Mnoga pitanja očevi postavljaju sebi u toku i nakon razvoda: Da li ću živeti i dalje na istom mestu? Da li ću biti blizu svog deteta? Da li će se majka sa detetom preseliti? Kako ću viđati dete? Kako će dete razumeti to što više ne živim sa njim? Da li će se moj odnos sa detetom promeniti? Da li će ta promena biti na bolje ili na gore?
Najteži period – kada je razvod formalno ili neformalno počeo, a roditelji još uvek nemaju utvrđen model viđanja deteta, stvara se plodno tle za uzajamnu manipulaciju roditelja. Još uvek pod burnim emocijama, u konfuziji ili ljutnji, roditelji često u ovom periodu ne mogu da se slože ni oko ćega pa ni oko viđanja deteta. Najčešće se dešava da oboje time manipulišu, iako to sami ne prepoznaju.
Očevi moraju još u ovom periodu da odvoje odnos koji imaju sa majkom deteta od odnosa prema detetu. To će doprineti i vama i deci. Sa jedne strane započinjete samo svoj, autentičan odnos sa detetom, a sa druge strane, razdvajate komunikaciju sa majkom koja ima veze sa vašim viđanjem deteta od ostale komunikacije. Na neki način odstranjujete loš uticaj postojećih emocija na konkretnu situaciju dogovora oko vašeg viđanja sa detetom. Ovakav stav će uticati i na drugu stranu, jer će i sama osetiti olakšanje. Vaša komunikacija će bar u jednom delu imati prostor u kome se „lakše diše“ i gde se oboje pozivate na razum, a ne na emocije. Vremenom ćete naučiti da adekvatno reagujete na povremene proboje emocija, tako što ćete vraćati razgovor na kolosek racionalnog. Zvuči paradoksalno, ali razvod vas neće poštedeti napora da naučite (ako to niste u barku) kako da komunicirate sa majkom vašeg deteta.
Period prilagođavanja – u nejvećem broju slučajeva deca nakon razvoda ostaju kod majke, a očevi dobijaju određen model viđanja deteta , prema kome imaju dva dana, najčešće svaki drugi vikend ili nekoliko sati radnim danima, koje mogu da provedu sa detetom. Ovo „mogu“ zapravo ima šire značenje: to je vreme kada otac ostvaruje svoje pravo da viđa dete, ali i vreme kada dete ostvaruje svoje pravo da viđa oca. Kao što znamo svako pravo nosi i obaveze, tako da možemo da kažemo da otac ima obavezu da to vreme koristi za viđenje deteta, a majka ima obavezu da obezbedi preuzimanje deteta u određeno vreme.
Kako pomoći sebi i detetu?
Prvo je potrebno da se posvetite organizaciji vremena. Neophodno je da vreme koje je određeno modelom oslobodite drugih obaveza, ako je potrebno o tome obavestite kolege, nadređenog, prijatelje… Bez obzira da li mislite da je nepravedno određen model viđanja deteta, mesto, način ili bilo šta vezano za vaš odnos sa detom, a stoji u sudskom rešenju, nemojte se inatiti i propuštati termine koji postoje. Ako ste nezadovoljni pokušajte da tražite izmene, ali u međuvremenu koristite vreme koje imate za svoje dete bez postavljanja bilo kakih uslova. Da podsetimo- to je vreme koje vi imate da biste bili sa detom, ali i vreme koje dete ima da bi bilo sa vama.
Kada ste se organizovali i prihvatili termine, ući ćete u ritam, a vreme između vaša dva susreta će prolaziti sa manje negativnih emocija i sa vaše strane (kao i drugog roditelja) i sa strane deteta. Da bi to zaista tako bilo, potrebno je da to vreme provedete „kvalitetno“. Šta to znači?
Pripremite se za dolazak deteta. Opremite sobu gde će dete boraviti ili deo dnevne sobe koji će biti samo njegov i koji će ga čekati kada dođe kod vas. Tu držite njegove stvari, čuvajte njegove crteže i ostale predmete koje je u ranijim susretima pravilo. Na taj način stvarate kontinuitet u njegovom odnosu prema vama i mestu gde se vi nalazite, dajete mu prostor da postavi „ sebe“ u novom kontekstu, tamo gde ste i vi.
Posvetite mu se koliko god možete za vreme kada je sa vama. Isplanirajte unapred bar jednu do dve aktivnosti koje ćete raditi zajedno. Napravite nove rituale (aktivnosti), na putu do vas, neposredno nakon odlaska i sl. koje ćete svaki put ili kada god ste u mogućnosti da ponavljate (to može biti nešto sasvim obično –svraćanje u park, kod bake i deke, u knjižaru ili igraonicu). Svim ovim aktivnostima postavljate, a ponavljanjem fiksirate tačke pomoću kojih dete može da stvori predstavu vašeg odnosa (sada malo drugačijeg nego što je bilo kada ste živeli zajedno) i stekne sigurnost u taj odnos.
Prilikom preuzimanja deteta nemojte ulaziti u bilo kakave rasprave, važna obaveštenja i komunikaciju sa majkom deteta(bakom/dekom) koja se mogu pretvoriti u konflikt, bez obzira što mislite da ste u pravu ili želite da iskoristite taj susret kad ste već tu. Ako komunikacija koju započinjete nosi neprijatnu, negativnu energiju, dete će to osetiti i vezati za vaš susret. Kada bismo mogli takvu situaciju da prevedemo na jezik odraslih , da verbalizujemo, zvučalo bi ovako: „kada dođe tata po mene dešava se nešto loše, onda se i ja osećam se loše“. Postoje razni drugi načini da sve što imate saopštite majci deteta, a da pri tom dete ostane u „zaštićenoj zoni“- gde ne vidi, ne čuje, ne misli o tome.
Šta ako dete neće da ide kod vas? Postoji veliki broj mogućih razloga za to. Najjednostavniji način nalaženja uzroka je odgovoriti : koja potreba deteta je ugrožena / nije zadovoljena kada dođe kod vas. Zapitajte se :“ Koju detetovu potrebu ne zadovoljavam kada je kod mene ili ne zadovoljavam na adekvatan način?“.
Ako vam se čini da ne možete sami da odgovorite na ovo pitanje, konsultujte se sa mjakom deteta (po principu „želim da razgovaram o detetu jer želim da mu bude bolje“), ili sa nekim stručnim licem (psihologom, pedagogom), koje će vam pomoći da dođete do odgovora. Imajte u vidu da deca u određenom uzrastu (2-3 god) ne vole da se odvajaju od roditelja za kog su vezana samo zato što su mala i zato što je to period ili faza kada je strah od odvajanja veći nego u drugim uzrastima, a ne zato što ne vole vas ili ne vole da idu kod vas . Takva ponašanja deteta ne treba shvatiti „lično“, ili sumnjati da majka „želi dete samo za sebe“ . U takvim situacijama je najvažnije razumeti detetova osećanja i na nežan način mu pomoći da ih savlada.
Kako pomoći sebi?
Prihvatite sve što se dešava. Sedite sami sa sobom i sagledajte činjenice: gde živite, kada viđete dete, koje su njegove potrebe, šta radite, kako se osećate, da li vam neko ili nešto otežava situaciju… ne dozvolite da vam tok misli prekine: „ali to ne treba da bude tako ili , voleo bih da bude onako…“. Šta biste voleli da bude je pitanje budućnosti. Tek kada prihvatite ono što se dešava danas, ove nedelje, ovog vikenda, možete da pravite planove i akcije ka onome što želite. Možda nešto od toga već postoji. Registrujte to. Ne propustite takve momente. Usmerite svoje ponašanje ka njima. Sve ostalo – što vam stvara muku, tegobu, bol, je takođe vaše. Prihvatite da je tako (razvod je vaš, vikend sa detetom je vaš, vaša je bivša žena, svi dosadašnji izbori su vaši, vaša je emocija koju trenutno osećate, kao i misao o tome šta ćete raditi sutra ). Iz te pozicije se mnogo jasnije vide odgovori na to da li nešto možemo promeniti , a ako možemo i kako.
Autor teksta: Marijana Vilimonović Life coach OLI psihodinamskog metoda, koautor i voditelj radionica za očeve u Udruženju „Tata“
U toku je prijava za radionicu „Odnos sa decom“ koja je deo programa „Biti tata“, sa temama komunikacije i razvoja odnosa sa decom u toku i nakon razvoda. Više o sadržaju radionice
Informacije i prijava : 060/369-55-09 Marijana
3 comments
„Kao što znamo svako pravo nosi i obaveze, tako da možemo da kažemo da otac ima obavezu da to vreme koristi za viđenje deteta“
Pravno-formalno – pravo je pravo, i otac može ali i ne mora da ga koristi. Otac ima obavezu da plaća alimentaciju.
Treba mi pomoc u vidu koja su moja prava posle razvoda kao roditelja . Interesuje me kolko su moja ovlascenja i uticaj na zivot deteta naravno da podrazumevam da time ne ugrozavam detetovo razvijanje zivota.Jer svati se da posle razvoda nista nije isto i uvek ide u pogresnom smeru izmenju roditelja unapred zahvalan tata Vlada
Dragi Vladislave, razvod je svakako težak za porodicu i decu, i najbolje je ako roditelji mogu sami da se dogovore o modalitetima brige oko dece, načinima viđanja i svemu ostalom.
Ipak, često se dešava da se deca ni kriva ni dužna nađu između dve strane koje nisu u stanju da se dogovore i to nanosi veliku štetu i njima i njihovom razvoju. MOje lično mišljenje je da u momentima kada jedna porodica gubi dotadašnji oblik io funkciju najbolje je potražiti pomoć kako bi ceo taj proces prošao što manje bolno i sa što manje štete za sve članove porodice. Autorka ovog teksta jedna je od onih koje su se stručno posvetile ovom problemu, a znam da postoji i Udruženje Tata koje pruža stručnu i drugu pomoć očevima u toku i posle razvoda.
Svako dobro vam želim i jako volim da čujem da očevi žele da ostanu tate i posle razvoda. Srećno!