Deda Mraze, eh, Deda Mraze…

Deda Mraze, Deda Mraze…eh

Nova Godina dolazi svake godine u isto vreme. Kad je poželi da dođe – ona dolazi, rešena stvar. Nama ostaje da je spremni ili manje spremni dočekamo. Dani koji joj prethode liče na ubrzi sudnji dan. Prodavnice svih namena se pustoše. Trošimo i ono što nemamo i ono što ćemo tek zaraditi. Pokloni se polako gnezde ispod jelke, neki skupi, neki iz dolar šopa, ali svi podjednako s ljubavlju i pažnjom birani.

Šta ćeš mi pokloniti za Novu godinu

Ranije sam imala običaj da na dečije pitanje: “Šta ćeš mi pokloniti za Novu Godinu?“ odgovorim kontrapitanjem:“ A ti meni?“ Dok se jedne godine naš prvenac nije potrudio da nam, koji sat pre ponoći „uruči“ poklon u vidu gipsa na ruci. Nego, srećom beše prazna čekaonica na dečijoj klinici, ne toliko zbog težine povrede, već što mi je oko vrata bila girlanda, a na ušima visili čupavi srebrni ukrasi. Prava jelka u ljudskom izdanju. Od tad ih samo molim da mi jedini poklon bude celogodišnje uzdržavanje od lomova, šavova, uganuća…i vaški, recimo.
Deda Mraz, institucija, mit, legenda. Neophodan sastavni deo svakog detinjstva. I ne samo detinjstva. Ja i dalje verujem u njega. Ponekad mi se javi u obliku Đilasa, nekad Tadića, nekad Žarka Obradovića. Al, dobro neću o tome. Ovo treba da je jedna lepa i vesela praznična tema.
Svi mi koji imamo decu vlasnici smo i nezaobilazne fotografije sa Deda Mrazom. Govorim vam baš o jednoj posebnoj fotografiji. Na njoj naše mladunče u naručju velikog bradatog Dede zacenjeno, širom otvorenih usta sa odličnim pogledom na krajnike i dobar deo dušnika pruža nemoćno ruke ka vama, a Deda ko deda grčevito steže i smeška se, ho-ho-ho. Ponosni paparaco – tata škljoca li škljoca, a nervozna mama cupka sa strane jedva čekajući da prekrati detetovu agoniju, a i sopstvenu. Ko nije vlasnik takve fotografije od mene dobija minus.

Nekontrolisano gomilanje hrane, neka životinja na stolu, pa pet vrsta salata, pa tri vrste rolata, pa pite ove one, kolač za omanju poslastičarnicu. Onda jedemo, jedemo, jedemo, pijemo, pijemo, pijemo. Pa nam nije dobro, pa nam muka, pa tri kilograma više za samo tri dana. Gleda se novogodišnji program na javnim servisima i ostalnim kulturno-nekulturnim programima. Dugo najavljivani spektakli koji su repriza ve? dvanaest godina (toliko dugo sam ja u dobrovoljnom zato?eništvu novogodišnjeg kućno – televizijskog dočeka) red kiča, red kiča, neartikulisanih zvukova, pijanih estradnjaka, sirovog neprimerenog humora, red kiča i šunda filovano kao oblanda.

Pa onda koji sat po ponoći film iznenađenja – Niske strasti, toliko puta odgledan 1. januara da bih glat mogla biti u ulozi Šeron Stoun i Majkla Daglasa, ma mogla bih biti i reditelj i kamerman još istovremeno. A pogleda?emo još „Sam u Kući“ (svih 26 delova), „Prohujalo s vihorom“, iz Francuske će nam doći “ Taksi“ da nas do suza nasmeje, iz Italije „Život je lep“, da nas do suza gane. Prvog dana „skoknemo“ do Beča da uživamo u horu njihovih de?aka, a onda do Garmiša i četiri skakaonice. Ne zaboravite u međuvremenu da prezalogajite nešto.
Takođe jedna od nezaobilaznih stvari u ovim prazničnim danima je i besomučna razmena bakterija, gljivica, herpesa i drugih milih virusa. Comok, cmok, cmok, obavezno triput po srpski, sa ovim onim , bliskim i manje bliskim. Pa kad se izljubim sa komšinicom znam da sam poljubila i nekog tamo na Karaburmi i u Novoj Pazovi i u Borči. I tako ti sa ovim i sa mnom, ja s tobom i s onim i tako u krug ceo grad, ma cela država međusobno izljubljena.

Po tri puta. Srećna nam Nova!