Ovih dana mi se baš intenzivno povećava lista prijatelja na čuvenom Fejsbuku. Ne, to nisu neki novi prijatelji, već stari, „zatureni“ u vremenu i svakodnevici. I svaki novi zahtev mi izmami osmeh, pa onda satima pregledam te profile, slike i zapisane misli pokušavajući da rekonstruišem njihov život „u međuvremenu“. Podelim tako svoja razmišljanja sa kumom koja me podseti da nismo (mi = srednjoškolsko društvo) se okupili za petnaestogodišnjicu mature. I pitam se zašto nismo?
Njeno razmišljanje ide na temu da baš nemamo čime da se pohvalimo (ne zamerite joj, Bik u horoskopu), jer je sveopšta materijalna oskudacija, poneki razvod, neko još nije ni pronašao svoj „ludi kamen“ na koji bi stao, pozadine nam sve veće i ozbiljno ih gravitacija stisla, bore se množe, karijere koje tapkaju u mestu…
Zabili smo se u mišiju rupu, kaže. Ma, da li je sve to važno? Da li za to služe okupljanja posle deceniju ili dve, za upoređivanja i hvalisanja? Ponekome da. Ali mislim da velika većina želi da dođe da bi se još jednom osetila ta čarobna energija zajedništva nekog IV-1. Opet evocirale uspomene na prve prave ljubavi, dogodovštine sa nekog časa, prva velika pijanstva na ekskurziji kada smo bili ubeđeni da je upravo to ulaznica u svet odraslih.
Ili se setimo one profesorke fizike koja nam je izazivala najstrašnije emocije svakog četvrtka te školske godine. Nekonvencionalni profesor istorije koji na moderan način i sa sleng upadicama priča o nekim davnim vremenima. Profesorka muzičkog koja je želela da sa nama podeli što više detalja iz svojih neobuzdanih tinejdžerskih dana kada ju je jednom prilikom otac pukovnik tražio po celoj zemlji angažujući vojne helikoptere.
Ili onda kada nas je razredni vadio iz svih nemogućih nestašluka, pa čak i baranio pred našim roditeljima, skrivajući ključne detalje uz našu zakletvu da se „to“ nikada više neće ponoviti. I stvarno smo se trudili da ga ne izneverimo. Jednom nas je kolektivno poveo u kafanu, jer je u školi nestalo struje. Tu nismo slušali predavanje iz matematike, već lekcije iz života koje su svima nama mnogo značile.
Sećam se maturske večeri. Nas dvadesetak de
vojaka u punom sjaju. Prelepe haljine, mnoge i balske, frizure po par sati rađene da bi došle do perfekcije, nakit brižljivo biran, šminka skoro scenska. Sve nasmejane žurno koračamo, možda po prvi put složne i bez sitnih zavisti i trzavica zbog neke bolje ocene ili zbog malo veće pažnje dečaka, ka sali Hajata kao da se baš tu nalazi svet zrelosti. A posle desetak godina okupimo se opet. Ipak, sada smo malo mudriji i veštiji da se prikažemo u što boljem svetlu. Opet biramo najlepše krpice, kompletan outfit ozbiljniji i prefinjeniji, iskustvo čini svoje. Nekada mladići sada već ozbiljni poslovni ljudi, umeju da pričaju o vinu ili berzanskim špekulacijama. Devojke razmenjuju iskustva o majčinstvu, a one koji nisu poradile na tom pitanju prenose nam utiske s egzotičnog putovanja ili intrigantne detalje sa sastanka u vrhu nekog Ministarstva.
Nisu svi tu naravno. Neko gradi karijeru u belom svetu, neko je baš tad izašao iz porodilišta, a neko opet iz sebi znanog razloga, nažalost, želi da zaboravi taj period života. I tako svakih pola decenije ili deceniju skupi se neka družina koju je vezalo školsko doba. Razmenjuju životna iskustva i evociraju uspomene prožeti tananom niti večne povezanosti „ratnih“ drugova. Jer školska klupa nije samo komad drveta, već pravo bojno polje za sticanje znanja i stvaranje neraskidivih prijateljstava u lepim i teškim trenucima odrastanja. Pa hajde, recite koliko nas je pronašlo kumove u školskoj klupi? Ima nas mnogo, zar ne?
