Situacija od pre neki dan me je podsetila da nisam pisala (a htela sam mnogo puta) o pojavi takozvane roditeljske inkvizicije. Ako ste mama (ili tata) sigurno ste bar jednom na internetu naišli na drvlje i kamenje bačeno na vas zbog nekog vašeg, naoko bezazlenog roditeljskog ponašanja. I najnaivnija situacija, poput slike iz šetnje sa bebom, može da pokrene dušebrižnike diljem interneta da vas isprepadaju netraženim savetima, i isprozivaju kako ne radite dobro ovo ili ono. Osećaćete se kao da ste na strašnom sudu inkvizicije jer ste prekršili nekakav zakon, za koji vi u stvari niste ni znali da postoji.
Pripadnici roditeljske inkvizicije neće svoje delovanje usmeriti samo na ljude iz okoline, prijatelje koje lično znaju. Oni u svom krstaškom ratu dokazivanja šta je jedino ispravno i dobro u roditeljstvu (a tu pritom ne mislim na očigledne i svima manje više potpuno jasne stvari, kao da ne treba da tučeš dete, da ga zanemaruješ, da ga voziš bez auto – sedišta), idu i dalje pa ne prezaju da idu okolo i nepoznatim ljudima daju grube savete koje nisu tražili ili se ponašaju kao sudije, a da pritom ne znaju ništa o životima drugih ljudi.
Poslednji takav primer, koji me je dobrano iznervirao. Već legendarni video sa Robertom Kelijem, profesorom Političkih nauka na univerzitetu u Busanu u Koreji, u kojem u sred njegovog ozbiljnog intervjua za BBC, uleću njegovi mališani u sobu i kadar. Urnebesno i preslatko! Video je za 24 sata postao viral a profesor stekao slavu kakvu na žalost nikada pre toga nije svojim neospornim kompetencijama.
Ali ako ste mislili da je to sve, prevarili ste se. Na silnim mestima gde se ovaj video besomučno šerovao, pojavljuju se pripadnici roditeljske inkvizicije, da sude – naravno.
Kako eto, profesor Keli je loš otac, te kako je reagovao hladno i osorno, pa gura jadno dete… I sve u tom stilu. Jer je valjda poente videa bila da on pokaže kako je sjajan tata, a ne da govori o međunarodnoj politici na globalno važnom mediju. Plus, naravno stereotipi vrište, pa je žena koja panično i beskrajno smešno uleće u sobu i kupi decu sasvim sigurno dadilja koja „treba da dobije otkaz“ a ne supruga i mama dece, kako se ispostavilo…
Ne znam zaista šte je profesor Keli trebalo da uradi pa da dušebrižnici budu zadovoljni. Valjda da prekine intervju uživo da bi celom svetu pokazao da su mu deca najvažnija. Čoveku je bilo vrlo neprijatno, moguće i da je i bez toga imao tremu, a onda je sa užasom shvatio da stvari debelo izmiču kontroli. Koliko god da se spremaš za neki javni nastup, postoje uvek nepredviđene situacije, koje mogu da te izbace iz koloseka, a ovo je jedna koju svakako nije mogao da predvidi ni u ludilu. Čovek se čak, zabrinuo da ga BBC nikada više neće pozvati 🙂
Roditeljska inkvizicija udara svuda
Iako ne mogu da predvidim (mada pripadnici roditeljske inkvizicije mogu, oni bi sigurno nežno privili decu na očinske grudi i smirili ih za sekund i nastavili kao da se ništa nije desilo), kako bih reagovala, vrlo verovatno veoma slično kao silom planetarno poznati profesor. Zapravo, desilo mi se više puta da se nešto nepredviđeno desi, s tom razlikom što ja za medije uglavnom pričam o deci i roditeljstvu, pa deluje mnogo logičnije i lakše da se kroz spontanost „iskulira“. Desilo mi se jednom da dajem izjavu za radio iz svoje kuće i da usred toga moja najmlađa kćerke vikne: #mamaaa, kakila sam, obriši mi guzu“. Mislim da sam se zaledila u tom momentu, ali sam samo nastavila dalje. Prema roditeljskoj inkviziciji verovatno nisam dobra majka jer sam dala prednost davanju izjave nad svetom dečijom guzom.
I roditelji imaju dušu, zar ne?
Postoje stvarno situacije kada deca nisu prioritet, čak i nama roditeljima koji gajimo decu danas, kada su smeštena na pijedestalu naših života. Deca moraju da shvate nekad da moraju da sačekaju i da je sasvim u redu da važne poslovne razgovore ili sastanke ne treba da prekidamo dečijim upadicama ili pokušajima da budu u centru pažnje. Niti sam dužna ikome da dokazujem da mi deca jesu prioritet, ostalih 23.5 sata u danu.
Profesor Keli je na svojoj koži globalno iskusio ono što mnogi roditelji, pre svega mame, doživljavaju svakodnevno, na mikro planu. Non stop im se neko meša u život i procenjuje koliko su zaboga dobri roditelji. Od parkića do doma zdravlja, preko ulice i izleta, svuda se nalaze pametnjakovići koji će vam ukazati da nešto radite pogrešno. Ne valja vam mleko, zar još dojite, ju, pa ne dojite a to je najzdravije, dete je u dupku, ima godinu a još nije prohodalo, ima godinu i po a još ne priča, bacili ste pare na auto- sedište ili juuu, ne koristite auto – sedište. I to nije samo po sebi strašno, jer zaista savet je nekada zlata vredan i vi zaista ne znate da možda pogrešno radite. Ali način na koji inkvizicija postupa govori da im zapravo uopšte nije stalo da sa vama razmene mišljenje, daju savet ili pomognu. Da se nađu, što bi se reklo. Oni pametuju i seru isključivo kako bi pokazali kako su ONI sjajni roditelji i sve to što vi niste.
Zato, u ime profesora Kelija i svih „zlostavljanih“ roditelja da vam kažem: šta vas, bre, zabole ko je kakav roditelj?
