Poznajete li mame takmičarskog duha?

Mame su jedna posebna, vrlo čudna vrsta. Kada dobijete tu važnu titulu, prirodno ćete tražiti društvo vama sličnih. Da razmenite iskustva i brige, da čujete neko novo viđenje stvari ili da se zgranete. Zavisi na koji tip majčinskog primerka ste naišli.
Krenete u šetnju sa svojim mladunčetom i u obližnjem parku zateknete vaše „koleginice“ mame sa svojim potomcima. U toku je najčešće rasprava da li su bolje Pampers ili Huggies, da li se voda prokuvava ili se daje flaširana, da li prvo dati voće ili rižu i da li je bolja sobna temperatura od 22 ili 23 stepena. Nedaleko od vas mama petomesečne bebe pokušava da je nauči da se ljulja na ljuljaški. Verovatno ju je neka druga mama pretekla u hvaljenju o prvom zubiću ili prvoj prespavanoj noći, pa da bar u nečemu bude prva. Najžučnije su rasprave o dužini i svrsishodnosti dojenja i da li beba treba da spava roditeljima. I tu nema pobednika, a mnogo povređenih.

Foto

Kroz koji mesec se utrkujemo koja je doterala liniju na predtrudničku, a one sa manje sreće i dalje nose suprugovu trenerku pravdajući se da im je beba upravo izbljucklala njihovu garderobu. Nekima je drugi zubić signal za davanje Smokija ili korice hleba. Možda i parčence čokolade uz izgovor :“Šta ću, tako me je gledalo, sve su mu bale išle“.
Izgovaraju se nateže reči „nikad“ i „uvek“, donose rezolucije. Nikad pašteta, viršle, junk food, kineska odeća, dečja šminka, pištolji i mačevi, nikad ništa sa poda u usta. Uvek zdrava hrana, „ovog trenutka“ spremljena, Ciciban, Chicco, Benetton. A crtani film tek od treće godine. Onda nas život mnogo puta demantuje…
Posle se hvalimo vrtićkim uspesima, koje imao lepši crtež, koje napisao prvo slovo, ko nije bio na klupici za „time out“. Krivimo nevaspitane drugare i njihove roditelje za svaku psovku koje je naš četvorogodišnjak prevalio preko usta. Pišemo inicijale po stvarima, jer ako pošaljemo dedu po dete gotovo izvesno ga dovodi u tuđoj jakni, ako ne i cipelama, bar dva broja većim. Pa sledeće jutro vrtićki zbor majki za raskusuravanje, jer garant nismo bili jedini u ovim zabunama. A vaspitačice uniformisane u neke kecelje i mantile kao kakve kafe-kuvarice i spremačice iz doba komunizma. Samo im „borosane“ fale.
A mame? E tu ide širok dijapazon. Prvi roditeljski sastanak u osnovnoj školi je pravi rasadnik svih stilova i žanrova. Od mama skockanih, pa ne baš za novogodišnji  bal, al za neku pretpremijeru istog, do fazona „krenuh da bacim smeće, pa videh neki skup ovde, te mu se pridružih“ ofucane trenerke, kaljave patike, masna kosa, šta je briga što je predstavnik jednog budućeg guvernera ili kapitena olimpijskih pobednika.
Pamtim jednu mamu koja je prvog septembra došla u pratnji svog mladunčeta, obučena po poslednjoj rimskoj modi. To su samo blještali potpisi kreatora sa haljine, cipela, nakita, tašne. Manikir, frizura savršena, boja, oblik, ma sve, šminka pod konac. Na savršenom telu potamneli ten, ali ne onako bezvezno i prošarano kao mi siročići kad se vratimo iz Crne Gore ili Grčke, nego savršeno savršeni ten nekog karipskog ili u najmanju ruku španskog Sunca. Prolazi pored nas običnih smrtnika, a mi spontano pravimo špalir, gotovo joj ne zapljeskasmo kao na kakvoj modnoj reviji, samo što blicevi ne zasevaše…Ona ide uzdignute glave samozadovoljno upijajući naše divljenje. Sretoh je još dva puta tog dana i svaki put je bila drugačije obučena i sa drugom frizurom. I posle pet godina našeg školskog staža ona me nikad nije razočarala, ni dopustila da joj se mrvicu manje divim. I jednostavno stavila do znanja da sa njom nema takmičenja. Nama je ostalo da se peregrupišemo po „nižim“ ligama, prema mogućnostima  i afinitetima.
Ipak, sve se i dalje visoko kotiramo kada je u pitanju isticanje uspeha našeg podmlatka. I ne možemo da se dogovorimo ko je bolji, pametniji, kome sve super ide, koga uvek učiteljica hvali, koje stalno na pripremama za takmičenje iz matematike, recitovanja, crtanja. „Visimo“ tako na onoj školskoj ogradi kao kakvi osuđenici međ’ tim šipkama i krivimo učiteljicu za poneku četvorku i puno domaćeg. čekamo zvono i raspravljamo:“moj je dobio 5 iz matematike“ „ali moj je imao najviše poena“ „moj je prvi uradio“ „ma šta tvoj je prvi uradio, moj, je bre prvi predao“. I tako u krug,  sve mame budućih profesora, doktora, dekana advokata, arhitekti i vrhunskih sportista, astroanuta i pilota. Ali ono što ne izgovaramo glasno je da se raspustu radujemo više nego deca i da je školovanje iz roditeljskog ugla kud-i-kamo teže i odgovornije.
I nema pobednika i onog ko je apsolutno u pravu. Svako je najbolji svojoj mami. Tako je najpravednije.