Australija, emigracija godinu dana posle

Emigracija u Australiju, godinu dana kasnije. Teško mi je da započnem ovaj tekst. A želim da pišem. U meni se slažu silni slojevi emocija, koje moraju da iskuljaju negde. Najbolje na „papir“.

O svemu bih pisala.

A ne pišem.

Emigracija u Australiju je učinila da me melju dani i obaveze, izgubila sam rutinu i brzinu. Izgubila sam osećaj da sam ja taj Mamin svet, jer taj svet u kojem sam živela više ne postoji. Te roditeljske teme više nisu iste, a često mi više nisu ni bile u fokusu, dok smo pokušavali da se dočekamo na noge posle leta od 13.000 kilometara i bar nekoliko decenija unapred.

Više ne znam ni ko ste vi, moja publika, da li i dalje uglavnom mame iz Srbije, ili ste neki ljudi koji traže kako da iz te divne, napaćene zemlje odu.

Blog je, na žalost, uglavnom ćutao.

Dešavao mi se život, nadam se da ćete mi dragi moji, to oprostiti.

Od momenta kada smo, puni planova i nekog nedefinisanog olakšanja, seli u avion za Pert, krenula je serija događaja, životna faza koju nismo mogli ni da očekujemo, ni predvidimo. Već samo da se trudimo da preživimo.

Ako bih probala da je definišem nekako, glavno osećanje koje posle godinu dana imam je preplavljenost (ili njen engleski pandan, overwhelming još bolje). Mi smo, poput novorođenčadi koje svim čulima upijaju svet, čak i kada je on prebučan i prestrašan za njih, učili sve od početka – kako se snalazi i živi u svetu koji je brutalno drugačiji od onog u kojem smo do juče živeli.

To što je drugačiji uglavnom na bolji način, ne znači da ti je transfer lak.

Da ovaj tekst ne bi ostao rasplinut na stotinu strana, probaću da se osvrnem preko ramena i ukratko vam opišem gde smo sada, godinu dana kasnije u Pertu. Za neke druge teme, moraću da ponovo navikavam ruku na pisanje bloga.

Zato, u narednim redovima, dokle smo i kako stigli:

Završila sam prvu godinu Master studija na Edith Cowan University u Pertu

Ne znam stvarno odakle mi hrabrost da se upustim u studiranje posle 17 godina, i to na stranom jeziku, u obrazovnom sistemu koji je daleko bolji od ovog našeg, megatrendizovanog – veliki broj od 40 univerziteta se nalazi na listi 500 najboljih, a po broju stranih studenata Australija je odmah iz USA i Britanije. Semestri su nabijeni sa jako puno predavanja, pisanja, ispita, obaveza, i dani, nedelje pa i meseci mi se pretvore u nepregledni niz učenja, pisanja, učenja, posla, obaveza oko dece i beskrajne vožnje po kilometarski ogromnom Pertu.

Ali, vredi.

Ipak, posle godinu dana ja sam na pola mastera, uz mnogo novostečenog iskustva ali i samopouzdanja i nadam se boljih prilika da ponovo radim u marketingu. Australijsko obrazovanje treba i da nam pomogne da lakše dođemo do stalne vize.

Nismo našli posao, morali smo da ga stvorimo

Ljudi se stalno sele. Menjaju živote. Izlaze iz zone komfora. Ali, teško mogu da dočaram nekome ko nije bio u sličnim cipelama, koliko je zapravo teško kada se tebi, ali i tvojoj deci (tvojom odlukom) izmiče tlo pod nogama.

Mi još nismo tipičan primer, jer nas nije nevolja i nemaština poterala „trbuhom za kruhom“, već definisala bih to – neodoljiva potreba za normalnošću i istrošeni kapaciteti da i posle 25 godina živimo u autokratskoj džamahiriji.

Imali smo neviđeno veliku pomoć o moje sestre i njene porodice, toliku da ne uspevam rečima da definišem svu zahvalnost koju osećamo za sve što su uradili za nas (hej, živeli smo, nas devetoro PET meseci pod njihovim krovom. Za koga biste bili spremni da to uradite?).

Ne znam zaista kako prežive oni koji dođu prvi dan u nepoznatu zemlju i taksi ih dovede do hotela.

Pa opet, bilo je nestvarno teško, dragi ljudi, ne mogu da vas lažem. Koliko god se trudio da ne misliš unapred, svako od nas u glavi vrti poželjne scenarije (kod mene loši scenariji su više neka neodređena zebnja i strah koji jede).

Onda dođeš u nepoznatu zemlju na drugom kraju sveta i shvatiš da niko neće prostreti crveni tepih što si došao. Ok to si znao, ali teško je kada lupiš glavom o saznanje da sve što jesi i što si bio možeš da spakuješ i pošalješ nazad za Srbiju, jer ovde to nikoga ne zanima.

Došli smo u momentu kada je i Australijancima teško da nađu posao, jer je u toku ekonomska kriza, koja kod Ozija uglavnom prati njihove uspehe i padove u rudarstvu. Sa viškom godina za početnike, prepunim CV-jevima i manjkom samopouzdanja iz engleskog jezika, naš put traženja posla bio je i ostao neuspešan. Odbijenica za odbijenicom ljuljala je našu veru u sebe da možemo naći bilo kakav posao.

Odbijanje ubija samopouzdanje

Čak smo imali više sreće tražeći posao u struci u odnosu na one najobičnije – ali, posle nekoliko razgovora za posao shvatila sam da ja u oblasti u kojoj sam stručna jednostavno ovde nisam dovoljno konkurentna. Niti će nas iko uzeti za ozbiljno sve dok smo na studentskoj vizi, a ja u mogućnosti da tražim samo part- time pozicije.

U medjuvremenu smo radili bukvalno sve do čega smo mogli doći: nosili letke za „kikiriki“, radili na auto – otpadu (za nadnicu ispod minimuma), bavili se baštovanstvom, čistili kuće. Kada smo shvatili da su šanse da nađemo ikakav posao nikakve, zagrizli smo i osnovali firmu za čišćenje. Možda jesmo među najobrazovanijim čistačima u Pertu, ali nam to nije mnogo pomoglo, već što smo detaljni i posvećeni, pa evo, posle godinu dana firma lepo napreduje.

U medjuvremenu je Miki našao isti posao u jednoj velikoj firmi, pa se posle godinu dana osećamo finansijski stabilno i puni eleana i planova. Bilo je teško, barem meni, i na momente bolno, da se izborim sa sopstvenom sujetom, jer nas dvoje smo ovde došli sa ugodnih i lepih pozicija izgrađenih imena u poslovnom svetu i karijera. Ali, karijera se ne jede.

Mi nismo naš posao. Mi smo više od toga.

Znanje koje imamo neće nigde pobeći, ali ono u tom trenutku nije bilo dovoljno dobro za ovdašnje tržište rada. I to je to.

Znamo da će sve doći na mesto. Hvala Bogu, strpljenja imamo, Srbija nas je tome na vreme naučila.

Deca su „svoj na svome„

I savršeno razumeju sve. I to je veliko blago koje imamo Milanko i ja.

Jedan od najvećih strahova koji smo imali je kako će se deca snaći, kako će se i da li će se prilagoditi svim promenama, da li će biti srećni, istrgnuti iz sredine na koju su navikli.

Ispostavilo se da brinemo potpuno bez razloga. Od prvih dana u školi, uplašenosti i nesigurnosti, brzo su se opustili i počeli da puštaju korenčiće. Tome je mnogo pomoglo što su dosta bili u kontaktu i sa našom decom koja su rođena ovde, prijateljima mojih bratanaca, pa su se neprimetno uklopili i sa domaćim i sa australijskim drugarima.

Drugo, a to je teško ne primetiti, iako i ovde ima svakakve dece, generalno su deca mnogo pažljivija jedni prema drugima, i nekako su više deca u skladu sa svojim uzrastom. Jana je bila šokirana što su joj prvih dana u novoj školi prilazili djaci koji su 12. razred (znači 4. srednje, dok je ona 1.) da je pitaju da li je o.k. samo zato što su primetili da je nova.

Dakle, deca su dobro. Ne, deca su odlično. Sara je od toga da pre godinu dana nije znala bukvalno ni reč engleskog, u ovom semestru ocenjena sa engleskim ne kao drugim jezikom, već poput sve ostale dece. Da ne pričam što mi već koriguje izgovor.

Jana me je šokirala sa A iz zamislite – engleskog, gde je među boljima u 9. razredu. Iz jezika koji je većini dece maternji, a ona ga osim u svojoj školi u Batajnici nigde drugo nije učila.

Škola je oslobođena stresa i moranja, tako da deca mogu da se bave onim što ih zaista zanima. Sve im je leglo, i ne mogu vam opisati koliko sam srećna zbog toga. Čak me pomalo i brine što oni odbijaju da postoji mogućnost da možda ne dobijemo trajnu vizu i mogućnost da se vratimo u Srbiju.

A još više nas je oduševilo što su oni savršeno razumeli sve – šta znači početi od nule, živeti s rodbinom mesecima, pa onda u premalom stanu, deleći jednu sobu. Razumeli su da nam je na početku 5 dolara kao kuća, da je prioritet da zaradimo za moje studije i da skoro da i nemamo slobodnog vremena. I mnogo smo im zahvalni na tome.

I dalje smo raspolućeni i s pola duše tamo, pola glave ovamo

Znam da me oni koji su u Srbiji i koji bi jako želeli da iz nje odu, neće razumeti, ali isto tako znam da će me oni koji su iz Srbije otišli, jako dobro shvatiti – mi smo svi, suštinski, izbeglice.

To što smo na izbeglištvo pristali, i čak ga sami inicirali, ne čini čupanje našeg drveta iz korena manje bolnim.

Nisam sve to očekivala, ni tako zamišljala.

Poslednjih godinu i po dana u Srbiji ja sam se bukvano izolovala od vesti, jer nisam mogla da podnesem stvarnost, ni sve što smo bolno osećali na svojoj koži kao nedostatak normalnosti.

Zato me je strašno šokiralo da sam posle početnog oduševljenja što smo dobili vizu, tako bolno i slomljenog srca otputovala. Ostavili smo u Srbiji mog tatu, brata i njegovu porodicu, Mikijevu sestru i sestričinu, kumove, prijatelje s kojima se decenijama družimo.

Još teže mi je bilo kada sam shvatila da nam se ovde zapravo svidja, da je po svim merilima razuma i pameti ovde 1.000 puta bolje, da je tu oaza normalnosti i država koja te pušta da dišeš.

I valjda je to negde normalno. Nisi repa bez korena, taj koren, koji te odredio i da put tvojoj krošnji, mora da te drži, bez obzira što si ga izvadio i presadio.

E, tako se ja osećam.

Presađeno.

I koliko god uživala u opuštenosti svakodnevice, života, klime, zarade, vođenja računa o građanima koje je vidljivo na svakom ćošku. relativnog blagostanja modifikovanog kapitalizma, ne mogu da se oduprem tome da svakodnevno pratim šta se u Srbiji dešava, više i istrajnije nego dok smo živeli tamo.

I duša mi se cepa na pola, jer čini se da sa strane, gde više nismo „kuvane žabe“ još bolnije shvatamo koliko je društvo bolesno a promena teška.

Znam, znam da to nikome od vas neće pomoći, ali ja još valjda imam tu grižu savesti „pobegulje“ koja je posle 25 godina rvanja sa Srbijom, uskupila najvrednije što ima, polizala rane i pobegla bukvalno na kraj sveta.

Valjda će me jednom proći taj gastarbajterski sindrom. Možda kada se po prvi put vratimo u Srbiju i ono što od nje ostane. A možda kada se potpuno ustalimo u normalnosti ovde.

Normalnosti koja prija.

Koja leči.

Jer, život je, posle tektonskog poremećaja i mnogo Rihtera, opet postao relativno normalan

Ne mogu i ne želim da se rasplinjujem u opisima zašto i koliko je prosečan kvalitet života ovde bolji nego u zemlji koju smo ostavili, koliko je jasno da samo ako si glup i totalni izgubljeni slučaj nećeš moći makar pristojno da živiš (a pojam pristojno je ono što je kod nas nekadašnja viša srednja klasa). I koliko i dalje sve poredimo s onim u Srbiji – od manjka borbe s birokratijom, do nepostojanja rupa na putu, vladavine zakona i da do – ručnog pranja semafora da bi boje na njemu ostale jasne!

Ali, posle godinu dana, zaključak je više nego jasan. Mi smo ovde trenutno na dnu društvene lestvic. Nemamo sva prava koja imaju državljani, plaćamo petocifrenu školarinu po semestru i živimo u iznajmljenom stanu.

I kao takvi živimo mnogo bolje finansijski, opuštenije, normalnije, s manje straha i neizvesnosti nego što smo živeli u Srbiji. I to posle 18 godina zajedničkog života, svojom nekretninom, više nego dobrim platama za srpske uslove i poslovnim pozicijama koje smo stekli.

I to tako mnogo, nevidjeno prija. Ovu zemlju je lako voleti. Ovde je lako i lepo živeti, bez obzira što smo na početku i što nije uvek cveće. Pert nas je kupio svojom širinom, prirodom, opuštenošću i slobodom.

Vidimo svoju budućnost ovde.

Ja je, u svojim ludim snovima i maštanjima, vidim u onlajn poslu koji ćemo, opet sami sebi napraviti. I koji će nam omogućiti da putujemo i živimo gde hoćemo. Kad jednom otpustiš korenje i poletiš, s lakoćom ćeš se primiti bilo gde.

Jer, nekada je i odlazak u Australiju bio samo san.

Ovde možete pronaći i ostale tekstove u kojima pišem o našem odlasku u Australiju i boravku ovde: