Deci je mesto u auto – sedištu

Ne znam da li se sećate upečatljive češke kampanje o bezbednosti u saobraćaju, pod simboličim imenom “Ne misliš – platićeš”. Spotovi su kratki, brutalni, krvavi i našim nežnim očima i želucima možda nisu prijali. Ali svakako imaju veoma jaku poruku– da ste u dobroj meri sami odgovorni za bezbednost u saobraćaju. I da možete da uradite barem ono što od vas zavisi.
Ovo naročito važi za to kako štitite decu u saobraćaju, kao pešake ili putnike u automobilu, jer oni sasvim sigurno ne mogu sebe da zaštite, niti sami sebi da nabave auto –sedište, čak i kada bi shvatali njegovu svrhu.

Jedino ovako, pokazivanjem posledica možemo da utičemo na roditelje da shvate koliko je važno da se deca vozebezbedno, u auto – sedištu. Jer, tužna ječinjenica da nam deca danas dominantno stradaju kaoputnici u automobilima, a ne kao pešaci, kako bi neko mogao pomisliti. I ništa nam ne znači da se kajemo ako se nesreća u saobraćaju desi, a naročito ako mi nismo učinili ništa, ili smo učinili veoma malo da to sprečimo. A mogli smo.

Da li mi išta može biti važnije od života mog deteta? A za nesreću je dovoljan jedan jedini put i jedan jedini delić sekunde. Kada je vezivanje dece u automobilu u pitanju, ja se od osobe tolerantne na različitosti pretvaram u vatrenog govornika, koji je u stanju da se satima raspravlja sa modernim roditeljima, protivnicima “bacanja para” na auto – sedišta, bez kojih smo “i mi sami porasli”.
Ne znam da li bi isto mislili kada bi neko predložio da im se skine jedan točak sa automobila i da tako voze ili da im “otkači” kočnicu. “Neće grom u koprive” valjda je jedini argument onih koji su u stanju da daju mnogo novca za kupovinu i održavanje auta, ali nimalo na bezbednost najmlađih putnika.
Precizne statistike u Srbiji  naravno nema, ali procenjuje se da tek 10 do 30 odsto roditelja koristi auto – sedišta za decu. Jedno istraživanje Svetske zdravstvene organizacije pokazalo je da 32 odsto roditelja dece do tri godine u Srbiji koristi auto-sedište za svoje mališane, a čak 90 odsto ga nepravilno postavlja u automobil, što znači da su oni zapravo u zabludi da su im deca bezbedna.

Fizički mi nije dobro kad vidim ponosne očeve kako voze dečačiće od godinu i po u krilu i daju im volan “da voze”, kad ispred nas na auto putu, dok vozimo 100 na sat, mališani skaču po zadnjoj klupi automobila. Ne umem da objasnim šta je to toliko strašno u auto – sedištu za decu, pa ga roditelji u toj meri izbegavaju. Spisak izgovora je neverovatno dug, iako je problematika auto sedišta za decu je  zakonski regulisana, ali ko još mari za zakon…
Imam troje mališana, i svi se od rođenja voze u auto – sedištu. Tako su izneti iz porodilišta, tako su navikli, ne pitaju, ne bune se i smatraju to sasvim uobičajenim. Čak se dešava da nam najmlađe, četvorogodišnje dete “alarmira” ako zaboravimo da je vežemo. Dok su bili bebe, kada se uzvrpolje u auto – sedištu i krenu da plaču to je znak da je vreme za pauzu, a ne da ih izvadimo iz sedišta.
Pritom, mi smo savršeni za opovrgavanje svih mogućih izgovora za nabavku auto – sedišta: vozimo mali auto, Ford Fiestu, imamo troje dece i u taj auto smo uspeli da uguramo tri sedišta. Nemamo čak ni zadnja vrata, pa je vezivanje dece nekada i po desetak puta dnevno znalo prilično da nas iscrpi ili nervira. Ali, to je nešto što mora i nema druge, ni za decu, ni za nas.

Odrasla sam pored Ibarske magistrale. Nagledala sam se, u „direktnom prenosu“, saobraćajnih nesreća, “čukanja” i onih, strašnih, u kojima je bilo i stradalih. Teslike su mi i dalje u glavi, i jako mi je važno da učinim sve što je u mojoj moći da budem bezbedna u saobraćaju.
Odluka da svoju decu vozimo isključivo u auto – sedištu veoma je važna i meni i suprugu. Ako mi moramo da se vezujemo i znamo da nas to štiti u saobraćaju, zašto onda ne bismo vezali i decu? A kako obični pojasevi nikako ne odgovoraju tako maloj deci, logično je da moramo imati auto – sedište. Najviše se iznerviram kad mi neko kaže kako je sedište skupo.
Pa, skup je i auto, tek benzin, ulje, popravke, original delovi, registracija… A najskuplji je život.

Pritom, kada birate auto sedište, najbolje je da se vodite testovima bezbednosti, oni su najrelevatniji kriterijum. Pa, ko voli da bira brend, boju, presvlake u tonu, to je već stvar ukusa.

ADAC testiranja se smatraju najrelevantnijim za kontrolu sigurnosti auto – sedišta

Šta kaže zakon o bezbednosti saobraćaja?

• Da se u vozilu na prednjem sedištu ne sme prevoziti dete mlađe od 12 godina.
•   Dete do tri godine starosti prevozi se u bezbednosnom sedištu, odnosno korpi, osim u vozilima za javni prevoz putnika.
• Izuzetno od ovoga, dete do tri godine se može prevoziti na prednjem sedištu ukoliko se prevozi u bezbednosnom sedištu – korpi, koja je okrenuta suprotno pravcu kretanja vozila, kada vozilo nema ili je isključen bezbednosni vazdušni jastuk.
• Decaod 3 do 12 godina se ne moraju smeštati u bezbednosno sedište, ali se ne smeju prevoziti na prednjem sedištu ili u krilu roditelja, vozača ili suvozača.

Kazne su, reklo bi se, ogromne – za prevoz dece u krilu ili na prednjim sedištima je od 15.000 do 30.000 dinara ili 30 dana zatvora, uz 6 kaznenih poena i oduzimanje vozačke dozvole na najmanje tri meseca. Kazne mogu biti i veće ako je izazvana saobraćajna nezgoda.
Ali, kazne nisu dovoljne. Odnosno – neko mora da kontroliše primenu zakona. Da li znate nekog roditelja da je kažnjen jer nema auto – sedište?

A da vas pitam – šta će vam Zakon?

Da li vam zakon određuje da nećete bebu baciti na glavu, niti dete pustiti na ulicu, da li vam zakon uređuje da li ćete mu dozvolite da gurne prst u šteker? Zašto onda  zakon mora da reguliše da li ćete zaštiti život rođenog deteta u vožnji?
Studije o bezbednosti u saobraćaju i rigorozni testovi pokazali su da se pravilnom upotrebom autosedišta smanjuje smrtnost novorođenčadi prilikom sudara za oko 70% a za više od 50% ako u nezgodi učestvuju mala deca. Zašto vam je potreban zakon da vas tera da rizik da dete pogine ili bude teško povređeno u saobraćajnoj nesreći ovoliko smanjite?
Da li znate da ako se automobil pri sudaru kreće 25 km na sat, na njega deluje sila oko 20 puta veća od težine objekta. Ako vašu bebu, tešku 10 kg držite u rujama, pri sudaru ona će biti „teška“ oko 200kg i nema tih ruku koje je mogu zadržati!
Pre nekoliko godina, imali smo na žalost prilike da vidimo kako auto – sedišta štite na delu. Doživeli smo saobraćajnu nesreću na auto – putu u Beogradu, drugi automobil nas je udario otpozadi i auto je bio dosta oštećen, ali su naša deca ostala – nepovređena. Čak se pri udaru nisu ni pomerili s mesta, sedišta i pojasevi su ih zadržali. Ne želim ni da mislim šta je moglo da bude da sam svog sina, koji je tada bio osmomesečna beba, držala u rukama.
Kako bi se ove nevesele brojke o auto – sedištima i saobraćajnim nesrećama bar malo korigovale, i kako bi se svest o tome da auto – sedište čuva glavu proširila, pokrenuta je kampanja „Bezbednost nikada nije na odmoru“. Jer zaista, bez obzira da li idete do vrtića, škole, u šetnju ilik rećete na duži put na more, naša deca treba uvek da budu vezana u auto-sedištu. I to pravilno vezana i u sedištu koje odgovara njihovom uzrastu.

Kako bi roditelji dobili što više korisnih informacija, pokrenut je i informativno –edukativni sajt www.auto-sedišta.rs, a promoter kampanje je naš najpoznatiji automobilista Dušan Borković. Njemu su se pridružili i drugi roditelji, poznate ličnosti, novinari, blogeri, kako bi zajedno pričali o zaista važnoj stvari – kako da životi naše dece budu bezbedni.

Moja deca sada imaju 10,5 godina, 7,5 godina i 4 godine. Najstarija, Jana, dovoljno je visoka da se vezuje običnim pojasom automobila (mog malog auta, u nekim automobilima je potrebno da dete bude visoko 150 cm za običan pojas), Aleksa se vozi u busteru, a Sara je još u auto – sedištu. I znam da su moja deca jedino tako bezbedna, i da rastu u odgovorne učesnike u saobraćaju koji će se bez razmišljanja, automatski vezivati u automobilu.

A vaša deca?

Ovaj tekst je deo promotivne kampanje „Bezbednost nikada nije na odmoru“.

Foto

Foto