Roditeljstvo daje priliku da još jednom upoznamo sebe, potvrdimo ili opovrgnemo da smo vlasnici određenih sposobnosti, mana i vrlina. Ako smo postali roditelji ne znači da smo dostigli vrhunac u svom ličnom razvoju. Roditeljstvo nam može još jednom pokazati gde su naše slabe tačke, koje još uvek čekaju momenat da se ozbiljno pozabavitimo njima. Sa nekima od njih smo se takoreći srodilii ne smetaju nam , ali ima onih koje nam i dalje otežavaju život, ograničavaju nas, umanjuju zadovoljstvo. Neke majke se prenu tek kada vide kod deteta neku svoju lošu osbinu i to kada vide kako mu ona radi nešto loše, kako ga „uništava“. Pa da bi spasile svoje dete spremne su da se potrude i naprave potrebne promene na sebi. Nemojte čekati taj trenutak .
Roditeljstvo, prilika za razvoj
Napravite listu osobina koje vas najviše nerviraju kod vašeg deteta. Na primer : nema strpljenja, čeka poslednji trenutak da uradi nešto važno, ne zna da se izbori za sebe…. Izaberite jednu koja vas potpuno „izluđuje“, koja vam stvarno ide na živce, protiv koje se borite ali vam ne ide. Kada ste je definisali, razmislite – da li ste i sami takvi? Da li vam ta osobina smeta, otežava svakodnevnicu, pravi probleme?
Tek kada vidimo kod naše dece neželjene osobine koje imamo sami, pred oči nam izlaze moguće posledice, šta
će im sve u životu loše doneti, u čemu će ih sprečiti, kako će se protiv njih (bezuspešno ) boriti… slutnja i nezadovoljstvo postaje sve veće i veće.
Naša reakcija u tim situacijama nije uopšte objektivna. Može se desiti da istresemo na dete svo nezadovoljstvo koje u nama izaziva sama nesposobnost da promenimo kod sebe tu osobinu, svu ljutnju koju imamo na sebe što smo takvi, svu razočaranost što smo takvi iako smo bezbroj puta probali da se promenimo. Pred nama je pravo otelotvorenje naše mane. Možemo da je vidimo kako raste, razvija se, bori se protiv nas. Ali je opet nekako lakše kada je spolja , izvan nas, pa možemo otvoreno da kažemo šta mislimo o njoj, koliko je loša. Čak nam je i lakše da sprovedemo sve mere kako bi je uništili jednom za svagda. Nevolja je u tome što nam opet ne polazi za rukom, jer da znamo kako se to radi uradili bismo na sebi. Opet posustajemo, opet se predajemo, opet ponovo započinjemo borbu i tako ukrug.
Moj savet je : radite na sebi. Smognite snage i radite na sebi , razvijajte sebe isto kao što želite da se vaše dete razvija. Primenite na sebe sve što biste primenili na njega da bi se promenilo. Volite sebe kao što volite njega. Vi ste takođe vredni truda. Mnoge mame ne štede energiju, vreme, ni novac , da bi se dete „normalno“ razvijalo ali to ne rade i za sebe. Neke se vode principom-kada je moje dete zadovoljno i ja sam zadovoljna, druge – ja činim za drugog, a neko drugi će valjda za mene i tako lančano. Ovo uverenje je krajnje pogrešno. Vodi nas tome da se odričemo sopstvene dobrobiti, ali i odgovornosti za ono što jesmo. Na kraju niko drugi, ni roditelji, ni suprug, ni deca, ni prijatelji, neće preuzeti odgovornost za to što smo mi nezadovoljni sobom i sopstvenim životom.
