Biću bolja mama.
Jedna od naših „novogodišnjih“ odluka.
I neizbežna griža savesti ako nešto nismo uradile po našem, zacrtanom planu roditeljstva. Znam, to je verovatno najodgovorniji „projekat“ na kojem ćemo ikad raditi, najvredniji „posao“ koji ni milioni evra investicija ne mogu da zamene. Pravimo ljude, kolika je to investicija, hej! A iznad glave nam stalno lebdi da će naše male greške sutra postati njihove velike mane ili životni problemi.
Ali, primećujem da tako malo nas uživa u svom majčinstvu. Ja prva sam (bila) takva. Zdromljena veličinom te odgovornosti, prve meseci svog roditeljstva provela sam u nekom bunilu. Uplašena, umorna, večito sa sisama na izvolte, stalno sam se pitala gde gdešim i bila ubeđena da sam grozna majka.
Još uvek ponekad pomislim da je moja fantasitčna trojka mogla i bolje da prođe. Kad dreknem, jer po 15. put nešto moram da ponovim. Ili me dovedu do suza. Ili doživim nervni slom jer mi se nisu javili.
Srećom, imam divnog muža, koji je sa obe roditeljske noge na zemlji i koji ume i mene da prizemi. Doduše, to što imam troje dece takoše mi je pomoglo da odustanem od savršenstva. Koje su od mene svi očekivali.
Ali, sam naučila da sam ja za moju decu „najbolja od mama koje su im bile namenjene“, naučila sam da se opustim i da budem manje stroga. Prema sebi.
Zato, umesto uopštenih novogodišnjih odluka koje će malo toga promeniti, a mogu nas učiniti nezadovoljnim, hajde da sada, odmah, na kraju decembra prestanemo da radimo stvari koje čine da se loše osećamo u svojoj majčinskoj koži!
Zaboravite na osećaj krivice
Osećaj krivice majke prati kao verna senka. Svaki milimetar odstupanja od zamišljenog ideala majke, dovoljan je razlog da mislimo da smo nešto krive i da će to ostaviti posledice na našu decu.
Ako ste se porodile carski mrezom, osećate se krivom. Kao da ste vi lično tražili da se porođaj iskomplikuje, a vi dete čestito vidite tek posle dva dana.
Ako niste dojili, osećate se grozno i same, nema potrebe da vam horda dojećih pravovernika govori kako ste sigurno mogle da dojite.
Ako se niste dovoljno igrali s decom, da, krive ste. Ako slučajno radite, da krive ste. Ako danas nije bilo supe, da krive ste.
Kada se neki tata osećao krivim?
Kada ćemo prestati da mučimo sebe ?
I da počnemo da uživamo u „dovoljno dobra mama osećaju“?
Prestanite da „sudite“ drugim roditeljima
Ja znam kako treba. Znam da treba da dojiš svoju bebu, koliko god možeš. Da treba da se potrudiš. Znam da treba da je nosiš i ljubiš dokle god ona traži. Da spavaš s njom, da oseti sigurnost i blizinu.
Da ne treba da vičeš, tučeš, ili budeš previše popustljiv i nedosledan.
Znam da deca ne treba da jedu slatkiše (mnogo). Znam da ne treba da ih nagrađujemo i ucenjujemo kaznama.
Sve ja to znam da treba. Pa se ni sama ne pridržavam uvek. I nisam mogla da se ponašam isto, sa svakim detetom. Koja su od istih roditelja.
Odakle mi onda pravo da sudim drugim roditeljima (mamama)? Da znam šta je najbolje za njih i njihovu decu? Da mislim da se nisu dovoljno trudili?
Ne sudi onome u čijim cipelama nisi hodao. Tačka.
Možeš da:
- pružiš savet – ako ti se zatraži
- pružiš podršku, jer si prolazio kroz nešto slično
- zagrliš ako treba.
I svet će biti bolje mesto.
Ako prestanemo da se ponašamo kao u izlogu prodavnice roditelja, gde postoji opasnost da nas neko neće kupiti ili uzeti ako smo ranjivi, ako pokažemo da nismo savršeni i da grešimo.
Ne gledajte u tablice, već u dete
Sećam se odlično prve kontrole sa Janom. Prvi mesec sam provela u agoniji dojenja, izmlazanja, bolova, plakanja i straha da je moje dete gladno. Čvrsto rešena da dojim, danima sam bila u strahu da moja velika beba, rodjena sa četiri kilograma, nije dobila ni grama za tih mesec dana. A vaga je onda pokazala 1.000 grama! Tog momenta moje roditeljsko samopouzdanje je skočilo do neba i više nikom nisam dala da mi bilo šta zvoca.
Ali, šta god da sam radila, a radila sam vrlo slično sa sve troje dece, oni su napredovali potpuno različito, svojim ritmom. Sara i Aleksa su imali potpuno istu dužinu i težinu na rođenju, a sa godinu dana ona je imala jedva preko 8kg, a on 13. Ona je po tablicama bila neuhranjena a on daleko iznad onog postera na zidu doma zdravlja, negde na zidu.
Jana je sela sa 5,5 meseci (nepravilno, ali sama), Aleksa ni sa 8,5 nije mogao da sedi i sve tako redom. Svako je napredovao svojim ritmom, ma šta mi radili. U stvari, mi treba da radimo šta mislimo da je dobro i da se nadamo najboljem. Uostalom, kao i za sve drugo kada je roditeljstvo u pitanju, nema važnijeg rada sa toliko odloženim rezultatima.
Tablice su glupost. One su okvirni alat za lekare, a ne za roditelje. One ukalupljuju bića koja ne mogu i ne smeju da se ukalupe.
Prestanite da zadivljujete druge roditeljstvom i instagramišete stvarnost
Svi mi ponekad volimo da mašemo roditeljstvom i svojim roditeljskim dostignućima. Istina je da su naša deca dobra, lepa, pametna, vaspitana ne zahvaljujući našem delovanju, nego uprkos njemu. Jer, ako većinu vremena nemamo pojma da li to što radimo radimo kako treba, ako se stalno preispitujemo, kako smo onda tako sigurni da mi imamo ikakvog udela u uspesima naše dece?
Ranije sam mnogo značaja pridavala vaspitanju.
Bila sam sjajan roditelj. Sve dok nisam dobila decu.
A onda sam malo na teži a malo na lakši način shvatila da deca nisu prazna knjiga u koja mi upisujemo slova po svom nahođenju. Nisu naš spisak lepih želja u koji dodajemo ono što MI želimo. Znam čemu bih volela da ih naučim a da li će se „primiti“ ne znam. A to nije razlog da mašem svojim roditeljstvom. Jer, u toj teškoj disciplini nema takmičenja, pa ni pobednika, ni zlatnih medelja. Ako se trudimo i radimo najbolje što možemo, svi smo pobednici, ko u vrtiću.
Ne morate da vratite predtrudničku liniju posle dve nedelje, ni da se vratite sa porodiljskog posle dva meseca. Ne morate da budete najbolji na poslu dok imate u kući odojče. Ne morate.
Svi smo mi dovoljno dobri, ma koliko upinjali da sebe prikažemo još boljim. Pa zato neumorno škljocamo, prenosimo delove svog života, sve u nameri da pokažemo drugima (a valjda i sebi) da smo lepi, nasmejani, da su nam deca ultimativno srećna, vaspitana, da su nam domovi savršeno uređeni i bez mrljice, da stižemo sve i još više od toga. Iako i sama volim da gledam sve te lepe sjajne stvarčice na Instagramu, svu tu divnu decu, prelepu garderobu i sitnice, neke žene mogu uvrteti sebi u glavu da je to pravi život. A nije. To je filter za život. i to nije strašno, sve dok taj filter ne služi da popunjavaš rupe u stvarnosti.
Dođe mi da neko vreme stavljam samo slike haosa koji moja trojka predano pravi, ali ne volim ni ona druga zalaženja u krajnost, prikazivanje sirovog života, dojki na izvolte, porođaja u krupnom planu. I to je egzibicionizam, samo onaj koji sledi estetiku ružnog i sirovog.
Odustanite od takmičenja za super mamu
Što se nadovezuje na sledeću temu- mi smo mame.
Nismo gladijatori.
Nismo u areni punoj gladnih tigrova (mada nekad tako deluje).
- Šta te briga što svuda, od porodilišta, preko dečijeg igrališta do roditeljskog sastanka vrebaju mame žedne mameće krvi.
- To su one kojima osećaj vrednosti dolazi samo i isključivo od toga da budu bolje u nečemu, pa makar to bilo samo isforsirano, prerano hodanje deteta, ili koliko su ga kilograma nagojile.
- To su one što su se porađale danima a dete ispalile iz jednog napona.
- Čije je dete odmah znalo da sisa, a one imale mleka posle 2 sata. Čije je mleko žuto i masno, a ne vodenasto i providno.
- Čija su deca prva se okrenula, prva sela, prva prohoda. Prva dobila zub, jebote! Kao da je to nešto što od nas zavisi.
- To su one mame čija mučena deca, tako napredna, imaju uvek samo petice, nikada se ne tuku i ne psuju, idu u muzićku, na kurs engleskog i italijanskog, vežbaju tri sporta i u pauzi idu na časove slikanja.
- To su one čija kuća blista, bez ijedne fleke, dok ti šutiraš igračke ka ćoškovima da neko ne polomi nogu da prolazi, ili vičeš po 108 put da se sredi soba.
Ne želiš da budeš takva mama.
Ako ne budeš, život će ti biti mnogo lakši. I bićeš dovoljno dobra, i sebi i njima.
Probajte da živite ovako u 2017. godini. Prijaće vam, a neke će bogami i odahnuti. Ja jesam, što i vama želim.
Voli vas Angelina
