Kako se bliži ovaj „sveti“ ženski dan krenu naklapanja o njegovoj potrebi i svrsishodnosti. I to pitanje postavljaju isključivo žene. Krene se od toga da svaki dan u godini ženi mora biti 8. mart, da zavređuje pažnju i poštovanje 365 dana, a ne samo jedan, kako je poražavajuće da nas se jednom godišnje sete muž dete i šef, a da je svih ostalih dana njima praznik. Neko i odbija poklon iz empatije i solidarnosti, jer neće baš sve žene na ovom svetu biti obasute pažnjom. Ili pak zašto bi se uopšte obeležavao Dan žena, gde je tu i Dan muškaraca 19. novembar o kojem niko ne govori, a kamoli proslavlja. I tako, svako je u pravu za sebe, a ovaj praznik i dalje živi.
A sećam se kako je taj dan izgledao u ono socijalističko vreme. Zapravo nikada to nije bio jedan dan, nekako se rastegao na bar tri provedena u šopingu u Rimu, ili nekom drugom velegradu, u najmanju ruku pao je Trst. Firma obezbedi autobus, potrpaju se žene, pa na put. Opustoše se radnje, obnovi garderoba, muž kod kuće već iskusno naručuje veći cipelar. Par tzv. „kostima“, par bluzica, neka jakna – ide proleće, ma može i bunda za sledeću sezonu. Pa onda cipele, čizme, kratke dugačke, peta ova, ona. I neki par farmerki. Prtljažnik autobusa bude mali, šofer se hvata za glavu, al Predsednik sindikata zna da sve mora da se ponese, makar još jedan autobus angažovali, makar on išao peške. Jer ko će se zamerati gomili žena, pa još na njihov dan.
Biću sentimentalna, al na takvom jednom putovanju moja majka je kupila materijal za moju venčanicu. Davne ’78 godine kada meni svadba i nije baš bila u skorijem planu, ma ni nicanje trojki mi nije bilo. Posle mnogo godina, kada je i put do Novog Sada bio avantura, zbog nestašice benzina i svakojakih nevolja koje su nas zatekle, ja sam ponosno nosila haljinu od svile šampanj boje i „zaklela se na dobro i zlo“ mom dragom.
Učiteljici i nastavnicama smo nosili po cvet, buket ili saksiju, oni koji su voleli da budu primećeni u šuškave papire pakovaše parfeme, a poneko u onaj beli debeli što je stajao na kasi samoposluge – 200 grama C kafe i šećer u kocke. Horski čestitamo, pa onda stanemo u red da se izljubimo sa dotičnim obrazovnim autoritetom i tako od učionice do učionice od sale do zbornice. Kad već nije neradni dan da ga bar svečano i neradno provedemo, a i ko bi smeo da nam zameri kad su sve žene ovog sveta na našoj strani.
Danas šoping tura nema, učiteljicini buketi sve manji, a poklon čestitke sve „tanje“. Ipak, deca vole da makar nešto nacrtaju svojim mama, tetkama, bakama. Oni malo snalažljiviji skupljaju danima kusur od užine, pa kupe neki poklončić.
I jače polovine će prema mašti i mogućnostima obradovati svoje dame. Makar „rezervacijom“ troseda u dnevnoj za zagrljaj i romantični film.
