Put do pakla popločan je najboljim namerama – mnogo puta ste čuli tu mudru izreku, a sigurna sam da ste je i osetili na sopstvenoj koži. Taj put do pakla po pravilu utabaju naši najbliži, jer nam oni svakako bezuslovno žele najbolje.
Sećam se dana kada sam prvi put izašla iz porodilišta. Bebin tata i ja buljimo u zamotuljak koji drema i strepimo od sledećeg koraka. Šta kad zaplače? Šta kad se oglasi taj alarm za uzbunu, a mi se parališemo i ne znamo šta je sledeće činiti, nego kao kakvi davljenici čekamo najveći talas da nas konačno preklopi i skrati muke.
Ali srećom posedujemo zavidan arsenal što naših, što bebinih baba i deda, tetaka, ujni. I krene paljba saveta „sad mu daj ovo, sad ono, sad presvuci, sad uspavaj, ne, ne, bolje izvedi napolje“. Te „voda za kupanje je hladna, te možda pretopla, te daj mu čaj, te ne treba mu“. I tako kalimo se, učimo, malo krišom da nam ne zamere, konsultujemo knjige ili prijatelje sa više iskustva. I deca rastu i nama samopouzdanje raste.
Dođe drugo dete, one sa manje sreće zadesi da bude potpuno različito od prvog i da ne znamo “baš sve”. Pa i tu dobijemo određenu dozu saveta. Kod trećeg već ste prekaljeni, naoružani informacijama i iskustvom, sve teče k’o po loju. Deca rastu, pa vam staž raste ne samo po broju dece nego i po godinama. Susreli ste se sa svim i svačim, mnogo grešaka napravili, još više uspeha ucrtali u vašu krivudavu mapu roditeljstva.
Ali avaj! Šta onda kada ste za nekog vi još uvek dete? Ne dete po rodbinskoj liniji, već dete po njegovim potrebama da brine o vama, a sada i o vašim mladuncima . Misli da ipak nekako to bolje radi od vas, više ume i zna, mada vama nema baš šta zameriti na tom roditeljskom polju. Jednostavno moraju da vas pitaju da li su vam deca ručala, po mogućstvu da izdeklamujete nutritivnu vrednost tog jela, da li imaju zimske cipele , a januar debelo gazi kalendar, kolika vam je temperatura u kući? Da li redovno peru ruke, da li idu bosi, u koliko sati idu na spavanje? Da li im stavljate kapu na -5, da li znamo koliko je sport važan za decu? Da li ste sigurni da desetogodišnjak treba da ide sam u školu (iako ste vi već u prvom razredu prelazili i veću razdaljinu samostalno), da li piju neke vitamine, zašto ih ne vodite kod lekara kad im curi nos.
I tako…
Budete na “optuženičkoj klupi”, zapadnete nesvesno u zamku, pravdate se beskonačno i trudite da zadovoljite tuđe kriterijume. A dešava se i da su neki saveti bili pogrešni, nedajbože štetni, ali i mnogi davno napušteni, neutemeljeni na naučnoj osnovi nego tradicionalno primenjivani. Savetodavac može da bude jako uporan, vrlo samouveren, prosto se naljuti ako ga ne poslušate. Svakodnevno vas proverava, kontroliše svaku vašu radnju, ne da vam da se razvijate kao roditelj da sami dođete do nekog rešenje, da možda i napravite neku greškicu, a sve to bi vas ionako učinilo samo boljim. Ne razume individualni pristup, jer su sva deca ista, šta tu ima da se mudruje “I ja sam tebi tako kad si bila mala…” Ne prihvata da su medicina i tehnika napredovale: “I ti si tako, pa šta ti fali…”
A vi ste sopstvene ciljeve i norme davno postavili i odlično plivate u moru roditeljstva.
Kad vam se “prepuni čaša” tuđeg ispitivanja, zvocanja i zahtevanja verovatno burno reagujete, tražite da se prema vama ponašaju kao prema odrasloj i zreloj osobi. Ali vi ste za njih i dalje detence kojem su baš oni menjali pelene, brisali bljuckanja i za čiju ste se suknju držali kada ste pravili prve korake. Verovatno im je čudno da njihova beba ima bebu, a koliko juče su vam masirali stomačić zbog grčeva, nosali celu noć zbog nicanja trojki i plakali sa vama zbog prve čvoruge.
Nije lako prihvatiti da vam je dete odrastao čovek, da se briga o njemu razlikuje od one u detinjstvu, da ga morate pustiti da padne, da bi umeo da ustane, da bi cenio i uživao u svakom tom “ustajanju” da bi umeo da predupredi naredni pad i da je vreme da mu pomoć ili savet pružite samo onda kad to od vas zatraži. Verujem da je mnogo bolno saznanje da svom mladunčetu niste više potrebni kao ranije, da i pored toga što će zauvek biti vaše dete sada je i zrela osoba, a vi babe i dede, tetke i strine roditeljske uživajte gledajući vaše “remek delo” koje je baš vašom zaslugom postalo takvo kakvo je i radujte se što ima priliku da i ono gradi sopstveno.
