Ona je mama zaposlena kod sebe. Zaljubljenik u psihologiju, filozofiju, astrologiju. Voli da čita i piše. Nije završila fakultet, jer su joj na istom rekli da je gajenje troje dece jednako kao tri završena fakulteta. Slagali su. Redovan učesnik u disciplini – trka na bezgranično metara sa preponama u administrativno- zdravstveno- obrazovnoj Olimpijadi. I ne voli sve što vole mladi.
Koliko puta ste telom pored pegle ili šporeta mislima bili na Kubi? Maštali o tome da odmorite, da pobegnete, da slušate tišinu, daleko od fleka od bljuckanja, kenjkanja i neprospavanih noći? I koliko puta ste zaključili da bi vam tamo treći dan dosadilo, ili bi se pitali – šta ja radim ovde sama?
Od danas, sredom, usred srede, Ana Boyer, piše o mukama svakodnevnim nas mama:
Dete treće – “svetu se ne može ugoditi”
Čudna smo mi neka sorta.Volimo da živimo tuđe živote, više nego‘ leba da jedemo. Ma kakvi ‘leb i ne jedemo, goji, al’ tuđe živce grickamo sve u šesnaes’.
Kad je mom dragom i meni, u narodu poznatim kao mladenci, prošao medeni mesec, pa onda još malo skupiše strpljenja tetke, strine, ujne, al ubrzo im đavo ne da mira. Prvo šapatom, a onda otvoreno kreću da ih bombarduju pitanjima: “Kad će beba?” “Kad će beba?”“Kad će bebaaa?”.
Pa “ne dao ti bog” da se moj mladoženja zadesio na službenom putu tokom moje ovulacije i ja ostala i dalje ravnog stomaka čak do sledećeg meseca. Dušebrižnici će do tada već imati dijagnozu steriliteta (a svi znamo da sterilitet nastaje zato što je snajka sedela na ‘ladnom betonu ), ili možda sebičnosti i neumerene želje za hedonizmom. Ovo drugo je, bez uvrede, označeno kao teža bolest u Srbiji. “Eto, žao im da se odreknu komfornog života i luksuza” (čuj luksuz i Srbija u istom tekstu – nonsens).
Ali, beba ne dolazi po željama dokone rodbine, već po maminom i tatinom planu. I zapuši svima usta. Avaj, nakratko. Kako prvenče prozbori i prohoda valjalo bi mu društvo obezbediti. Jer, “Šta vi mislite, samo jedno dete da imate, pa u naše vreme tako bilo nije, gde jedinče da ostane (s kim će imovinu da deli i po sudu se tuži). ”A bela kuga, a sve nas je manje, kad žene neće da rađaju“ . To je, valjda, gotovo neustavno koliko i nemoralno.
Ali mama i tata imaju svoj “tajni” raspored i druga roda sleće baš onda kad joj je vreme. E sad, problem nastaje kada mama i tata ne pitajući nikog naprave i treću bebu – eto revolucije!
Kakve to sve reakcije može da izazove u bliskoj okolini! Posle prvobitnog šoka, slede pitanja “Zašto?” ili još smešnije “Kako?”, pa “Da li ste sigurni?”, pa “Da li ste normalni?”. Suptilno nam poturaju brošure o kontracepciji i poslednjii izveštaj Centalne banke o pošasti zvanoj svetska kriza.
A mi? Uživamo u broju tri, srećni što smo mogli da ispunimo svoje snove. Loše vesti i sulude savete ostavljamo pred vratima svog mikrosveta. A drugi neka pričaju, nek se čude i ljute, nek znaju bolje i nek’ se vrate u svoj život. Mi živimo dane skrojene po svojoj meri, nama je tri baš taman broj.
PS. U ovom tekstu svi likovi su stvarni.
