Zvala sam je da pričamo o njenim predivnim fotografijama, o putovanjima i o njenom zanimljivom videu sa porođaja kojem je prisustvovala. Nekoliko dana nakon našeg razgovora, Tamara Zidar je objavila video koji je izazvao različite emocije kod gledalaca.
Svi se nadamo promenama koje će se ispoljiti, za početam, barem boljim uslovima i tretmanu žena u porodilištima. Žene zaslužuju da najizazovniji dan u njihovim životima provedu u prijatnom okruženju i uz podršku dragih ljudi. To je jedini ispravan način da se poželi dobrodošlica jednom voljenom, malom biću, budućem članu vaše tek rođene ili proširene porodice“ – kaže Tamara povodom čitave bure koju je film sa porođaja izazvao. – Za deset dana priču na blogu Geravodeli pogledalo je 17200 ljudi a na Vimeu i Youtubu je snimak pregledan više od 300000 puta.
A pre čitave medijske halabuke koju je video sa porođaja izazvao, ova programerka po profesiji, mama i fotograf po ljubavi nije znala gde će pre – da putuje s decom, fotografiše, razmenjuje kreativne ideje s drugim ljudima…
– Roditeljstvo je u meni probudilo mnoge strane ličnosti za koje nisam ni znala da ih posedujem. Probudila mi se kreativnost, mnogo veća želja za druženjem i kontaktom sa ljudima, pogotovo ženama i mamama (programeri će znati o čemu pričam, jer naš posao je usamljenički), da ispoljim svoju kreativnu stranu i naučim da fotografišem kako bih hvatala razne životne momente.
Kada sam videla da se organizuje obuka za dule (obučene žene koje pomažu pri porođaju), rešila sam da se prijavim. Jako me je zanimalo da čujem i naučim sve o pridodnom porođaju i o podršci žene u najizazovnijem trenutku iako nisam bila sigurna da li bih sama želela i mogla da budem dula. U međuvremenu sam se zainteresovala za fotografije porođaja i bila oduševljena emocijama koje su bile zabeležene na njima
– one prave, iskrene, sirove emocije koje nije moguće lažirati i namestiti. Prvo upoznavanje bebe, sreća i osmeh na maminom licu, ponos i poštovanje na očevom.
Sasvim slučajno, s njom u grupi bila je i Danijela, koja joj je rekla – kad sam tebe videla, odmah sam se setila tvojih sjajnih fotografija i poželela da baš ti fotografišeš dolazak moje bebe na svet. Tamara nije mogla da veruje da neko želi da sa njom podeli jedan tako intiman trenutak, pa joj je i to bilo dovoljno da joj da „krila“, jer se takvim fotografisanjem niko u Srbij ne bavi. Kada je došao „dan D“, Tamara je uzbuđena otišla na „set“, ali nije ni sanjala kako će sve izledati. Tamo su u intimnoj kućnoj atmosferi bili buduća mama, njen suprug, majka, sestra i babica Divna Miljković.
– Bilo je prelepo, toliko opušteno, s puno emocija, porođaj kakav se samo može zamisliti i poželeti. Njen suprug joj je pomagao, mazio i voleo, babica je bila non-stop uz nju, masirala je i pružala podršku i lepe reči, u pozadini je svirala tiha i prijatna muzika koju je budući tata komponovao specijalno za mamu, čuo se samo moj aparat koji škljoca, a mama i sestra su takođe bile prisutne i spremne da pomognu – priseća se Tamara. – Zato sam, da ne bih smetala, počela da snimam umesto da stalno škljocam. I do kraja je sve bilo sjajno, beba je rođena u vodi, a ja sam držala fotoaparat, snimala i plakala od sreće. Oko ponoći, kad sam došla kući, još uvek pod utiskom, gledala sam te kratke snimke i shvatila da imam nešto od čega mogu da napravim divnu priču. Dva meseca sam radila na filmu da bih dobila tih 6,5 minuta. Posle ovog sjajnog iskustva moja je velika želja da fotografišem porodice, decu, bebe, trudnice, porođaje, jer me to ispunjava i inspiriše.
Na njenom zanimljivom blogu možete da vidite i pročitate sjajne reportaže sa dalekih putovanja. Tamara i njen suprug su strasni ljubitelji putovanja, što ne bi bilo neobično da oni, od kako su roditelji, u te svoje avanture ne uvršćuju i – decu! Stariji sin, Liam imao je samo tri meseca kada su otišli na put u London, i to pre svega jer je Tamari trebalo vremena da se oseti spremnom da putuje. A to putovanje im je „komšiluk“ jer preferiraju ona prekookeanska. Ali, kada su počeli da putuju s decom, razgraničili su u svojoj glavi da svako putovanje mora pre svega da bude prilagođeno deci, a ako uz to uspeju i nešto od planiranog da obiđu, biće prezadovoljni.
– U Šri Lanku smo išli kada je Liam imao šest meseci. Onda se rodio i Evan imao je tri meseca (a Liam tek 20 meseci) kada smo otišli na Bali. Meni se čini da su ti prvi meseci u stvari najzahvalniji za putovanje, jer je beba mala, samo sisa, ne moramo da mislimo o obroku, grudi nosimo stalno sa sobom – uverena je Tamara. – Ali, da se ne lažemo, bilo je naporno, ali prosto mi odlučimo da sve to stavimo u drugi plan, da se prilagodimo deci i raščistimo s tim šta i koliko možemo videti uz njih. Mi smo izabrali da to bude tako, jer volimo da putujemo a kao porodica želimo da putujemo zajedno. Ako idemo na neka kraća putovanja, desi se da ostanu sa nekom od baka, ali onda kada znamo da će im svima biti lepo a ne opterećenje. Ako idemo zajedno, pazimo na sve sitnice, od smeštaja do plana putovanja. Za decu je najpraktičnije iznajmiti stan ili kuću, pogotovo ako stanodavci imaju decu pa bude sve obezbeđeno – od kreveca do igračaka.
Tamara ima pregršt ideja, a jedna od njih je da pokrene druge mame, naročito one koje su donekle nespremne dočekale roditeljstvo, i umesto da mu se 
raduju, skrivaju se iza fasade „savršenosti“.
– Želim da mamama približim ideju da ne moraju da se skrivaju iza fasade, a u suštini budu nesrećne, jer nisu očekivale da roditeljstvo tako izgleda. Svi mi imamo iste muke, griže savesti, sumnje, jer nikada nisi potpuno spreman na promene koje donosi dete. Zato se „naježim“ kad čujem „savršene“ mame sa „savršenom“ decom, koja jedu sve, spavaju celu noć, tiha su i mirna ili pak mame koje misle da nisu dovoljno dobre zato što ponekad požele da se posvete samoj sebi i provedu neko vreme bez bebe.
Upravo je monotonija izazvana činjenicom da je u kratkom roku rodila dvoje dece i uglavnom su joj dani bili ispunjeni dojenjem, pelenama i bebi hranom, podstakla da se više posveti hobiju – fotografiji. Nakon prvog javnog prikazivanja fotografija na Periskopu, mestu gde fotografi i foto entuzijaste mogu da predstave svoje radove, dobila je ideju da organizuje nešto slično, ali isključivo vezano za putovanja. Tako je nastala Putospektiva.
– Od ideje do realizacije prve Putospektive imala sam nekoliko prepreka – umesto besplatnog prostora, morala sam da u poslednjem momentu, kada je sve već bilo najavljeno, platim prostor. Sve vučem na svojim plećima i plaćam za sada iz svog džepa, ali smatram da vredi, jer su priče koje se čuju na Putospektivi fenomenalne, a ljudi najčešće budu oduševljeni. Na prvoj Putospektivi, o kojoj se pročulo samo preko društvenih mreža, bilo je 100 ljudi! Sledeća je 19. oktobra u Rexu , gde će se od sada ova okupljanja održavati.
Foto: Tamara Zidar
