[su_highlight background=“#f1f3ec“]Već dugo pratim blog jedne mame, koleginice novinarke „Mama na ćoše“. Piše onako kako baš meni odgovara: oštro, pitko, lepo. Odavno sam želela da prenesem jedan od njenih tekstova koji mi se posebno dopao, jer govori o stvari protiv kojih se obe borimo, a verujem da jako nerviraju i dobar deo posetilaca „Maminog sveta“ – to nametanje potrebe da budemo u svemu najbolje i savršene samo zato što smo mame. Uživajte u čitanju, moja iskrena preporuka za blog „Mama na ćoše“.[/su_highlight]
„Mama s naslovnice“
Da sam trudna meni je muž javio telefonom, dok je jurio na posao popodne, jer su rezultati bili tada. Ništa od do detalja izmaštanog vatrometa emocija na našem omiljenom mestu uz Dunav, gde me je zaprosio, gde smo se venčali… Nije bilo kao na filmu, ni kao u bajci, ni nalik na savršene fotografije iz časopisa uz tekstove o radosnim vestima.
Zato je, kao svaki važan događaj, i ovaj imao svoj momenat pred ogledalom u kupatilu. Bila sam čupava, podbula od silnih hormona koje sam primala, u rasparenoj pidžami i drečavo zelenim čarapama. Bez šminke. Ni nalik na toliko puta prikazanu, uslikanu, udešenu „konačnosamtrudna“ sreću. Sreću koju toliko „udese“ da sumnjamo da nam se uopšte i desila, ako nije po tom šablonu. Jer i sreća se izgleda sređuje za slikanje. Mora da „izgleda“.
Zato sam na tom najintimnijem mestu na svetu morala da se pogledam pravo u oči! Usne su mi se razvukle u osmeh, da i one potvrde da je to što vidim ipak čista sreća! Moja. Naša. Neke slične poglede razmenjivali smo dobar deo večeri i dugo nismo mogli da zaspimo jer je usledilo, za zemlju Srbiju uz svaku sreću neizbežno pitanje- kako ćemo mi to?!
Koliko već sutra otrčala sam do najbliže trafike i pokupovala pregršt časopisa o blaženom stanju. Da se bolje informišem kako TA sreća izgleda! Suprotno verovanju da ću se konačno malo opustiti, mojim mukama nije bio kraj- tek su počinjale! I bile su sve veće što je trudnoća više odmicala, tačnije, što sam više o njoj čitala iz tekstova i sa slika koje ih prate.
Sve trudnice tamo su prelepe. Kosa im je ako ne baš isfenirana, sigurno čista i uredno začeščljana. Skoro uvek su nasmejane, lepo (spareno) obučene, nervno uravnotežene. Grickaju voće i lelujaju, čini mi se da ih pogledam iz profila, videle bi se samo tanke linije! Čak i u tekstovima o mučninama tek blago kiselo kezila se lepotica. U tekstu o hormonskim promenama na koži, savršeno čisto, još toplo od fotošopiranja lice.
Pomislila sam da možda ipak nisam trudna, možda sam ja bolesna?! Ili možda čak nisam ni žensko! Povraćala sam četiri meseca, uz celodnevne mučnine. Nije mi bilo ni do čega, a ponajmanje do ulepšavanja i sređivanja. Nisam mogla da se sastavim, a kamoli da sparujem boje! I zbog toga sam se osećala grozno. Verovala sam da tako i izgledam jer su mi se iz časopisa pobedonosno smeškale uvek sređene trudnice.
Pomislila sam, kao i vi sada za mene, da onda možda nisam ni srećna! Dok nisam prestala da izbegavam ogledalo. Dok se nisam pogledala pravo u oči. Naravno u kupatilu! Tamo sam provela najveći deo vremena, a niko ni sliku da mu objavi u znak zasluženog priznanja! Ni traga na tim fotografijama ni od iscrpljenosti, razdražljivosti, suza, podočnjaka, od gorušice kiselog izraza lica, svađama, besu i prejedanju. Ni jedna nije bila u tri broja većoj garderobi, čupava i bleda, dok je muž ( ipak!) zaljubljeno gleda.
Sad znam da sve to ne znači da moja sreća (meni) nije savršena, već da njihova nije realna. Ni za koga. A opet, priča o savršenom izgledu, koji je izgleda ekvivalent savršene sreće, uporno se „prodaje“. Ni kada se porodiš slika nije mnogo drugačija. Odmah počnu da te progone s onima koje već mesec dana nakon porođaja imaju savršenu liniju! Sve mame izgledaju kao manekenke koje su za slikanje iznajmile ništa manje savršenog izgleda dete. Guraju ga u kolicima nasmejane i nigde se ni ne nazire da je toj šetnji prethodila priprema ravna onoj za polazak na planinarenje, prilikom koje si tri puta umirivala dete, pet puta se vraćala po nešto i sto puta se preznojila, a usput proveravala šta si uopšte obukla!
U tekstovima su tek opasne zamke, idealna rešenja za sve probleme, sročena tako da se osećaš još bednije i nesposobnije što i sama nisi uspela da ih vidiš.
„Zablistajte za tren oka!“
„Instant saveti za svež izgled!“
Nije važno što si rodila dete, važno je da ne „umre“ savršen izgled!
A meni izgleda da sve te stvari kreiraju oni koji savršeno nemaju pojma kako izgleda trudnoća, kako izgleda prava mama, a da ponajmanje znaju kako zaista izgleda sreća!
Umalo da poverujem da mi se nije ni desila, zato što se nisam trudila da je „udesim“. Umalo da poverujem i da zbog toga nisam dovoljno uspešna, ženstvena, dovoljno srećna! Većina mojih fotografija nije od onih koje pune naslovnice, ali mi, kad god ih pogledam, napune srce. Jer znam, sreća ne izgleda uvek savršeno, a nikad ne izgleda isto za sve. Ima onoliko lica koliko nas (srećnih) ima.
Ako mi ne verujete, pogledajte se pravo u oči!
