Dan kada u Rimu zvanično počinje 1. septembar i školska godina za đake prvake je 11. septembar. Ja sam, kao i svaka druga srpska majka koja provodi leto sa detetom u domovini, obezbedila blagovremeni povratak u Italiju od tri dana unapred, da bi dete moglo da „svičuje“ sa srpskog na italijanski. Samo što nas je, nakon sletanja na rimski aerodrom, dočekala vest da će taj 1. septembar ipak početi 9., jer je naša nova škola rešila da ta 2 dana ubaci u uskršnji raspust od 10 dana i time podeli školsku godinu na 3 polugodišta.
Tako smo, malte-ne, pravo sa aerodroma krenuli u školu, sa usputnim zadržavanjem od desetak sati u kući radi spavanja, provere vremena početka nastave i nabavke pribora za taj najvažniji školski dan roditelja: ništa posebno, osim olovke, gumice i sveske A4 na kvadratiće od 1 cm.
Sveska na kvadratiće od 1 cm? Ko je to još video u životu, a kamoli u nedelju uveče, 8. septembra? Dete će poneti svesku „Monster High“ na kvaratiće n-dimenizija (pri čemu n varira od 3 do 5 milimetara) koja nam se zatekla u kući. Šta zna dete od 6 godina šta je 1 centimetar…
Zakazanog datuma u zakazano vreme stižemo do škole. Tamo već sve vrvi od đaka-prvaka i njihovih najbližih u obliku roditelja, braće i sestara, deda i baba, tetaka i dadilja, pasa i pokojeg hrčka. Saznajemo da je u hodniku škole u toku prozivka, ali zbog prevelike gužve nismo u stanju ni da prođemo kroz kapiju dvorišta, a kamoli kroz vrata ili, ne-daj-bože, približimo se portiru škole koji vrši prozivku.
Šaljem muža, bivšeg fudbalera „Lacija“, da preskoči kapiju, uđe u školu kroz prozor podruma, priđe portiru sa zadnje strane i pošalje mi SMS kad naše dete bude bilo prozvano.
Rečeno – učinjeno i, uz jače laktanje, dolazimo do podnožja stepenica kojima treba da se popnemo do detetove učionice. Sva odeljenja prvaka su smeštena na prvom spratu, osim „našeg“, koje je na drugom. Shvatamo to kao vid superiornosti u odnosu na ostale i, ponosni, krećemo da se penjemo. Prvo naše dete., pa mi za njim, ali nas jedna tetkica, ničim izazvana, preusmerava u podrum, u svečanu salu, na dobrodošlicu od strane direktorke škole.
– Kakva dobrodošlica?! Pustite me da ispratim ćerku do učionice, obrišem joj suze ako zaplače, kažem joj da je volim najviše na svetu, da ne brine ni oko čega, da ću misliti na nju sve vreme, čekati je ispred dok ne završi, da… – ali me tu s leđa savladava portir i silom odvlači kod direktorke koja me pogledom odmah etiketira kao problematičnog roditelja.
Nakon sat i po direktorkinog izlaganja – koja mi se na trenutke učinila u srodstvu sa Musolinijem – konačno možemo da obiđemo ćerku u učionici. Dok se penjem stepenicama, primenjujem tehnike auto-kontrole, suzbijam suze i strah i nameštam osmeh i ohrabrujući pogled. Prosto, znam da će mi ćerka biti isprepadana pošto smo je ostavili da se sama suoči sa Prvim Danom Škole.
Nalazim je kako sedi u nečemu što liči na ostavu pretvorenu u učionicu, bez daška svežeg vazduha, sa tempraturom kao u stakleniku. Ona sedi u prvoj klupi do prozora, odmah ispred učiteljice, i veselo crta na papiru na kvadratiće veličine 1 x 1 cm. Pokušavam da shvatim zašto ne plače: jeste li ili nije među gomilom nepoznate dece, sa nepoznatom učiteljicom u nepoznatoj učionici još nepoznatijoj školi??? Ali mi ona prekida misao:
– Mama, vidi šta si mi uradila: svi imaju sveske, samo ja moram da crtam na papirima koje mi je dala učiteljica! Moraš odmah da mi kupiš svesku na kvadratiće od jednog centimetra!
Ćutke klimam glavom i od učiteljice, koja me pogledom etiketira kao problematičnog roditelja, uzimam spisak stvari koje treba da kupim za sledeći dan. Na njemu je sve što sam mogla da pretpostavim: pernica, olovke, gumice, bojice, selotejp, lepak. A onda dolazim do spiska svezaka. Sve A4. Sve na kvadratiće 1 x 1 cm. Sve za sutradan.
- 1 sveska sa providnim uvijačem zelene boje;
- 1 sveska sa providnim uvijačem žute boje;
- 1 sveska sa providnim uvijačem crvene boje;
- 1 sveska sa providnim uvijačem plave boje;
- 1 sveska sa neprovidnim uvijačem plave boje;
- 1 sveska sa providnim uvijačem;
- 3 sveske bez uvijača.
Bez uvijanja, mogu da kažem da ni posle 4 dana nastave još uvek ne znam čemu koja sveska čemu služi, ali ne gubim nadu: imam 3 polugodišta da to saznam.
Tekst i foto: Ivana Bubanj
