to i moglo u osamdesetim godinama prošlog veka, ali danas, nikako. Možda je to nevino doba, lenjih sporih popodneva, pikanja fuddbala po ulicama bez saobraćaja, beskrajnog jurcanja sa ortacima po kraju dok te keva na kraju vikom s prozora ne dozove, nepovratno iza nas.
Kada sam se malo smirila, i oporavila od toga „šta je moglo da se desi a nije se bogu hvala desilo“, danima nisam mogla da prestanem da mislim o tome da li ja preterujem u svojoj brizi i potrebi da kontrolišem gde su deca. Kad sam videla njegove divne, zelene oči kako se pune suzama kada je zapravo shvatio zašto sam poludela od brige, zapitala sam se, da li mu ja pomažem ili odmažem tim kontrolisanjem i nadgledanjem. I da li će možda pre naučiti, ako ga pustim? I kada ću ih ja naučiti?
Da li će možda pre naučiti, ako ga pustim?
Tog dana, čiji sam film premotavala mnogo puta, moj devetogodišnjak me zamolio da se igra fudbala kod drugara u dvorištu. Petak popodne, on uradio domaći, hajde da budem kul keva i da ga pustim. Živimo u predgrađu, gde po sporednim ulicama skoro i nema saobraćaja i deca još pikaju fudbal na ulici, i svi se znaju na „dobar dan“, i nekako se osećamo mirno i ušuškano, sa kućom i sopstvenim dvorištem. Lakše je odrastati bez mnogo betona i zgrade u kojoj živi hiljadu duša, kučića lutalica i previše semafora. Lakše je ne biti uplašen i ne vrteti sve opasnosti koje mogu da ih snađu. Pustim ga i kažem, ponesi ključ i mobilni i vodu i dođi kući za dva sata.
Naravno da ništa osim ključa nije poneo. Naravno da sam posle nekoliko sati počela da paničim jer se ne vraća kući. I pada mrak, i mama drugara mi je rekla da je od njih otišao pre dva sata. I kako da ne umreš od brige, tu i odmah. Kako da se ne raspeš u komade?
Ali, onda sa druge strane, znam da moram da ih pustim. Da moraju da budu što samostalniji. Da pričamo, danima, nedeljama, godinama, kako se prelazi ulica, kako se razgovara sa kim, kako se štiti. Pa opet, garancije nema. A mi, ne umemo da se opustimo. Zaplašeni. Zastrašeni.
Jesmo li psi čuvari sa smartfonovima?
Da li smo mi, današnji roditelji postali „psi čuvari sa smartfonovima“, koji deci ne daju da predahnu dušom. Koji sva čuda tehnike koriste da bi pratili i nadgledali, da bi svake sekunde znali gde su u šta rade deca? Koji im ne daju da žive? Da se igraju, trče, skaču, imaju svoje kutke u kraju, jurcaju slobodno s drugarima? I gde je granica između razumne brige o detetu i paničnog prezaštićivanja? Da li je neophodno da im tutkamo mobilni u ruke i tražimo od njih da su nam stalno na oku ili u dometu?
Mnogo pitanja, reći će te. I muče me neviđeno. Osećam se glupo i nekompetentno a bogami i malo se ljutim na sebe. Što ne umem drugačije. Što nisam mogla da zamislim da je moj dragi sin, moj blento, 5 sati bez prestanka pikao fudbal po kraju, nego sam se mučila sumnjama da je nestao, da mi ga je neki zlikovac oteo ili zgazio. Moju krv. Moje parče duše koje sam što bi rekli naši stari, gajila od „tri kile mesa“ (u našem slučaju četiri kile, bio je veeelika beba).
Da, ja sam ona keva koja na plaži ne da deci da dišu i stalno ih drži na oku.
Strah i odgovornost
Jesu moje oči iz glave, ali sva ta tri para očiju su potpuno različite duše, senzibiliteti. Različito im se prima ono što ih dragi i ja učimo. Dok najstarija kćerka ima naviku da se uvek i svuda javi, i znam da će se uvek i svuda snaći, sin je „majkin sin“, zanesenjak i dečak, koji kao i većina vršnjaka, razmišlja samo o igri. Pikanju fudbala i igricama. Telefon uredno ostane kod kuće, isključen.
Zanese se i igra fudbal PET SATI bez da pomisli da treba da ode kući. I kako ja sad da budem dobar roditelj svima njima? Gde da nađem čarobnu formulu da ih pustim da plivaju, a da ne dozvolim da se ne udave, da ih ne gnjavim, ali da ih zaštitim. Kako da presečem pupčanu vrpcu i da ne izigravam kućnog ljubimca i tajnog agenta?
Evo, ne znam.
Vi mi recite.
Ja ne mogu da zaboravim kako sam se tresla tog predvečerja. Kao jednog kada sam poslednjim atomima snage kćerku sklonila sa otvorenog prozora, na četvrtom spratu. Ili kada je kćerka na moje oči povredila nogu i zaradila 4 kopče.
Nek sam pas čuvar sa smarftonom. Jer, čuvam ono najvrednije što imam. I za sada ne umem drugačije. Možda, jednom, nađem pravu meru.
7 comments
Nema tu prave mere. Prava mera je sve ono sto cinimo da ih sacuvamo – zive, zdrave i bezbrizne, ovo poslednje sto duze jer su okruzeni od prvog dana izazovima sa kojima se mi nismo sreli do fakulteta.
A mozda su brige roditeljske uvek iste. Mozda su i vremena ista, samo smo mi sada igraci one druge, odgovorne strane.
Tesko je i citati o toj brizi koja je za svakog roditelja ista – najgora nocna mora. Tesko je, ali si pokrenula jako bitnu i jako vaznu temu. Hvala ti na tome.
Što kažum, ne dao ti bog što ti majka pomisli. U kakvom god okruženju živeli, nekako mislim da mnoge stvari ne treba prepuštati „sudbini“, ja činim sve što je u mojoj moći da ih zaštitim. Nikad nisam bila od onih roditelja koji kažu – nek nauči da ne dira šteker. Ne, nego ću ja da ga zaštitim kod kuće, a u gostima ću da idem za njima.
Evo ja malo da ti olakšam: mislim da je tvoja reakcija bila sasvim na mestu i ne-preterana.
Pa mi u naše vreme nije mogla mama da kaže „dođi za dva sata“ a da ja ne dođem i ne javim se i da to prođe. A jesmo cele dane provodili na ulici… Ali takve stvari su se znale. Nema to veze sa preteranom brigom. Ako dete odrasta, treba da prihvata uslove tog odraslog sveta. „javiću se“ znači da ću se javiti, „doći ću“ znači da ću doći. Sve ostalo samo znači da još nije spreman/spremna za novi korak ka odraslosti i zahteva dosta priče na tu temu.
Draga Angelina, ovakve dileme su ono sto roditeljstvo cini teskim „poslom“. I ja se ovih dana borim sa istim vetrenjacama i nazalost odgovor nisam nasla ali mi je drago da nisam jedina. Vas post mi je pomogao da shvatim da moja briga ima drugaricu Vas sa istim problemom, dakle shvatam da ce i resenje problema uskoro da se pojavi…
Pozdravljam Vas
Tijana Stamenkovic (Kreativno igraliste)
Draga Tijana, drago mi je da čujem da još neko slično razmišlja i muče ga slične dileme. Vreme u kojem živimo je mnogo drugačije od onog u kojem smo mi odrastali, i ne mogu se nikakvi modeli kopirati. Uz to,čini mi se da mi mnogo više promišljamo o roditeljstvu i o svojim postupcima. Da li je to dobro ili nije, ni sama nisam sigurna.
Živim u mestu u kome se, kako se kaže, svi znamo, ali svaki dan me muči ista dilema. Čini mi se kako su stariji da se to sve više pojačava. Mislila sam da ću naći „lek“, ali ne ide. Jedini koji ume moj napad panike, koliko toliko, da smiri je moj muž, po vokaciji „kuler“ 🙂 . Nisam baš bila od koristi, jer ti nisam ponudila rešenje. Ubeđena sam da je to rešenje je u meni, u svakom od nas, ali o njemu ne mislim kada sam mirna, nego mi padne na pamet da ga tražim kada mi se dese situacije slične tvojoj. Pozdrav, uz nadu da ćemo naći pravi balans između brige i želje da ih pustimo da budu samostalni.
[…] Još uvek ponekad pomislim da je moja fantasitčna trojka mogla i bolje da prođe. Kad dreknem, jer po 15. put nešto moram da ponovim. Ili me dovedu do suza. Ili doživim nervni slom jer mi se nisu javili. […]